Стварање човјека

Стварање човјека, као и свих створења, бива ријечју Божијом («и рече Бог и би тако»). Ријеч Божија којом настају створења (Пост.1,3), није материјалне природе него је разумна сила. Она се поистовјећује са дјелом Божијим, јер ријеч и дјело у Богу су исто.

У Библији се на два мјеста говори о стварању човјека. На првом мјесту се каже: створи Бог човјека по икони Божијој, мушко и женско створи их (Пост.1,27), док се на другом говори о стварању Адама и Еве (Пост.2,18-22). Овакав редослијед библијског казивања има дубље значење, којим се, по тумачењу Св. Григорија Нисијског, указује на сличност између стварања човјека и стварања свијета које му претходи. Та сличност се састоји у томе да је човјек као и свијет, саздан постепено а не одједном. И као што је у стварању сунца, мјесеца и звијезда које је било у четврти дан, претходило стварање свјетлости у први дан, тако је и стварању Адама и Еве претходило стварање човјечанске природе.

У првом опису стварања човјека (Пост.1,26-27) ријеч је о стварању цјелокупне човјечанске природе, а не само о Адаму и Еви. Човјек о коме се говори у овом стиху представља цјелокупни људски род. Разликовање полова, мушког и женског, се десило послије, са циљем да људски род настави своје постојање и послије пада, кроз брак, како не би нестао и исчезнуо кроз смрт, која се пројавила са гријехом првих људи.

Другим ријечима, у библијском казивању о постанку човјека уочава се један развојни процес који је својствен цјелокупној тварној природи у њеном настајању кроз стварање. Бог је прво створио материју као једну безобличну масу и ставио у њу развојну силу којом су настала сва бића. У том смислу Св. Григорије Нисијски вели да је Бог «поставио основе, узроке и силу свих бића заједно. Са првим покретом Божије воље сабрала се суштина сваког бића, небо, етар, звијезде, огањ, ваздух, море, животиње, биљке». Прелазак у биће и усавршавање редослиједом и поретком природе. Дакле, по Св. Григорију Нисијском, цјелокупна творевина се без разлике, појавила једним покретом Божије воље, али тако да су створења постављена у виду сјемена у природи, да би се потом, постепено, послије једног развојног процеса и сагласно са неопходним природним поретком и слиједом, употпунила и постала веома добра.

Св. Григорије Нисијски наглашава, користећи аристотеловску метафи- зику, да је стварање сваког бића један непрекинут покрет од «динами ине» (могућег бића) до «енергиа ине) (дјелатног бића).

Св. Григорију се, у вези са тумачаењем стварања свијета и човјека приписује да уводи платонистичко учење и да говори о умном и чулном стварању. Међутим, први човјек, као што наглашава Св. Григорије Нисијски, има не само душу, дух, него и тијело. Овакво, пак, гледиште не би могао да прихвати ниједан присталица платонистичког учења.

Стварање човјека, по библијском казивању, дошло је на крају стварања свијета. Ово значи да је човјек створен као круна свих створења, као биће које ће у себи саставити цјелокупну твар. У Светом Писму се, дакле, другачије говори о човјеку, него у разним гностичким системима, у којима је његово стварање сматрано првим Божијим актом, коме је слиједило стварање свих других бића. По учењу гностика, пуноћа стварања је на почетку, у стварању човјека, док је потоње стварање деградација у односу на стварање човјека. Гностици, дакле, друга жива бића виде као нижа у односу на човјека. Библијско учење говори, међутим, о човјеку као бићу које је по својој природи равно другим бићима на земљи, будући да има све елементе природе које имају и сва друга бића. Човјек је неодвојив од природе свијета и јавља се као макро и микро свијет, јер све што постоји у свијету постоји и у човјеку и обратно. Природни ток постојања се нужно одражава на постојање човјека тако да он живи у природном окружењу, имајући однос и према својој природи и према природи бића која га окружују.