Пуно питомих пропланака у Србији на којима се често сусретну интересантне цркве и манастири, извори, лековито биље, све то делује опуштајуће за оне којима је неопходан краткотрајан мир. Ходање, дружење, враћање позитивне енергије – није случајно да међу планинарима има прилично интелектуалаца, лекара, правника, банкарских службеника.

Источну и западну Србију, Шумадију, Фрушку гору, вршачка брда откривају и странци, али и наше комшије из региона, посебно Босне, Хрватске па и Словеније. И за оне који нису претерано вични пентрању, или због година или болести не смеју да се упуштају у захтевне подухвате има доста места где могу лагано шетати – без напрезања. Наша многобројна планинарска друштва често организују једнодневне или викенд излете, ређе и вишедневне, који се обавезно зачине и посетом неком етно-селу, цркви или манастиру, проласком кроз какву пећину, обиласком важног историјског локалитета…

– У Босни, Црној Гори, Словенији планине су више, али у Србији су боље за обичне људе, препуне су правих драгуља природе, и нуде више уживања. Пећине Церемошња, Равништарка, Ресавска пећина, бање, манастири Лелић, Ћелије, Јовање, па толико манастира на Фрушкој гори, где има и највише планинарских домова – набраја планинарски водич Бранислав Макљеновић и напомиње како планинари обично почну као деца и тинејџери, затим нестану док стварају породицу, да би се опет вратили младалачком хобију као педесетогодишњаци.  

Змије за преживљавање

–Увек сам срећан када одем у планине, а посебно волим источну Србију, Хомоље и Стару планину и Бесну кобилу због пећина, клисура, увала. Пролеће је време када се највише планинари, за зиму је потребна и боља кондиција и боља опрема. Са водоотпорном и лаганом одећом зимско уживање уме да буде и лепше него у ово доба – каже  Макљеновић.

 У Србији има чак 150 планинарских друштава са укупно око петнаест до седамнаест хиљада чланова који редовно плаћају чланарину. Она је на годишњем нивоу око 500 динара, за децу око 300 динара. Најмасовнија планинарска друштва су „Победа” и „Железничар”, са око 2500 чланова, али пуно је и мањих друштава на целој територији Србије: „Авала”, „Пензионер”, „Занатлија”, „Балкан”, „Медицинар”, „Јухор”…. Наравно, има и оних који више воле да самостално одлазе на излете, и они су изван ове статистике.

Мада, искусни планинари упозоравају да се у природу не одлази сам, пожељно је да на окупу буду најмање три особе, јер ако се једној нешто деси, ако јој изненада позли, повреди се, уједе је змија једна особа одлази да тражи помоћ, а друга остаје са повређеним. То је посебно важно ако се деси на месту које је изван домета мобилних телефона, који данас, свакако знатно олакшавају превазилажење нежељених момената. Наравно са водичем је много лакше и безбедније јер је прошао обуку по међународним стандардима која садржи упознавање са основама метеорологије, прве помоћи, оријентацијом у природи, исхраном у шумским условима…

У војном планинарском друштву „Копаоник” баве се и едукацијом својих чланова, уче их преживљавању у природи, исхрани, припремању хране од јестивих печурака, змија, жаба, уче их да препознају лековите траве и како се оне суше и припремају…

Од Хоргоша до Дукат планине

– Планинарски савез Србије је члан Светске планинарске организације и Европске пешачке организације – каже Борис Мићић, председник нашег Савеза. У разговору за наш лист он посебно истиче да је Европа премрежена пешачким путевима, а да је наш регион дуго био црна рупа на интернационалним мапама. Међутим, у последње време се и то мења, од 12 европских траса две пролазе и кроз нашу земљу и то деоница Е4 која преко Мађарске источним делом земље преко Кикинде, Зрењанина, Неготина, Зајечара, Старе планине, Пирота, Димитровграда скреће у Бугарску, а друга Е7 од Хоргоша, Дунавом, Фрушком гором, западном Србијом стиже до Пријепоља, а затим скреће ка Јастрепцу и Нишу до Дукат планине где улази у Македонију. Обе трасе су укупне дужине око три и по хиљаде километара. 

