Уводна напомена
Уредништво Српског листа се захваљује Влади Републике Српске Крајине у прогонству на прилозима о хрватским злочинима у њиховом окупираном завичају. Користимо ову прилику да објавимо три таква написа уједно, уз подсећање да је хрватско геноцидно делање посебна појава у светској историји: затирања народа има од када је света и века, али не и у виду континуиране, вишевековне националне и државне политике без обзира на форму власти.
Мимо Турака, који негирају свој помор Јермена, Хрвати су једини народ којима наслеђе сопственог масовног и неописиво подлог и свирепог злочина не смета да смело корачају ка својој “светлој будућности“. Њихов геноцид Срба је усто једини који се и даље одвија у општој медијској, политичкој и историографској тишини – чак и у самој Србији – као нешто ван досега земаљске казне, забране, па и моралне осуде.
Само постојање Хрвата се, тако, разоткрива као надзлочин сопственог онечовечења. Њихове тужбе противу својих жртава, западњачко инсистирање на српском извињењу крвницима, “екуменистичко“ ругање православцима исувише налик бризи за добробит јужноамеричких Индијанаца, се све више очитују као изазов самоме Господу. Распети Исус Хрвата није, изгледа, никакав род васкрслом Христу Срба, будући само још један шизматик кога огњем, камом и прекрштењем ваља утерати у једну вештачку нацију, чојством убогију и од Хуна, Монгола, Турака и Татара.
——————————————————————————–
Миле Дакић
ДЕРЕЗА И ЊЕНИ БУНАРИ
Између Пакраца и Дарувара, смјестила се Дереза. У турским временима је настајала и нестајала, да би се у деветнаестом вијеку обликовала у двије Дерезе. Између њих је рјечица Краварина – с десне Велика, а с лијеве Мала Дереза. То је типично село без улица. Дијели се на засеоке Цвишиће, Вукманце, Марковиће, Гаћеше, Малетиће, Вуковиће, Јовановиће. Од Вукманаца и Јовановића виде се Бадљевачко поље, Псуњ и Равна гора. Дереза се дијели и по старим називима: Карајковица, Липовица, Буковац, Макарице, Капавац, Краке, Коначина, Ђекиница, Пландиште и много других.
То је питомо побрђе с ослонцем на Пакрачку Крндију. Западно од Дерезе је Бадљевина, а источно Граховљани.
Ни најстарији Дережани не знају поријекло имена. Први пут се спомиње 1600. Једни тврде да је настало од неке Терезе, други то оспоравају. Сељани су кроз вијекове своју традицију испољавали на старе начине: Благослов поља на Мало Спасово и Вазнесење Господње у Великој Дерези, док су Мали Дережани тај обичај славили на Духовски уторак. Пјевало се потихо и свечано:
“Ваздан данас одимо, одимо,
И Богу се, молимо, молимо,
Да нам роди пшеница бјелица
И винова, лозица, лозица…“
Славише Дережани и крсне славе, Божић и Ускрс, Туциндан, Бадњак, Покладе, Светога Саву, обичаје сватовске, жетвене, при вршидби, погребне, машкаре и испраћаје регрута.
Баш око средине прве Југославије градили су два бунара, дубине 33 метра. Мобе, пјесме, весеља; пуно кошчатих и мишићавих момака у дворишту Триве Грандића. Из 110 многољудних породица, мјесецима се редаше најјачи, али и дјевојке доносећи најбоља јела и пића. Око њих се окупљаше дјеца. Бунари су отворени на Петровдан. Слегао се народ Дерезе и окружења. Исцифране ношње, орме на коњима и кочије. Орила се пјесма, играла кола, клицало се Краљу и Југославији, династији и држави у којој су сви Срби.
Бунари су постали центар окупљања. Долазили су момци, мјеркали дјевојке; мјесто као створено и за дјечје жмирке и пика.
