Када подсећамо на неки свој успех показујемо ко смо, какви смо и какви бисмо желели да други верују да јесмо. А да бисмо се заиста добро представили потребно је да имамо довољно самопоштовања и самопоуздања.

Па ипак, чак и они који имају много разлога да поштују себе тешко подносе када им околина не „прашта” успех. Да ли би га требало прикривати ради сопственог мира, или прећуткивати да не делује као хвалисање, или, пак, само зато што код других може да подстакне љубомору, покрене завидљивост, осећање угрожености…

По речима психолога Снежане Адашевић-Петровић, клиничког психолога и психотерапеута у саветовалишту „Психолошки кругови“,  самопоштовање се заснива на процени својих вредности и на основу суда нама важних и блиских људи. Тако стечена слика о себи се дограђује читавог живота, иако јој се темељи постављају још у детињству.

Особе са високим самопоштовањем реално ће тумачити и своје успехе и неуспехе, постављаће високе циљеве на свим плановима, биће отвореније, искреније у комуникацији, критику неће доживљавати као пораз. Супротно томе особе са ниским самопоштовањем чак и позитивне поруке о њиховим квалитетима не опажају као такве, или им не придају довољну важност, а оне негативне подижу на високи степен само зато што поткрепљују њихову лошу слику о себи. То је последица страха од одбацивања и пут ка лошој комуникацији са другима и лошег представљања себе.

Лепо је чути лепе речи

Од наше саговорнице сазнајемо да је самопоуздање повезано са самопоштовањем. Што је више самопоштовање – то је веће самопоуздање. Оно даје „крила” у остваривању циљева. Особа са високим самопоуздањем (не надменим) поштоваће друге, биће несебична и искрена и тиме ће стећи поштовање других. Ако особа има надмено самопоуздање то је може одвести у ароганцију коју људи тешко прихватају. У непосредној вези са самопоштовањем је и самољубље, као некритичко идеализоване слике о себи која не мора и често није у складу са реалношћу. Самољубљиви задовољавају своју сујету и онда када не познају своје право Ја.

Зашто су и успешнима потребне похвале? Сви их воле, каже Снежана Адашевић-Петровић. Као и за многе друге феномене у психичком животу, корене би требало тражити у детињству када су нарочито потребне јер дају детету путоказ за разликовање добрих и лоших понашања. Супротна од похвале је критика, која би требало да се увек односи на понашање, никада на личност. Посебно када је она упућена детету, јер уколико је усмерена на личност оно ће поверовати да не ваља, а то може утицати на стварање лоше слике о себи. Исти резултат имају родитељске поруке када дететов неуспех обележавају речима да је трапаво, да не уме, да никад неће научити.

Добро је дете бодрити и похвалама док савладава неке вештине, али то не значи да би га требало храбрити ако нема склоности и предуслове (рецимо, да се бави кошарком, а ниског је раста) јер ће тиме само учврстити слику о себи као мање вредне особе. Подстицаји би требало да буду у складу са реалним способностима детета и наравно са узрастом, а родитељи увек треба да му шаљу поруку да је прихваћено и вољено онакво какво јесте да би прихватило себе, своје и добре и лоше стране.

Да ли нас ћутање о сопственим успесима заиста спасава од љубоморе, пакости, чак и мржње… То је питање начина на који се представља успех. Потреба за самоактуелизацијом се задовољава и кроз постигнуће на радном месту, у професији која чини значајан сегмент у животу сваког појединца. Одрасле зреле особе требало би да су временом стекле и вештине у социјалним комуникацијама а оне би требало да им омогуће добру процену начина и увремењености за пласирање информација о својим постигнућима као и количину тих информација. С друге стране некад су успеси толико видљиви ма колико ми о њима ћутали.

Они који су по природи завидљиви увек ће наћи нешто на чему ће некоме завидети а то уопште не мора да буде успех о коме нека особа ћути.

Па ипак, како представити сопствени успех, а да не „бодемо очи“ другима? Ако је наш успех реалан и плод нашег рада и ангажовања онда не би требало да га „увијамо у целофан“, посебно у ситуацији када се од нас тражи да га представимо другима. Уколико други не желе да у томе учествују, требало би се запитати шта друге спутава у томе. Надмен став може другима да „боде очи“ јер он значи омаловажавање вредности других што онда њих онемогућава да разлуче шта је стварно успех, а шта потреба за хвалисањем.

Завист и још понешто

Другачија је ситуација када треба себе да представимо на интервјуу за пријем на посао, упозорава Снежана Адашевић-Петровић. Тада је наравно важно да кажемо све што имамо добро о себи и својим постигнућима али ни тада не треба претеривати са давањем много боље слике него што она реално јесте јер ће се кад-тад те способности или вештине проверити. Неки од инвентара личности за селекцију кадрова имају уграђену скалу којом се детектује давање социјално пожељних одговора и који може да елиминише кандидата.

Како се осећају они којима туђи успех буди лоша осећања? Ако нам туђи успех смета то је вероватно зато што се свесно или несвесно поредимо са неким и у том поређењу налазимо потврду за дубоко скривено осећање личне некомпетентности. Њега понекад можемо правдати тиме да нисмо имали шансе које су други имали, да је развој спољних околности њима ишао наруку, а нама не укратко све ћемо приписати „објективним околностима“ а не „субјективним слабостима“. Ипак никакво оправдање нам неће трајно решити осећање дубоког личног незадовољства.

Ако већ уживамо у постигнутом зашто нам је потребно још и више – да се представимо бољима од других, изврснијим. Претерано хвалисање има компензаторну функцију.

Како сачувати самопоштовање у условима када нас свесно или несвесно стално неко обезвређује? Особе са високим самопоштовањем и самопоуздањем имају много веће шансе да овакве кризе успешно превазиђу и да се врате на добре и конструктивне обрасце. Помоћ психолога користиће свима који не умеју да пласирају своје квалитете да би током психотерапијског процеса то научили, али и онима који се у свакодневном функционисању не осећају довољно компетентно, недорасло изазовима, незадовољно, неиспуњено и који би желели да побољшају квалитет свог живота.

В. Бошковић