Четрнаест година „безњенице” требало је песнику да одсања цео свој живот пре Ленке, сусрет са Ленком, њену трагичну смрт, његов живот после Ленкине смрти и коначно поновни сусрет на оном свету
Ако кренете у обилазак књижара у вашем месту (под условом да у међувремену нису претворене у бутик, парфимерију или кафић) у потрази за књигом „Песме Лазе Костића“, мали су изгледи да ћете имати среће да је пронађете и купите.
Драмска дела Лазара Костића припадају историји, а наша професионална позоришта немају вољу и жељу да их играју за данашње гледаоце; чак и у време Лазиних годишњица рођења или смрти. Све у свему, о Костићевом чудесном књижевном делу мало се зна у широј јавности. Истини за вољу, књижевни теоретичари, историчари, критичари и други радознали истраживачи, већ готово читав век од Лазине смрти, баве се темељно његовом харизматичном личношћу, животом и делом које је крунисано: „песмом над песмама” „лабудовом песмом”, „молитвеном песмом”, „апсолутном песмом”, „најлепшом српском љубавном песмом XX века” – поемом Santa Maria della Salute.
Каква је судбина свеукупног дела Лазара Костића у српској култури у предвечерје стогодишњице од његове смрти?
Традиција у кризи
И прошла 2008. година – у којој је требало да обележимо век и по Костићевог песништва – када је Лаза објавио своју прву песму „Питач и слепац” (1858), прошла је без питања, одговора и сећања на Лазу у нашој атрофираној јавности. Слепи и глуви и овом приликом и по ко зна који пут, остали смо оболели од амнезије за „случај Лаза Костић”. Ове 2009, у јуну, испуниће се један век од настанка поеме Santa Maria della Salute, са којом је Лаза закључио своју трећу и последњу књигу „Песме“ у јубиларном издању Матице српске.
За годину дана – 2010. биће сто година од смрти Лазара Костића. Српске институције културе, које су најпозваније да нешто учине, још се нису огласиле. Размишљају вероватно шта би било најприкладније, бавећи се углавном питањима: како преживети кризу – глобалну, националну, институционалну, личну… моралну – нашу!
Наша посла! Српска историја, а нарочито она модерна од 1804. па до данас, препуна је примера маргинализације највреднијих и најумнијих „синова и кћери нашег национа”, нарочито оних чија је вокација била књижевност, позоришна уметност… речју култура! Наши људи, наш народ у свом најчешће догматизованом историјском памћењу, склоном митоманији, са више интересовања и поштовања гледају на наше владаре (са круном и без ње), војсковође, политичаре, хајдуке, атентаторе, па између осталих и на осведочене негативце.
На маргинама су углавном и по правилу остајали они који су свом роду и Србији давали и оставили највише и оно своје најбоље. Примери порука и поука, кроз генијална дела која су оставили за собом двојица врхунских интелектуалаца српског, пречанског XIX века: Јован Стерија Поповић (1806–1856) и др Лазар Лаза Костић (1841–1910) до данас су мало познати или готово непознати савременом српском друштву. Још за живота оспоравани, нападани, вређани од својих, и Стерија и Лаза изгарајући за национ, напустили су овај свет разочарани и згађени глупошћу, сујетом, политикантством и малограђанштином својих сународника. Прихватање и правилно тумачење њихових дела, која су још у време настанка била испред свог времена, ишло је и још увек иде код нас споро, неорганизовано и неозбиљно.
Наопаком односу према Лази Костићу изгледа нема краја и конца. У годинама његових јубилеја, давнашња замисао о подизању споменика Лази Костићу још увек чучи и хвата прашину у фиокама неких сомборских, новосадских и београдских чиновника.
На новосадском Салону књига, на срећу, чува се успомена називом књижевне манифестације „Дани Лазе Костића”, а на несрећу „Награда Лаза Костић” додељује се за роман?! Може, али није примерено и пристојно, мада је опште позната ствар да Лаза Костић никад није написао роман. Зна се шта је Лаза писао и написао…
Изванредна студија угледног професора Миодрага Радовића, објављена као књига давне 1983. године (штампано латиницом), под насловом „Лаза Костић и светска књижевност” – још увек није доживела своје друго издање, мада је написана као монументална апотеоза делу Лазе Костића, дело о делу за сва времена. Ова књига већ одавно је прави раритет у нашим библиотекама.