Но знале су заредати и гладне године. Добро је док има жгањаца с вареником, скорупом, на масти, са чварцима и купусом. Грах је често на трпези, понекад сеганлија од бијелог граха и лука с туцаном сувом паприком, комбост од главица киселог купуса и шпица од бундеве, паприкаши, крумпир на разне начине, а на благдане – печенице. Цицвара је била ријеткост за најмлађе.
Од 1934. Дереза има основну школу у кући Станка Гаћеше. Први учитељи су Дејан Атанацковић, родом из Дарде и Милена Марц из Вараждина. Замилише се у Дерези, узеше и изградише нову школу 1938. До тада су дјеца одлазила у Граховљане Доње.
Одједном око бунара све мање дјечјих игара и жагора. Окупљала се мушка чељад. Причало се о новостарој теми, о рату: бомбардован Београд, њемачке трупе надиру. Само четири дана касније, некадашњи официр Аустроугарске Монархије, па Краљевине Југославије, Еуген Кватерник проглашава Независну Државу Хрватску, на челу с др Антом Павелићем, усташким емигрантом – миљеником Италије и Мађарске који је 1914. у Загребу водио коло око запаљеног српског покућства узвикујући: “Србе на врбе!…“
Нијемци су ушли у Дерезу 11. априла 1941. Били су то дијелови 14. оклопне дивизије. То је права војска, цивиле не дира. Имали су своје кухиње, јели бијели крух са жутим премазима. Сликали су се с народом у народној ношњи, дјеци дјелили чоколаде и бонбоне. Кратко се задржаше и кренуше према Сави.
Зло се таложило и страшило – народ се окупљао око бунара, а недјељом око Цркве Светог Петра и Павла. Причало се о законима Павелићеве државе, о забрани српског имена и ћирилице, првим логорима за Србе: “Даници“ у Копривници, о Јасеновцу и Јадовну, о масовном убиству Срба у Гудовцу и Вељуну крајем априла и почетком маја, и нечувеном покољу преко 1500 Срба у Глини крајем јула и почетком августа 1941. Једни су говорили: “Све ће нас побити!“, други се храбрили: “Народе, па ми њесмо ништа криви. Ми се не бунимо ни против ове државе! Ми смо обични сељачки патници“.
Пријетеће поруке су долазиле из комшијских хрватских насеља: Сирача, Бадљевине и Шпановице. Дереза се нашла између двије ватре: НДХ је нудила исељење, покрст и војну обавезу, а комунисти отворени рат против војнички најмоћније државе свијета, Њемачке, и њене НДХ која је навијестила рат и САД-у, Енглеској и СССР-у. Барјактари устанка у српским селима Славоније су Хрвати Карло Мразовић и Павле Грегорић. Бацање Срба у огањ рата су подржали и Срби комунисти др Душан Чалић и Богдан Црнобрња. Њих су слиједили комунисти Дерезе: Васо Трговчевић, Богдан Трговчевић и Данило Марковић.
Хрватска држава је припремила специјалне књиге за насилно превођење православних Срба на католичку вјеру. Упућени су званични позиви, да би били одбијени по савјету комуниста, који су заговарали оружани устанак под водством КПХ и КПЈ; народ је вјеровао у Југославију, па и у Партију под њеним именом.
Комунисти Дерезе припремају устанак, увјежбавају младиће на Барицама, Ланишту, Угриновцу и Селишту. Деветорица Дережана се 1941. прикључују устаницима, а у првој половици 1942, прилази им још четрнаест. На обронцима Псуња налазила се Псуњска партизанска чета под командом Хрвата Фрање Хеметека-Ловца, која је диверзијама изазивала хрватску власт – нападом на хрватско село Бадљевину, на складиште експлозива у каменолому Сирач, па атентатом на усташког логорника Немета, те рушењем пруге, цесте и мостова.
