Autor: Глас Српске
БЕОГРAД – Један од најзначајнијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор, преминуо је јуче на Војномедицинској академији у Београду, јавиле су агенције.
Рођен је у Сарајеву 1937. године, а одмах по завршетку Другог свјетског рата са породицом се преселио у Београд, у коме је, уз повремена избивања широм свијета, остао до краја живота и био његов својеврсни хроничар.
– Смрт и ја смо на ти. Не бојим је се, јер се испоставило да је она потпуно уобичајена ствар која даје димензију животу. Човек који не мисли о смрти сваког јутра кад се пробуди, није нормалан – рекао је не тако давно Капор.
Кад је сазнао да болује од опаке болести, примио је то најнормалније.
– Већ сам урадио све што је требало, написао силне књиге, насликао масу слика. Имам сјајну супругу, две кћерке и четрнаестогодишњег унука. Питао сам се шта још треба да урадим – говорио је Капор.
Он је тада казао да је схватио шта је смрт када је добио анестезију.
– Ви легнете, потпуно голи, прекривени плахтом и једна лепа лекарка вам ставља маску на лице. Последње речи које сам јој рекао биле су „докторко, јесте ли наручили буђење?“. Онда потонете у нешто тамно, без снова, кошмара и сећања, без ичег, као блек аут. Aко се пробудите, а ја сам се будио неколико пута, онда је то лепо. И да се нисам пробудио, ништа не бих изгубио – истакао је том приликом Капор.
Кад сам био клинац, додао је тада, мислио сам да су људи са толико година већ одавно мртви, а да су они са 39 старци. Све се промијенило.
Капор је био свјестан да није могуће да добије битку са болешћу.
– Нема особе која је победила карцином, немогуће је победити га – рекао је Капор.
Aли, занимљив је сусрет са смрћу, додао је он.
– Моја мајка Бојана Велимировић, лепотица, потомак старе сарајевске трговачке фамилије, имала је само 24 године кад је погинула држећи ме у наручју. Заштитила ме је својим телом. У том бомбашком нападу погинуло је 40 људи, једино сам ја остао жив, али не и мачка коју сам држао. Имао сам тада четири године – испричао је Капор.
Сликар и писац
Момо Капор дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Aкадемији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Откако је 1975. године објавио „Фолиранте“, написао је велики број романа и збирки прича. Aутор је и бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова („Бадеми с ону страну смрти“, „Банкет“, „Валтер брани Сарајево“, „Џоли џокеј“, „Крај викенда“). Романи „Уна“ и „Књига жалби“ доживјели су екранизацију. Превођен је на француски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.