Борис Мићић наводи податак да је два милиона и шесто хиљада људи учлањено у међународне пешачке организације, претпоставља се да их изван организација има много више.

Разни људи, разне ћуди, тако је прошле године кроз Србију прошла Францускиња са магарцем у жељу да у Јерусалим стигне као и Исус Христ, занимљив је пример и Турчина који је четири месеца пешачио од немачке до родног Истанбула. На планинским стазама могу се срести и богатији људи који имају довољно новца да на тако далеким путевима изнајмљују хотеле, да се хране по ресторанима и да своја искушеничка вишемесечна пешачења зачине неопходним комфором.

Шта са онима који нису у кондицији, а и немају толико новца?  

– Програм се може свакоме прилагодити, ако је реч о срчаним болесницима или старијим људима, направићемо краћу стазу, са мање успона, доћи ће минибус да их врати у планинарски дом. Рајац, Фрушка гора, Авала, Космај су терени где се може ићи и са мање физичке снаге, планинарска кондиција ће се стећи временом – каже Бранислав Макљеновић.

Како почети?

Наш саговорник каже да је обућа најбитнија, добре планинарске ципеле су неопходне, изузев у сувим, летњим месецима када могу да послуже и патике. Планинарске ципеле или чизме морају бити квалитетне и цена им се креће око петнаест, двадесет па и више хиљада динара, али могу се наћи и за пет хиљада на некој распродаји у тржним центрима. Неопходни су и штапови јер смањују притисак на колена и зглобове за петину, они коштају од две до десет хиљада динара, а на списку гардеробе су и панталоне, јакна, дукс.

За љубитеље високогорског планинарења Миланка Арсић из друштва „Балкан” током целе године организује излете у иностранство, најчешће у у Чешку где су посебан феномен Адршпаршко Тепличке стене, Пирин у Бугарској, а једно од већих атракција је и острво Корзика са својим речицама и потоцима на високим надморским висинама, па Монтерозе у Италији који ма 20 врхова на висини већој од две хиљаде метара.

Рајац или Монтерозо, планинари су стално на путу.

————————————————

ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ ПЛАНИНАРА

Извештај са Каблара

Какав дан! Само десет срећника је имало привилегију и извукло „бинго” по имену Каблар. Лепо време, занимљива група. Кренули смо ујутро у седам сати из Београда а већ нешто после десет стигли на почетак стазе. Пењали се, лаганом, дужом стазом. Мало кроз шуму, мало преко пропланака и поред засеока… Врх Каблара(889м) окупан сунцем кезио се шиљатим стенама. Затекосмо неколико планинара из Чачка. Један посебно љубазан, др Зоран Матијевић, нам посвети велику пажњу. Подели са нама велику количину информација о локалним крајолицима и стазама. Чак се понудио да буде на челу екипе, да би се спустили краћом али много стрмијом стазом. Тако и би. Лагано, опрезно али уживајући, сиђосмо до испоснице Светог Саве. Уз пут видесмо доста пећина и јама. Било је право задовољство ходати, одлично, маркираним стазама. Захвалисмо Зорану, који је журио кући, а ми,мало, наша чула окреписмо, испред испоснице.

Лакши део стазе ка дому, одакле смо и кренули, одскакутасмо живахним корацима. Испред дома се добрано опустисмо. Чак је и конобар био љубазан. Екипа врло расположена. Клизили су гутљаји различитих напитака, низ грла добрих људских бића.