Сазнали су Дережани за хрватске злочине у селу Грђевице, у бучко-каменском крају. Знали су да се позив за покатоличење завршио масовним покољем Срба у Глинској православној Цркви Рођења Богородице, што је КПХ крила од српског народа. Циљеви хрватских војника и комуниста су се приближили. Хрватске усташе су биле за отворено уништење Срба у НДХ, док су комунисти у српском народу гледали жртвену полугу за освајање власти. Тиме су и они притајено прихватили Старчевићеву и Павелићеву политичку идеју да се Срби ослабе и сведу на безопасну мањину, будући за рестаурацију монархије и “великосрпске хегемоније“, и препрека комунистима. Дережани су се нашли између двије, подједнако опасне и судбоносне одлуке – брзог, или постепеног нестајања.
Јутро 4. августа, друге ратне и суморне године. Сунце се још није указало изнад псуњских висова. Прозирна измаглица у котлинама; пијетли и појачи лавеж паса, рика крава и рзање коња. Цијелу ноћ су плачке завијале око бунара.
Тринаестогодишња Вукосава Вуковић је пожурила да замијени ћаћу Петра који је дотле тимарио стоку. С њом је и деветогодишња сека Зорка. И она ће одмјенити оца. Мајка Милица је већ музла краву. Мушка чељад је спавала – домаћин Петар и синови: седамнаестогодишњи Сава, петнаестогодишњи Станко и деветогодишњи Здравко. Петогодишња Љубица је утонула у дубоки сан.
Док се Дереза будила, око ње се редала црна гарда усташа и домобрана. Стража у Малој Дерези је приспала, а она у Великој ипак опазила неко комешање око села. Обавијестила је Данила Марковића и Богдана Трговчевића, али је било касно: обруч пушака, митраљеза, бомби, кама, маљева и србосјека је затворен. Богдан је храбрио Дережане да ће усташама с леђа ударити другови са Псуња и спасити свој народ. Душан Комленац је узвратио: “Не вјерујем у ту причу, јер четом командује Хрват!“ Умијешао се Данило Марковић: “Вјерујем у наше борце и друга Фрању Хеметека! То је прави комуниста! Морате знати, шта је то зјеница ока наше Партије! А ти Душане, не страши народ! Због оваквих стварчица се и глава губи!“
Штектање митраљеза код првих кућа Мале Дерезе. Лелек народа. За неки трен повици, команде и бугарење. Као да се небо проломило од Шпановице, Сирача, Бадљевине, Пакраца и Липика.
Голорук народ су кундачили, боли ножевима, убијали у селу и тјерали према бунарима, двориштима породица Гаћеша и Трговчевића.
Одвајали су младе, љепше жене и усмјеравали према Барицама и шуми Буковац. Јауци и болна растајања… Дјед Лука Трговчевић бијегом навлачи хрватске војнике на себе. Неки то искористише и замакоше у кукурузе и под широко бундевино лишће, а неке покосише хрватски митраљези. Којо Гаћеша и Петра Трговчевић бијегом спасавају животе. Петра је у наручју избавила једногодишњег сина Милана. Старица Ђуја Гаћеша се скрива у винограду Ланиште. Стоја Јовановић налази спас у кокошињцу. Смрт су неким чудом избјегли и комунисти Данило Марковић и Богдан Трговчевић.
Око бунара, само хропац. Ударци маља; укочени погледи оних који чекају. Јаук жртве и тресак у бунару. Онесвијешћене приносе џелатима и живе бацају у дубине. Несрећници прилазе сами; стављају главе на обзиде бунара које су петнаесетак година раније заносом и жељом градили.
Из Вукмановића допиру крикови. Убијали су их на кућним праговима и двориштима. Осамнаестогодишњу Савицу силују и кољу.
Запрежним колима довозе мртва тијела убијених Јовановића: Дмитра, Јове, Марије, Благоја, шестогодишњег Милана, четверогодишње Цвијете, Рајка, Јеле и трогодишње Невенке, а затим 19 мртвих тијела Вукмановића.
