Сећање на ,,Политику,, и тројицу Немаца
Проминуло је близу двадесет година откако сам другог мајског дана 1992. године, у предвечерје пакла у узаврелом босанском лонцу, последњим аутобусом, побегао из родног Добоја и стигао у Београд, као избеглица.
Као и увек, Београд ме дочекао отворена срца, широке душе. Добио сам карту за бесплатан градски превоз, право на здравствену заштиту и купање у базенима. Као и увек, пригрлила ме и ,,Политика,, чији сам дописник из Добоја и северне Босне био две деценије. Тадашњи шеф Дописничке редакције, Влада Мандић рекао ми је да могу користити телефон и телефакс за везу са својом породицом у Немачкој где сам намеравао да одем.
Више пута сам покушавао у Амбасади СР Немачке да добијем визу, и увек без успеха. Крајем маја, факс из Бремена. Мој син Тони написао је да дођем до немачке границе, где ће ме он чекати.
Још 1989. године, моја старија кћерка Сњежана и син добили су право на сталан боравак у Немачкој. Са пасошем СФРЈ могло се прећи још само преко Мађарске и Аустрије. Kупио сам аутобуску карту до Минхена – и кренуо на пут неизвесности, са пуно страха.
На немачкој граници чекали су ме син и његов радни колега, Немац, који је после дугог убеђивања уверио полицајце да сам из Босне, где је беснeо рат, да сам избеглица и да имам право да се придружим породици у Немачкој. Стигли смо у Бремен, у рано јутро, 30. маја, и мој син, још са врата, рекао је мојој млађој кћерки Маји, тада тинејџерки:
– Довео сам тату као поклон за твој рођендан!
У лето 1991. Маја је отишла у Бремен и ујесен је кренула у Гимназију, била једини странац и одличан ђак. Била је најбоља у разреду – из немачког језика. Научила је и енглески, француски, шпански, португалски, руски, персијски, турски; затим је на Колумбија универзитету у Њуjорку магистрирала, сада на универзитету у Принстону припрема докторску дисертацију.
Дан-два по доласку у Бремен, отишао сам у полицијски биро да се пријавим. На пријави је била и рубрика: религија. Написао сам ортодокс, то значи лице православне вере. Службеник ме озбиљно погледао и тихо рекао:
– Немојте писати ортодокс, јер ово време није баш добро за Србе. Упишите: без религије.
Тако сам и урадио не слутећи да ће баш ово – без религије – бити разлог да ме још један
Немац заштити.
Млађој кћерки била је потребна помоћ за школовање и убрзо сам почео да радим. Чистио сам ходнике и степенице на Аеродрому у Бремену, и није ми било тешко. Тежа је била обавеза да се редовно јављам полицији, у почетку сваких шест месеци, затим свака три и онда једном месечно. И увек упозорење: враћајте се у своју земљу или ћете бити протерани. У своју земљу? Имам ли ја своју земљу? Југославије више нема. Босна? (Мој стан у Добоју био је другог дана после мог одласка проваљен, опљачкан и опустошен). Србија? Хрватска? Где да се вратим: ја Србин, жена Хрватица, деца Југословени, унучад?
Времена за избеглице у Немачкој била су све тежа и претња да ћемо бити протерани чула се сваког дана. У међувремену сам дознао да Сједињене Америчке Државе примају погорелце из Босне и затражио сам усељење у ,,обећану земљу,,.
Чекајући одобрење, једног дана осетио сам ужасне болове у стомаку, лекари су рекли: камен у жучи, и хитна операција. Већ сутрадан, у моју собу дошла су два младића и почела причу како сам преживео јер ме спасао бог Јехова и како… Они су у болничком картону пронашли да сам у рубрици религија написао исто што и у полицији – без религије и помислили: ево још једне овчице у Јеховином стаду. Можда би и наставили да ме гњаве да их није пресекао Немац који био са мном у соби:
– Ако одмах не одете, зваћу полицију!
Немац је хтео да подигне слушалицу, али су младићи брзо побегли.
Крајем 1977. одобрено је усељење у Америку. Моја кћерка Маја, супруга и ја већ смо у Њу Јорку, 17. фебруара 1998, пред поноћ. Све троје са пуно стрепње, без пасоша и са свега неколико долара у џепу.
Данас сам већ десету годину на Флориди, у Сант Питерсбургу, лепом граду, на обали Мексичког залива. У предаху између јутра и посла, на плажи, која је дуга око тридесет миља, шетам испред хотела Дон Це Сар, где радим већ пуну деценију, и често, у мислима, видим и Добој, и “Политику”, и Београд.
Видим и своје давно објављене текстове у ‘’Политици’‘ и посебно ме обузме радост, када у машти, угледам напис на готово целој страни испод кога су два имена: Васко Ивановић, Саво Петровић. И често чујем глас свог првог шефа Дописничке редакције Ранка Ђукића kоји ми, сада врло давне 1971. године, рече да од стотину и више дописника ‘’Политике“ у Југославији моји текстови спадају
међу писменије. Чујем и глас Владе Мандића који ми, сада већ давне и 1992. године каже:
“Политика” је ту да ти помогне…
О, да! Чујем и речи оне тројице Немаца који су ми помогли да лакше подносим избегличке дане.
Дане? Прохујале су, ево, и године многе и безмало две деценије…
Понекад ми, као и сваком апатриду, буде хладно око срца. Али, данас је на Флориди небо кристално плаво и море заносно шуми и Сунце топло греје… и, ипак, живот може да буде тако леп.