Сумрак изнад Мораве, са погледом на Овчар и његове манастире!!! Узели смо од овог дана све лепо што нам је понудио. Узвратили смо му, тихом, захвалношћу. Наш возач, у наспаваном издању, докотрља нас до Скерлићеве, живе и здраве. Ако следећа радна недеља,буде свима обележена нагледаним лепотама, значи да смо постигли циљ: загрљај са мајком природом! (Из дневника Бранислава Макљеновића)

——————————————————————————- 

Почело је још 1901. године

Ове године планинари Србије обележиће 110 година постојања. Још 1901. године основали су удружење на чије чело је изабран академик Јован Жујовић. После Другог светског рата рад је обновљен 1949. године кроз формирање Планинарског савеза Србије.

Поводом обележавања овог јубилеја у Коларчевом народном универзитету већ је одржано неколико предавања о историјату планинарења у Србији а у другој половини године биће уприличена свечана академија која ће представљати и централни догађај овогодишње прославе.

———————————————–

Природа у школе

У планинарске дисциплине спадају и рафтинг, спелеологија, алпинизам и оријентиринг.

– У неким школама земаља у региону, као на пример у Бугарској оријентација у природи је обавезан предмет у школама. Деца се од малих ногу уче да се сналазе у природи, да поставе шатор, оријентишу се помоћу мапе и бусоле, да спремају храну, перу судове, уче се да се друже. Не каже се без разлога ако хоћеш да видиш какав је ко човек поведи га у планину, каже Миланка Арсић, председница планинарског друштва „Балкан” из Београда.

Она каже да је таква практична настава неопходна и у нашим школама, а за почетак би требало омогућити планинарима да одрже предавања у учионицама и заинтересују младе за овај, врло користан спорт, каже наша саговорница која је водила децу на међународна такмичења, а једно од највећих је било у Шведској где се у оријентирингу такмичило 25.000 учесника.

—————————————————-

Излети

Куда можете отићи већ овог месеца? Примера ради, „Победа” организује викенд излет од 10. до 12. јуна на румунске Карпате, а једнодневни 12. јуна на Велики Повлен са обиласком манастира Пустиња. Истог дана је и пут на Хомољске планине до Лукиног камена са посетом врелу Крупаје. У другој половини месеца друштво планира одласке на Динару, на Кавказ, Јавор, Рајац, Јабланик… „Балкан”  следећег викенда води излетнике у Пирин (Бугарска), а у другој половини јуна на Кајмакчалан, у Царску бару, на Дурмитор, Маглић… По рачуници Бориса Мићића који је и председник друштва „Победа”, седам дана на Рајцу преко овог друштва кошта 9900 динара, а у ту цену урачуната су преноћишта са три оброка дневно и услугама водича.  Доста конкретнијих информација као и списак друштава могу се наћи на Интернету, преко сајта Планинарског савеза Србије.

—————————————————-

Преноћишта од 300 до 1000 динара

Један од најрепрезентативнијих планинарских домова је „Дом Чика Душко Јовановић” на Рајцу са 50 кревета и двокреветним, трокреветним и четворокреветним собама. Купатила су на сваком спрату по једно, реновирана пре три године, уведено је и парно грејање, а у поткровљу је простор за спавање у врећама за око 35 особа.

Планинарски домови се налазе на Церу, Авали, на Фрушкој гори их има неколико, Старој планини, Јастрепцу, Гочу, Руднику… Доручак је око 150 динара, ручак 400 динара, а преноћишта од 500 динара до хиљаду динара.

Најпростији вид планинарског коначишта су такозвани биваци, склепани од дрвета, затим склоништа или бачије који могу да приме до 20 људи, у планинарским кућама има до педесет места, а у домовима преко педесет.

————————————————— 

Једном годишње код лекара

Будући да је планинарење напорно због пешачења, ова врста рекреације подразумева и лекарски преглед да не би било непријатних изненађења на путу. За оне који бирају високе планине, изнад две хиљаде метара, обавезан је бар једном годишње преглед код лекара а за остале, који „освајају ниже врхове” пожељно је да повремено ураде тестове физичког оптерећења и преконтролишу своје здравље.

Драгољуб Стевановић

објављено: 05.06.2011.