Тишина… Испред несретника који чекају смрт стао је усташки натпоручник. Звјерња пун мржње, надмоћи и презира, кочопери се на прстима – омален и здепаст, угојен, ружан. Сплео се и једва изусти:
“Багро и бандо србокомунистичка! Кадa сте копали ове бунаре, знали смо да раке копате. Ви сте народ добар само под земљом! То је воља свих нас и нашег дичног Поглавника. Да вам мало продужимо дисање на овој земљи хрватској, приређујемо вам посластицу. Пред вама су тијела породице Илије Смиљанића. То је чувено име и презиме из ваше повијести, коју више немате! Будућност видите испред себе. Она је дубока и трајна… А, нисте ви народ који држи до себе и своје прошлости. Знајте да сте и због тога дошли до овог понора! Усташе, најприје бацајте Илију, па накот његову!“
Изнијеше га. Давао је знаке живота. Наглавачке га убацише у дубине, па деветогодишњег Вукашина, седмогодишњег Млађана, шестогодишњег Илију, четверогодишњег Марка, и двогодишњег Милана.
Затим је убијање и бацање у бунаре настављено, да би сат касније било прекинуто убацивањем 18 презимењака Џакула из Велике Дерезе: Николе (31), Пава (33), Момира (10), Саре (19), Маре (59), Стевана (49), Милке (41), Стане (18), Маре (17), Наде (15), Марка (12), Петра (33), Паве (36), Босиљке (9), Љубе (7), Станка (6), Драге (5) и Стоје (2).
Појавио се хрватски војник – усташки патуљак. Огласио се пискавим гласом:
“Овакви се повијесни послови не раде без ракије. Вјерујте часници и дочасници, усташе и домобрани, ово је ракија од нашег дичног Поглавника, војсковође Кватерника и министра Миле Будака. За дом спремни! Пијте и уживајте. Србе у бунаре и на врбе! Ви сте заиста блесав народ! Двадесеттри године носите гују у њедрима, а да је не осјетите. Ви сте феномен! Стоко сврабљива! Неотесанци! Ви сте багра за психолошке студије. Јадници. Увјерио сам се, да тако наивни и глупи могу бити само православни Срби“.
Ритуал је настављен довожењем и убацивањем у бунаре 22 усмрћена Вуковића: Стојана Лазиног (41), Стојана Богдановог (13), Игњатија (34), Благоја (32), Љубе Дамјановог (47), Нинка (18), Ане (14), Николе (51), Марка (20), Млађана (17), Јова (13), Станка (15), Здравка (9), Вукосаве (13), Зорке (9), Љубе Петрове (5), Пава Петровог (8), Стева (34), Мирка (22), Алексе (19), Стојана Васиног (15) и Петра (15). Пригушен, али и гласан жагор, јецање, потихо јечање и бугарење када су износили заклане, тек замомчене Марка и Млађана… Вика и кундачењње. Допиру крикови, плач и запомагање жена и дјевојака од Барица и шуме Буковац. Силују, па завршавају србосјеком испод врата. Дјевојка Даница Гаћеша је зграбила за гушу несуђеног одвратника, крезубог Фрању из Сирача. Игубио је свијест. Други је сасјекоше ножевима.
Пљачкаши изгоне коње и краве, свиње, овце, туке и кокоши. Закрчени су путеви. Праштале су пушке… Убијали су псе који се супротстављаше пљачки својих дворишта.
Ужас је трајао до раног предвечерја. Пијанчевање, урлици и пјесма: о хрватским командантима – Љуби и Бобану, жалипојка о заповједнику Црне усташке легије, Јури Францетићу, који је 10 мјесеци пре тога убијен на Кордуну.
Дереза је нестала у једном дану. У бездане бунара бачени су, из Велике Дерезе: 1 Анђелић, 3 Аџије, 2 Бојчића, 1 Бојаџија, 1 Видовић, 21 Вукмановић, 19 Гаћеша, 1 Гојковић, 7 Грандића, 23 Јовановића, 33 Марковића, 1 Јечменица, 1 Козловић, 1 Заиловић, 4 Опачића, 4 Станића, 2 Судара, 2 Трговчевића, 4 Цвишића и 18 Џакула. Укупно 147, од којих су 46 дјеца. Из Мале Дерезе: 1 Бојаџија, 22 Вуковића, 7 Гаћеша, 1 Јовановић, 15 Комленаца, 16 Малетића, 6 Марковића, 2 Остојића, 1 Продановић, 3 Ратковића, 7 Смиљанића и 1 Џакула. Укупно 82, од којих су 29 дјеца.
