Изложба „Византија 330-1453” у Краљевској академији уметности у Лондону
Икона арханђела Михаила из 12. века (Фото Карл де Суза) Специјално за „Политику”
Лондон – У лондонској Краљевској академији уметности отворена је спектакуларна изложба „Византија 330-1453”, на којој је представљено више од три стотине експоната византијске уметности – иконе, минијатурни мозаици,фрагменти и копије фресака, бројни радови у слоновачи, емајлу,злату и сребру.У припремању и организацији изложбе учествовало је осамдесет пет културних институција широм света, укључујући и наш Народни музеј, Музеј примењене уметности и Галерију фресака у Београду.
Изложба под покровитељством принца од Велса, честог посетиоца Свете Горе и добротвора који је уложио позамашна средства за обнову многих православних храмова у свету, наишла је на огромно интересовање и у штампи је окарактерисана као „изложба која проширује свест и видике”. Вековима у западном свету, наиме, влада груба предрасуда о времену Византијског царства као о мрачном периоду људске историје, те је и сама реч „византијски” у енглеском језикупостала синоним за нешто опскурно, тиранију, заверу и догматизам. Томе су допринели многи западни историчари попут Гибона или окорелог атеисте, писца Волтера. Срећом, данас, како у уводу луксузног каталога изложбе пише чувени византолог Сирил Манго – „Оно што се некад звало добом сујеверја, данас се назива добом духовности”.
Кроз тематске одељке сликовито је „дочарана хронолошка прогресија домета, снаге и дуговечности уметничког стваралаштва византијског царства, почевши од оснивања Константинопоља па до освајања града од стране отоманске војске предвођене Мехмедом II.”Иако се цар Константин, наводно, крстио тек на самртној постељи он је утемељивач хришћанства као државне религије.На изложби јеприказан у многим медијима(као ратник, на„београдској”камеји из IV века) а, с разлогом чувена, бронзана глава из београдског Народног музеја у витрини заузима место у једној од централних просторија.
Римски цар Константин Великије 330. године, оснивањемКонстантинопоља, пренео власт у нови центар на Босфору. Византијско царство се простирало преко три континента (Европе,Азије и Африке) и представљало је мост између Истока и Запада. Постојало је све до пада Константинопоља под турску власт 1453. године. Од самог почетка било је то космополитско друштво које не само да је сачувало научно и литерарно наслеђе античке Грчке већ је апсорбовало и квалитете и традиције народа Азије.
Константинопољ, центар политичке власти и активности, на сваком кораку је пленио раскоши и обележјима моћи цара и Православне цркве, две институције нераскидиво везане кроз читаву историју Византије. Златни новчићи, изложени на овој изложби – на једној страни имају лик Христа (небеског владара) а на другој лик цара (земаљског владара). Ова „директна” веза се потенцира готово на свим предметима а изванредан пример тога је у слоновачи изрезбарени арханђел који држи у рукама царске инсигније, урађен на почетку VI века. Претпоставља се да је припадао цару Јустинијану и био део диптиха. На изгубљеном делу највероватније се налазио цар, спреман да од арханђела прими атрибуте земаљске власти.
Икона, материјални објекат духовне лепоте, чудесни посредник између човека и небеса, имала је централно место у свакодневном животу Византије. На изложби, конципираној у карактеристичним бојама Византије – плавој и пурпурној, додуше без довољно златне – иконе су заступљене у великом броју и стилу. Од својих претеча – фајумских портрета, најранијих примера из VI века у енкаустици с представом Богородице с Христом, читаве собе са иконама из мaнастира Свете Катарине на Синају међу којима је и чувена „Лествица” св. Јована Лествичника, клоазоне плакета у злату и емајлу са Јованом Крститељем, арханђелима Михаилом и Гаврилом из XI века (Народни музеј у Београду) па до икона из XIV и XV века, међу којима се налазе представе Христа Пантократора, Богородице, Благовести, Анастасиса из Галерије у Охриду или изванредно урађеног Светог Димитрија са Свете Горе који је, иначе, у власништву Музеја примењене уметности у Београду.
Идентично осећање директног контакта са Богом кроз представе Христа, Богородице и бројних светитеља надахњивало је мајсторе величанствених црквених мозаика али и минуциозно рађених кадионица,реликвијара, путира за причешће,крстова у злату и сребру, гема и камеја.Осећањем страхопоштовања и захвалности водио се без сумње и српски властелин Никола Родоп, као и мајстор који је по његовој наруџбини израдио два бронзана звона 1432. године(власништво Музеја примењене уметности и Пећке патријаршије). На једном од њих угравирана је представа Светог Николе а на другом Богородице, испод којих се, у оба случаја, налазе ктиторски записи. Сачувана звона представљају куриозитет јер су, по освајању, Турци забранили њихову употребу а свако пронађено звоно је топљено и претакано у оружје.
Међу позајмљеним експонатима из Музеја примењене уметности у Београду, поред претходно наведених, налазе се још и византијски парадни мач с краја XIV века, с угравираном молитвом и мајушном представом Богородице и виртуозно израђена бронзана кадионица из XIV века. Треба, такође, истаћи да су у организовању изложбе као и припреми јединица каталога учествовали и наши бројни стручњаци.
Једина слабост изложбе тиче се контекста у којем су се објекти нашли. Иконе и литургијски објекти, који су део живих православних ритуала, делују измештено на паноима и у витринама под директним музејским светлом које не може да симулира треперење кандила. Мистерија трансценденталне лепоте којом зраче, међутим,непорециво плени и ван зидова храма.
Изложба, која је отворена 25. октобра, трајаће до 22.марта идуће године.
Славка Јовановић
————————————————————–
Више од 100.000 посетилаца
Позајмицу из Србије из збирки Народног музеја за изложбу „Византија 330-1453” чини 29 уметничких дела и предмета (24 из Народног музеја у Београду, пет из Музеја примењене уметности). Како је реч о избору ремек-дела од великог историјског значаја, они на најбољи начин представљају збирке Народног музеја у Београду и културну баштину Србије. Народни музеј је заступљен делима српске и византијске уметности од касне антике до касне Византије, међу којима издвајамо Главу цара Константина, Београдску камеју, Прстен краљице Теодоре, Тањир цараДушана, Одежду бугарског цара Ивана Александра (1331-71), украшену златовезом.
Чињеница да је изложбу „Византија 330-1453”до сада видело више од 100.000 посетилацаговорикако о квалитету ове изложбе и изузетној заинтересованости публике за древно Византијско царство тако и о могућностима успешне презентације наше националне баштине кроз активну међународну сарадњу, кажу у Народном музеју у Београду.