Достојевски
Са Википедије
Портрет Фјодора Михајловича Достојевског
који је насликао Василиј Перов 1872.
рођен: 11. новембар 1821.
Москва (Царска Русија)
преминуо: 9. фебруар 1881.
Санкт Петербург (Царска Русија)
Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године, a умро je 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу. Један од највећих писаца свих времена.
Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.
Биографија
Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Михаил су били послани у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Михаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.
Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.
Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточенДостојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николаја I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у данашњем Казахстану.
Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник философије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.
Године 1860 се враћа у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу жене 1864, и одмах затим смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време је потпнуо утонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.
Достојевски је имао проблем с коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.
Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.
Достојевски је 1877 одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.
Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст. Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.
Стваралаштво
Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.
Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго времена, психолошка анализа и контрадикторност његових ликова, чиниле су да у поређењу, систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи, учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе философе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.
Смрт
Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Таква почаст одавана је једино телима преминулух руских царева.
Романи
Бедни људи, 1846 – роман у писмима
Двојник, 1846 – психолошка студија на тему раздвојене личности
Беле ноћи, 1848 – сентиментални роман
Неточка Незванова, 1849 – недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
Село Степанчиково, 1859 – написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
Понижени и увређени, 1861 – роман-фељтон, апологија љубави
Записи из мртвог дома, 1861 – роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно литерарним остварењима
Злочин и казна, 1866 – прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести
Коцкар, 1866 такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти
Идиот (роман), 1868 – апологија доброте, православља и лепоте
Зли дуси, 1871-1872 – „антинихилистички роман“
Младић, 1875 – философско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе
Браћа Карамазови, 1879-1880 круна пишчевог стваралаштва, сматра се највећим књижевним делом у историји светске литературе, философско тумачење светлости православног хришћанства, роман, који по правилу, мења читаочев живот
Новеле
Записи из подземља, 1864 – интимна философска исповест човека из „подземља“
Кротка, 1876 – објављена унутар пишчева дневника, „једна од најпотреснијих новела очаја“ у светској књижевности
Анегдота
Кћи Достојевскога чудила се својој мајци што је она, двадесетогодишња девојка имала храбрости да се уда за човека од четрдесет и седам година. На шта је гђа Достојевски одговорила:
— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свога времена који су према тадањој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.
Апостол православног реализма
Аутор: Бранимир Нешић, Православље Број 927, Рубрика Светосавска култура
«Достојевски је мој учитељ и мучитељ“. Свако ко се озбиљније бавио проучавањем књижевног дела Фјодора Михајловича Достојевског, сложиће се са овом изјавом оца Јустина Поповића, изнетом у можда најбољој књизи српских мислилаца о великом руском писцу, у књизи Философија и религија Ф.М. Достојевског.
Немогуће је да неко успе у покушају откривања Достојевског, а да није упознат са суштином његовог живота и његовог писања – са Православљем. Ево његових речи о томе: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Религиозна затуцаност?
Нетачна је тврдња да је Достојевски бесловесно прихватио Христа и да је његов књижевни рад био „религиозна затуцаност“, како су неки историчари књижевности код нас и у свету тврдили.
Писац религиозне затуцаности, у најгорем, може читаоца угњавити са причама о Богу, али га никада неће одвести у тамне поноре људске душе, у најдубље људске страсти. А Достојевски је то успео. И не само то: он је, насупрот људским понорима, питањима смисла живота, границама људске слободе и оваквог, наизглед несмисленог света, пронашао и понудио одговоре који се, по њему, сустичу у тајни Христове личности. Читав његов литерарни опус зрелог доба, његова преписка, његова искрена забринутост да ли ће успети да пронађе одговоре на изнесене сумње у Христа и Његову науку, говоре о човеку који у свету где „земља стење, а Небеса ћуте“, покушава да открије словесност (логосност) света и човека.
Изнете критике проучаваоца књижевности о религиозној затуцаности рада Достојевског више говоре о њима самима, о њиховој религиозној необразованости и њиховим личним проблемима са (не)прихватањем Христа, неголи о самом руском писцу.
Мотив деце
Достојевски се не може до краја проучити. Сигурном руком врсног приповедача он нас води у несигурне дубоке поноре, али и до неслућених висина на којима пажљиви читалац доживљава специфично прочишћење, једну духовну чистоту која бар на трен очисти нашу душу од наталоженог греха и начини је да буде као дечја душа.
И заиста, мотив деце у делу Достојевског врло је значајан, али му, нажалост, није придавана нарочита пажња. Први коме се Родион Раскољник после учињеног злочина и почетка његове психолошке борбе обраћа за помоћ, јесте једно дете-просјак коме Родион, у тренутку своје најљуће борбе, каже: „Моли се за раба Божјег, моли се за раба Родиона“. Зашто своју велику тајну Родион открива једном детету које чак и не познаје?! Зашто Аљоша Карамазов, уистину боголики младић, највише воли да се дружи са децом, и зашто Достојевски свој роман Браћа Карамазови управо завршава са сценом у којој Аљоша саветује деци да не забораве свог преминулог другара, да не забораве њихово искрено дружење и братство, јер ће им то сећање, када буду одрасли, можда, ко зна, баш оно спасити њихове душе да се не охладе и не умртве. А деца?! Деца су упијала Аљошине речи, осећала су његову охристовљену љубав, без икакве сумње поверовала су у сваку његову реч и веровала су. Ето, тако се завршава прича о Карамазовима, прича о злочинима, страстима, преварама. Завршава се са децом. Зашто?