Народна опера „Ленка”, композитора Мирослава Штаткића, на стиховани либрето песника Пере Зупца, већ годинама чека нека боља времена за своје праизвођење?!
Бекство у Крушедол
Венецијанску цркву Santa Maria della Salute Лаза Костић први пут помиње у својој песми „Дужде се жени”, објављеној 1879. године. Тридесет година касније, барокни млетачки храм – Госпе од спаса, обузео је Лазину душу и сплео све његове и њему животно битне „укрштаје супротности” – у величанствену песму Santa Maria della Salute.
Али причу која покушава да „објасни” и тумачи песму Santa Maria della Salute и легенду о Лази и Ленки није нимало једноставно испричати.
По повратку из Црне Горе, што даље од несрећног службовања књазу Николи Петровићу, Лаза Костић се 1891. године, поново, после седам година обрео међу својима – сам и сиромашан. Његов пријатељ и добротвор Лазар Дунђерски, велепоседник сентомашки и грађанин новосадски – најбогатији Србин у црно-жутој монархији, пружио је песнику гостопримство и уточиште. Тако је Лаза упознао у лето 1891. у летњиковцу Дунђерских у Чебу (данашње Челарево) најмлађу кћер Лазара Дунђерског, Јелену – Ленку, девојку од двадесет година. Ленка је пленила све у свом окружењу. Била је витка и висока, плавоока и плавокоса, образована и васпитавана на најбољи могући начин, а истицала се и добротом, срдачношћу, елеганцијом, достојанством.
Тридесет година старији песник Лаза Костић, после познанства са млађаном Ленком и судбинске фасцинације, вилом из снова на јави, као пријатељ породице Дунђерски дубоко свестан разлике у годинама и социјалног статуса, као и немогућности своје везе са Ленком, покушава да јој пронађе правог младожењу. То би по Лази могао бити само чувени српски научник Никола Тесла. Лаза пише Тесли, покушава да уда Ленку. Тесла није заинтересован. Он се „венчао за науку”. Ленка одбија све просце и изјављује да би се удала за човека налик на Лазу. То је била последња кап у чаши.
Лаза дословце бежи у манастир Крушедол, где и настаје још једна његова чувена песма „Госпођици Л. Д. у споменицу” (1892). И ова песма, као уосталом и много шта друго, обавијена је, до данас, велом тајни. Насловом и тоном пригодно-пријатељску, ову песму песник је сматрао љубавном и она му је, од свих дотадашњих песама, све до оне последње – Santa Maria della Salute – била најмилија.
Бежање Лазино у манастир није ништа решило. Он чини очајнички корак – жени се богатом сомборском удавачом Јулијаном Јулчом Паланачком, која је „свог Лазу” верно чекала пуних четрнаест година и дочекала свадбу у Сомбору 22. септембра 1895. године. Један сомборски хроничар иронично је запазио да су млада и младожења на венчању имали равно сто година. Лази је на венчању кумовао Ленкин отац Лазар Дунђерски.
Непуна два месеца после Лазине женидбе с Јулијаном, изненада и трагично „лицем на Арханђела Михајла, свој рођендан” умрла је Јелена Ленка Дунђерска, 20. новембра 1895. у Бечу „од тифусне грознице” – имала је двадесет и пет година. Узрок Ленкине смрти остао је до данас тајна. Неки су тврдили да се убила. Поузданих доказа нема. Само Бог зна!
Четрнаест година после Ленкине смрти, живео је Лаза Костић у сновима, живео и сањао и ковао своју лабудову песму – Santa Maria della Salute. Писао је и свој тајни Дневник снова (на француском језику). Дневник није сачуван у целости. Лазин пријатељ др Симоновић уништио је знатан део, а остатак је превео Милан Кашанин.
Четрнаест година „безњенице” требало је песнику да одсања цео свој живот пре Ленке, сусрет са Ленком, њену трагичну смрт, његов живот после Ленкине смрти и коначно поновни сусрет на оном свету…
Четрнаест стихова Лазине поеме Santa Maria della Salute, песме љубави, песме вечне лепоте, један век говоре и ћуте о Ленки и Лази:
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камо ли људе,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute
———————————————————–
Стихови Јелене Ленке Дунђерске
Нада за надом води у бродолом,
али срце се нада увек даље,
као што вал за валом брише,
тако горчина не нестаје;
као што валови тону и дижу се,
тако је и с горчином у животу;
и да се нада од дана до дана,
то показују удари таласа срца.
Хаџи-Зоран Лазин