ВИШЕГРАД – Многи грађани Вишеграда, посебно они старије генерације, читали су „Ану Карењину“, али нико од њих није ни слутио да је јунак Толстојевог романа гроф Вронски (у стварном животу Николај Николајевич Рајевски, пуковник руске војске) боравио у Вишеграду на десетине пута и шетао мостом Мехмед-паше Соколовића на Дрини, премеравао га и скицирао у својој војничкој бележници.
Роман славног руског писца обавезна је школска лектира у средњим школама. Читаоци тугују са Толстојевом јунакињом Аном, која је због љубави према Вронском жртвовала брак и живот, бацивши се под точкове воза.
Генерације ученика и професора изучавале су ликове Вронског и Ане, њихове карактере, цену жртве због љубави, осуђивали и оспоравали поступке главне јунакиње и њеног вољеног….
Пуковник Рајевски, који је Толстоја инспирисао да створи лик Вронског, обишао је и друга погранична места између тадашње Србије и Босне, која је још била под турском влашћу.
Трасирао „Шарганску осмицу“
Рајевски је, уз сагласност министра српске војске Блазнавца, обилазио путне правце према Босни у њеним пограничним деловима и о томе обавестио министарство, али и владу тадашње Русије.
„Имајући у виду да ће Босна веома брзо постати поприште рата између Србије и Турске, настојао сам да прикупим одређена обавештења о путевима у тој провинцији“, писао је Рајевски министру војном на француском језику из Вишеграда.
Славни пуковник руске војске, још славнији књижевни лик, трасирао је и нови пут од Ужица преко скоро несавладиве планине Шаргана према Мокрој Гори и граници према Босни.
Тако је овај Рус био претеча оних који су касније – 1916. и 1925. године – пројектовали чувену кружну петљу ускотрачне пруге од Кремана до Мокре горе – „Шарганску осмицу“.
Срце у Србији, тело у Русији
О животу пуковника Рајевског писао је новинар београдског листа „Политика“ Будимир Поточан у својој књизи „Вронски, част и љубав“.
Пуковник Рајевски, који је потицао из чувене руске племићке породице, показао се као храбар и способан официр у српско-турском рату.
Погинуо је на ратишту у бици са турском војском 20. августа 1876. године код села Горњи Адровац код Алексинца. Многи необични догађаји везани су за Рајевског и његову смрт.
Његови саборци забележили су да је, само неколико минута пре но што га је смртно погодио турски куршум, ручао, пио вино из подрума једног српског домаћина и, полазећи на положај, рекао: „Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију“.
Знаменити руски композитор Петар Иљич Чајковски написао је и Рајевском специјално посветио композицију под називом „Српско-руски марш“, а касније га је преименовао у „Словенски марш“.
Тело пуковника Рајевског пренесено је из Горњег Адровца у манастир Светог Романа код села Прасковача.
Првобитно је било сахрањено у манастирској порти, југоисточно од олтара. Иако је ту почивало само неколико дана, то место постало је место за ходочашћа, а монахиње око њега саде цвијеће, уредно одржавајући овај простор.
Посмртни остаци руског пуковника, који је из смрти прешао у легенду, уз све војне почасти из Београда је пренесено и сахрањено, према жељи његове породице, у породичној гробници у селу Рузмовска, у Украјини.
Руже на гробу светилишта заљубљених
Место на коме је погинуо у Србији обележено је скромним крстом од камена, на коме пише: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године“.
У Адровцу је 1903. подигнута црква Свете Тројице у помен славног руског пуковника. Задужбинар је грофица Рајевска. Липе у дрвореду који води до храма донесене су са имања Рајевских из Русије.
Иво Андрић је једном написао да су многи његови књижевни ликови из романа „На Дрини ћуприја“ и других дела заиста постојали и шетали Вишеградом.
Можда ће се неко сетити да, на неки начин, означи да је у овај град на Дрини долазио славни руски пуковник и чувени лик из романа Лава Толстоја „Ана Карењина“ – Николај Николајевич Рајевски алијас Вронски.
Мјесто погибије Рајевског у Горњем Адровцу код Алексинца постало је светилиште заљубљених и кажу да на његовом првобитном гробу увијек има свежих ружа.
Када су Италијани могли измисилити балкон на коме су се „виђали“ Ромео и Јулија, који је постао светска туристичка атракција, зашто и у Вишеграду не би биле обележене – „стопе заљубљеног Вронског“?.