Поклоњење злу се наставља; насиље и терање у логоре. Колоне од Школе према жељезничкој станици Бадљевина; припремљени су сточни вагони за Стару Градишку, Јасеновац, Сисак и Њемачку. Батинања и запомагања, натјеривања да трче и моле.
У фургонима су из Велике Дерезе 2 Анђелића, 1 Аџија, 3 Бојчића, 5 Бојаџија, 22 Вукмановића, 27 Гаћеша, 2 Грандића, 33 Јовановића, 17 Марковића, 1 Опачић, 9 Станића, 7 Трговчевића, 16 Цвишића, 20 Џакула, 6 Ђурђевића, 1 Заилац, 3 Јечменице и 3 Козловића. Укупно 172 српска цивила. Међу њима је 78 дјеце. Из ове колоне никада неће видјети своју Велику Дерезу 87 усмрћених у хрватским логорима смрти.
Из Мале Дерезе су 4 Бјелића, 6 Бојаџија, 38 Вуковића, 12 Гаћеша, 1 Јовановић, 22 Комленца, 1 Кончар, 21 Малетић, 1 Марковић, 10 Остојића, 2 Продановића, 2 Ратковића и 5 Џакула. На пут голготе крочи 125. Одрасли носе и воде за ручице 65 дјечице. И из ове колоне путем без повратка нестало је 44 несрећника.
У Загреб је упућено извијешће потписано од сатника Стиера: “Усташки обрамбени здруг Липик уз припомоћ 13. усташке бојне је иселио цјелокупно пучанство села Дереза. Заштиту превоза житарица и стоке преузела је 1. сатнија 13. усташке бојне из Бадљевине и посада села Шпановице“.
Стотину Срба Дерезе скривањем спасише животе. Искористили су журбу и зебњу усташа да ће их партизани напасти. Завлачили су се у кукурузе, подруме, кокошињце, пурињаке, жбуње, под бундевино лишће, таване и припремљена склоништа. Таквих срећника било је 81 из Велике и 19 из мале Дерезе.
Дереза је напуштена од оних који су је гурали у рат. Комунисти су остали нијеми, не опаливши ни метка спасења. Да су запуцали, бунара и силовања не би било. Да ли је тај мук недјело команданта Фрање Неметека, неког политичког комесара, бившег Србина, или налога из врха КПХ остаје и даље великом тајном.
Бунари и њени сужњи су забетонирани 1947. Посмртни остаци су морали остати тамо гдје побацаше хрватски војници. У временима “слободе“ мук, у име “зјенице ока“ (“братства и јединства“, прим. уред.); жртве никада опојане нити сахрањене. Вријеме од пола вијека неки назваше Слободом – у којој, прећутно, беше забрањено говорити истину. Народ је ноћу кришом палио свијеће и доносио цвијеће на бетонске гробнице. Причало се о крицима и разговорима мртвих, о дјеци која жуде за својима у другом бунару, проклињући бетонске покрове… Привиђала су се и дјеца у бијелој робици како играју жмурке и пика, баш као некада, на јави. Креснице су се брзином муње пеле у небо којим су вијале огромне птичурине: тамом плачке, дању вране и гавранови. У име “зјенице ока“ преживјели Дережани су зло заборављали.
На дане злочина комунистички говорници су за покољ у Дерези оптуживали окупаторе, фашисте, четнике и великосрпску хегемонију. Име хрватских усташа је, због “зјенице ока“, изостављано. Комеморације су понекад прерастале у пијанчевање, једачину, игре и весеље, подсјећајући на предвечерје 4. августа 1942. И најближа родбина је деценијама ћутала…
Али, могу ли живи опростити у име мртвих? Злочин у Дерези је убио и преживјеле. У њима је угушена слобода.