У Светом Јеванђељу стоји: „Ако не будете као деца ова, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат 13,3). Дечје душе су чисте, нежне, пуне оне праве охристовљене љубави. Но, живећи на земљи, човек испрља и укаља душу гресима својим. Ако ли је не очисти, ако ли је не доведе до духовне чистоте и не уреди је тако да буде као душа дечја, изгубиће љубав у себи, помешаће је и уништиће је у својим страстима и греху. Зато Аљоша саветује децу да не забораве своје детињство. Зато Иванов пут у човекобоштво – Достојевски то није заборавио да нам каже – започиње у његовом младалачком добу, када је његова душа била затрпана нечим што душа дечја не познаје, била је затрпана ледом и гордошћу.
Зато је мотив деце код Достојевског тако чест.
Границе људске слободе
Највећа слобода која је дата човеку јесте слобода од Бога, слобода избора да у Њега верујемо или да не верујемо. Та слобода је толико велика, толико страшна да се мери са границама људских могућности. Једна од најбољих сцена у целокупној светској књижевности је када се Велики Инквизитор обраћа Христу (роман Браћа Карамазови). О чему они разговарају?! Управо о тој од Бога нам датој слободи. Велики Инквизитор (кардинал римокатоличке цркве) доводи у питање људску духовну снагу у тој од Бога добијеној великој слободи. Ево шта каже Инквизитор: „Уместо да овладаш људском слободом, Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора… Ми узесмо мач ћесаров! а узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за њим… Ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота и забуна доводила Твоја слобода“.
Кроз ову специфичну критику папизма и римокатолицизма, Достојевски стаје у одбрану православног поимања људске боголикости и из ње проистекле људске слободе. А та одбрана слободе Достојевског у најкраћем гласи: Да, човек може у оваквом свету открити Бога и своју боголикост! Ту и такву слободу ће Достојевски бранити до краја, показујући, с једне стране, сву њену тегобност и муку која се граничи са границама људске издржљивости, али, с друге стране, у пуном светлу сву њену величину и кроз Лик Христов радост откривања тајне света и тајне човека. Од сузе невиног детета које страда у овом свету (да подсетимо, Иван Карамазов управо због те сузе невиног детета враћа карту за Царство Небеско), до проналажења Христа кроз искрено покајање и смирење („Смирисü, смирисü, гордиé человек“, одјекује као поука његових књига), дакле, између две крајности, не умањујући ниједну, Достојевски постаје апостол православног реализма.
Сплин, хандра и покајање
Браћу Карамазове Достојевски започиње једним цитатом из Светог Писма: „Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди (Јн 12,24)“. У овим јеванђеоским речима налази се одговор на сва питања која су постављена у роману. Отац Јустин Поповић објашњава: „Само два су пута у животу човечјем: пут православно-подвижнички и пут неправославни, светски. На православном путу: човек се одриче себе и света око себе, и усамљује се ради Христа, да би га Христос кроз сједињење са Собом сјединио са свима људима и тварима; на путу неправославном: човек егоистички усамљује себе ради себе, остаје увек херметички затворен према људима, остаје увек сам, увек један, постепено се гуши, док најзад не изумре. У првом случају, резултат је духовна радост и мир, у другом духовно самоубиство и немир“.
Овај други тип људи, они који „једни остану“, своје главно место и своју славу у светској књижевности проналазе код Бајрона и његовог Чајлда Харолда. Овај до крајности егоцентрично-индивидуалистички лик био је врло брзо прослављен у романтичарској Западној Европи, али врло брзо је то бајроновско помодарство прешло и у Русију. Љермонтовљев Печорин у Јунаку нашег доба скоро је исти као Чајлд Харолд. Човек који у свом животу није подигао ништа теже од чаше вотке, умишљен да га нико не разуме, он путује по свету тражећи лека својој души. Такав је и Пушкинов Евгеније Оњегин, типичан представник безмерно духовно сиромашног помодарског света престоничке златне младежи у Русији. И он болује од бајроновског сплина: Пушкин ту болест конкретизује и назива је хандра – чамотиња. Стендалов Жилијен Сорел хоће да буде друштвено признат, да има моћ, он жели да влада. Да би испунио свој наум, он покушава да угаси у себи сва осећања. Сви ови ликови, и Печорин, и Евгеније Оњегин, и Жилијен Сорел, у контакту са другим људима крајње су деструктивни. Прво духовно убивши себе, они убијају друге. Док чека извршење казне, Жилијена Сорела највише нервира лажни свештеник који се лажно моли на градском тргу, не због душе палог човека, већ да би своју свештеничку личност прославио и покупио симпатије лепих госпођица. Нажалост, Стендал није имао контакта са Православљем.
И одређени ликови код Достојевског налик су наведеним ликовима, али Достојевски уводи једну нову димензију код својих ликова, он на врх духовног склопа личности вазноси – покајање. Покајање које је основ за сваку христолику врлину, покајање које једино Православље није занемарило у своме учењу. И управо покајање много рода роди, и управо покајање краси све христолике ликове Достојевског: и старца Зосиму, и Аљошу Карамазова, и кнеза Мишкина и многе друге; њима се, рецимо и то, после свог злочина и голготног пута, придружује и Родион Раскољник када је узвикнуо: „Крив сам!!!“.
За разлику од Стендала, Достојевски јесте познавао Православље. После разноразних анархистичких и декабристичких лутања, Достојевски је открио Христа и никада га се није одрекао.
Кажу да је разлика између великих и малих писаца у томе што се књижевна дела малих писаца прочитају једном, а великих књижевника никада. Нека овај текст буде део читања никада прочитаног Фјодора Михајловича Достојевског.