Слике суровости, људске немилосрдности, грабежљивости, неправди, искривљеног система вредности, на Солунском фестивалу документарног филма
Из филма о будућим олимпијским победницима: „Црвена трка” Чао Гана Од нашег специјалног извештача
Солун – Људско искуство је епицентар Солунског фестивала документарног филма (ТДФ), а оно је засновано на борби за преживљавање у свету који би требало да буде фер и равноправан, а није, у свету у којем би се сви осећали слободним, а нисмо, каже фестивалски челник Димитрис Епидес, образлажући суштину више од 240 узбудљивих филмских прича које су већ неколико дана на увиду солунској и интернационалној публици.
Филмови су на Солунски фестивал документарног филма – Слике 21. века пристигли са свих страна света, са њима и њихови аутори, срдачно дочекивани и испраћени, у чак шест фестивалских дворана у којима публика, пошто окупира сва седишта, радо седи на степеницама или чак стоји. По броју филмова, програмских целина, паралелних догађаја и по броју гледалаца, ТДФ је највећи фестивал ове врсте у Европи, а са својим старијим братом, Солунским фестивалом играног филма, који ће ове године обележити пола века постојања, чини Грчку једном од најсврсисходнијих европских филмских дестинација.
Понуђени филмови тематски су разврстани, али сви они, у својој основи, потврђују Џон Грирсонову дефиницију документараца као „креативну интерпретацију стварности”. Двадесет и први век нуди слике суровости, људске немилосрдности, грабежљивости, неправди, искривљеног система вредности, загађености животне средине, човекове борбе за правду… Филмови који о томе говоре уједно подсећају и на људску доброту и носе са собом и поруке наде. Опиру се жанровским класификацијама. Не само због различитих естетских приступа, методолошких оквира или идеолошких праваца њихових аутора, већ пре свега зато што у документарцима слике носе сопствену истину, независну од услова и намера у тренуцима док су снимане.
Већ сам фестивалски почетак кинеским филмом „Црвена трка” Чао Гана, наговестио је да ће „удараца у плексус” публике бити много. Ганов филм нуди потресну причу о шестогодишњим гимнастичарима, ученицима атлетске школе за будуће олимпијске прваке. Пратећи даноноћно њихово кретање, исцрпљујуће вежбање, настанак жуљева на маленим длановима, крхка психичка стања, немилосрдност тренера, демагогију учитеља и подршку и амбицију родитеља, којима су ова деца једина нада за бољу будућност, аутор сведочи о одрицању од детињства због постизања дугорочног вишег циља – освајања олимпијског злата за кинеску нацију.
Потресним темама и сценама обилују и грчки филмови којих је на фестивалу чак 44, јер је грчка документаристичка сцена изузетно жива и плодна и са дугом традицијом. Већина њих казује много о бурним данима борбе грчких комуниста по завршетку Другог светског рата, а нису стране ни теме попут таласа отпуштања радника, нарастања сиромаштва или дизања гласа против извитоперености капитализма.
Личности у фокусу су славни мађарски сниматељ Вилмош Жигмонд, легендарни грчки документариста Фотос Лампринос (1995. био је гост Феста), турски карикатуриста Турхан Селчук, канадски фотограф иранског порекла Бабак Салари и швајцарски редитељ музичких филмова Стефан Швитерт, док су програмски омажи посвећени документаристичком стваралаштву Африке, Аустрије и Мексика.
Током фестивала део времена проводи се и дијалошки радно – на панел дискусијама на теме: „Алтернативне форме информисања и демократије”, „Друштвена улога документарних фестивала” и „Деца у свету одраслих”, као и на конгресу Европске документаристичке мреже и пичинг форуму.
У мноштву филмова, један једини из Србије је филм „Кавијар конекшен” Драгана Николића, занимљива прича о „рибљем рулету” и грозничавој потрази сеоских риболоваца, браће Станишић, за највећом рибом пуном икре, која би им живот претворила у злато.
Дубравка Лакић