Стварање свијета ни из чега

Идеја да свијет има апсолутни почетак може да се изрази ријечима да је свијет створен ни из чега – ex nihilo. Шта је то ништа питали су древни Јелини? Они нису признавали да постоји ништа и говорили су да је све пуно богова. Ова изрека изражава њихово убјеђење да се не може говорити о ништа у апсолутном значењу. Још је Парменид поставио питање шта је то «ми ине» тј. небиће. Из одговора који је дао Платон може се уочити да небиће нија апсолутна категорија и да је оно уствари друга страна бића (облак није вода, али је некад био вода). Не постоји, дакле, јесте, без није, јер и само није, улази у одређење онога што јесте.

Свети Оци су реаговали на овакво тумачење небића и говорили да је свијет створен ни из чега. Израз «ми», који значи небиће, су замјенили изразом «ук ине» који има библијско порјекло, среће се у 2. Књизи Макавеја (7,88), гдје се говори о стварању свијета ни из чега. Израз «ук ине» значи потпуно одсуство бића или апсолутно небиће. Свети Оци нису могли прихватити израз «ми ине» јер би их он враћао јелинском поимању вјечности свијета. Међутим, на Западу је проблем небића посматран управо на јелински начин. Тома Аквински говори о томе да Бог ствара свијет искључујући могућност небића. Другим ријечима; Бог ствара свијет упркос ништавилу. Овакво учење не пружа аргументе да је свијет створен ни из чега – из апсолутног небића. Карл Барт развија мисао Томе Аквинског, говорећи да Бог ствара свијет тако што од вјечности бира између Логоса и небића, и одлучује се за Логоса и поставља га у центар свијета. Иако заступа став да је Бог створио свијет у Христу, Барт ипак остаје на позицијама јелинске онтологије.

Наведена тумачења о стварању из небића не могу да се доведу у везу са оним што су Св. Иринеј и други Свети Оци подразумјевали говорећи о стварању. Они су хтјели да укажу да прије стварања није постојало апсолутно ништа друго осим слободне воље Божије.

Свети Оци су дали слиједеће објашњење за стварање свијета ни из чега:

а) Свијет није вјечан, што значи да је било некада када није постојао и ништа није постојало се Бога, јер све осим Бога је твар. Свијет нема основ постојања у себи него у Богу који даје постојање свијету, који «непостојеће зове као постојеће» (Римљ. 4, 17). На основу учења Ап. Павла Свети Оци су наглашавали да је свијет створен, призван у постојање, а да од вјечности постоји само Бог коме ништа друго није сапостојало.

б) Пошто је свијет сворен ни из чега, он у себи носи могућност да се врати у небиће. Свијет није вјечан и стога не може сам по себи да остане вјечан. Основна одлика свијета није његова вјечност, него непрекидна зависност од небића. Другим ријечима, природа твари се налази под сталном пријетњом да се врати у небиће. Само Бог, као нестворен, не може да падне у небиће. Св. Атанасије у свом дјелу О оваплоћењу Логоса говори да је суштина створене природе небиће, управо зато што је створена из небића.

в) С обзиром на то да је природа створена ни из чега и да је стално под пријетњом повратка у небиће, потребно је указати како творевина може доћи у своје истинито постојање и избјећи ништавило. Сви закони постојања природе јесу уједно закони смрти, јер природа живи тако што умире. Умиремо од часа рођења и смрт не долази само у посљедњем тренутку живота. Приликом стварања Бог није ставио у природу свијета неку силу која би му обезбјеђивала бесмртност, јер би то значило да свијет добија Божије атрибуте. Ако би Бог ставио у природу творевине законе који би за свагда чували њено постојање, тада би свијет, иако створен ни из чега, постао вјечан по природи. Бог би поред себе створио другог бога. Међутим, Бог није хтио да свијет на тај начин превазиђе небиће. Свијет и створења у њему се, по библијском казивању, налазе у апсолутној зависности од Бога: узмеш им дух, гину и у прах свој враћају се, пошаљеш дух свој, постају (Пс. 104, 28 – 30). Дакле, творевина може доћи у своје истинито постојање ако се нађе у непрекидној вези са Богом.

Могућност заједнице свијета са Богом је дата кроз човјека који је требало да је оствари. Стварање човјека је неопходан елеменат за употпуњење цјелокупног стварања свијета, јер је свијет без човјека осуђен на смрт. Човјек је створен на крају стварања, управо да би ујединио тварни свијет са нестварним Богом. Могућност коју је Бог дао човјеку немају чак ни анђели, јер немају тварну природу, а самим тим ни заједницу са материјалним свијетом.

Ову логику користи Свети Атанасије у наведеном дјелу да би показао да није случајно да је Бог изабрао оваплоћење да би спасао свијет, јер је једино на тај начин свијет могао бити спасен.