Црква светог Марка, како је Београђани већ деценијама зову, иако јој је „службено име” Црква светог aпостола и eвангелисте Марка, ове године обележава два вредна јубилеја: осам деценија од освећења камена темељца и 70 година од првог богослужења. До изградње Храма Светог Саве, ташмајданска богомоља била је највећи православни храм на Балкану, а данас је сасвим сигурно једна од најбогатијих ризница српске историје и духовности.

– Црква светог aпостола и eвангелисте Марка није, ето, ни после осам деценија од почетка градње потпуно завршена. То се односи, пре свега, на унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, вентилациони систем. Други светски рат, а затим и национализација црквене имовине, зауставили су обнову. Пословни простор у такозваној згради „Јата” и порта храма су враћени цркви, тако да коначно знамо шта је власништво Српске православне цркве – прича протојереј ставрофор Трајан Којић, старешина храма. Он очекује да ће до краја месеца бити завршена целокупна санација крова.

Сам храм је својеврсна ризница сведочанстава историје. Чим се уђе, са десне стране уз јужни зид, наилази се на мермерну гробницу цара Стефана Душана, урађену по пројекту др Драгомира Тадића. У њу су положени земни остаци српског владара, донесени из манастира Светих арханђела код Призрена. Изнад саркофага урађена је композиција у мозаику „Крунисање цара Душана”, рад Ђуре Радловића.

Са супротне, северне стране, израђена у истом стилу и од истог материјала, налази се гробница патријарха Германа. Ту је и Радловићев мозаик „Недремано је око”.

Испод нартекса храма је крипта у којој почивају митрополит Теодосије, епископ нишки Виктор, епископ шабачки Гаврило и епископ тимочки Мојсије. Ту су похрањени и краљ Александар Обреновић и краљица Драга, затим Ана Јована Обреновић, књаз Милан Обреновић и кнежевић Сергије Обреновић. У крипти је и гроб ктитора старог храма Лазара Панче.

Црквена крипта је иначе изузетно добро сређена и у њој се сваког четвртка организују предавања. Гости су еминентни посленици културе, како духовници, тако и световни предавачи.

– Храм је монументална грађевина, у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине. Наравно, размере овог храма су много веће. Спољашњи зидови су из две боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо да изгледају у градској средини и да при том не изгубе на аутентичности – закључује отац Трајан.

Милан Јанковић

објављено: 21.06.2011.