И, злочин је поновљен. Крајем 1991. Дережани су поново убијани. Нису их бацали у забетониране бунаре. За три дана погинуло је 185 Срба, од којих 141 цивила. Опљачкано је, минирано и запаљено 4.118 српских кућа Западне Славоније. Преостале су хрватским “Бљеском“ почетком маја 1995. очистили синови и унуци оних којима су се преживјели клањали, којима је све опроштено, и који су некажњено, уз лажне пароле, рађали и одгајали нове злочинце за завршетак геноцида над онима који су криви што су остали живи, и који из прошлости нису ништа научили..
Неки кажу да су кажњени од Бога – и мртвих – што из страха нису могли очи отворити.
Миле Дакић је историчар из Републике Српске Крајине, деветогодишњак 1941. Пре најновијег антисрпског рата био је председник општине Војнић у Хрватској, те директор Меморијалног центра Петрова гора. До пада Крајине био председник Комисије за ратне и злочине геноцида у влади РСК, а потом председник Удружења избеглица из Републике Српске Крајине. Аутор многих историографских студија, књига прозе и поезије.
——————————————————————————–
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
Земун, Магистратски трг бр. 3, тел. 3007-028, vladarsk@gmail.com – Бр. 964/06 – 13. 01. 2009.
ЊЕ Ђовани Наполитано, председник Републике Италије
ЊЕ Стјепан Месић, председник Хрватске
ЊЕ Франко Фретини, МИП Републике Италије
ЊЕ Робер Мени, председник Националне алијансе Италије
ЊЕ Лучијано Виоланте, вођа италијанских левичара Редакција листа Пиколо, у Трсту
Дипломатско-конзуларним представништвима у Београду
Редакцијама гласила у Републици Србији
ПРЕДМЕТ: Полемика о злочинима геноцида фашиста и комуниста у Другом светском рату – у часопису Пиколо, Трст, Италија
Поштована господо,
Влада РС Крајине је најпозванија да се умеша у полемику започету у тршћанском листу Пиколо – о злочинима геноцида и етничког чишћења у Другом светском рату на територији тадашњих држава Италије и Југославије, јер је највећи број убијених и етнички очишћених припадао српској нацији. Зачуђујуће је да је полемику започео председник Хрватске Стјепан Месић, препоручивши да Италија, Словенија и Хрватска обаве неку врсту међусобног помирења, а да није споменуо страховито страдање Срба. Убеђен сам да ће Италија искористити ову полемику и учинити све да се демистификују догађаји из Другог светског рата – посебно у односу на југословенску историографију, која је уклањала чињенице о хуманом и заштитничком односу према Србима италијанских војника и официра (иако су били у улози окупатора). Хрватска фашистичка војска би биолошки уништила већи проценат Срба од једне трећине (у којој размери је то учинила), да италијански официри нису преузимали бригу над Србима и онемогућавали хрватске покоље над њима – у италијанској окупационој зони.
Полемика у Пиколу ће помоћи да се демистификује и понашање комунистичких партизанских јединица, посебно оних попуњених бившим хрватским фашистичким војницима (домобранима и усташама). Те јединице, с претежним бројем бораца хрватске националности, после покоља Срба, Рома и Јевреја до 1944, наставиле су покољ и бацање у јаме Италијана у 1944. и 1945, како то истинољубиво истичу савремени италијански државници. Најбољи пример за то је хрватски фашистички официр Марко Месић, стриц председника Хрватске – Стјепана Месића. Он је командовао најозлоглашенијом хрватском фашистичком јединицом “Вражијом дивизијом“ при нападу на Стаљинград, 1942. Када су га Руси заробили, носио је највиша војна одликовања Хитлера и хрватског вође Анте Павелића. Руси су га предали партизанима и Тито га је, у чину пуковника, примио у партизане, где је наставио злочине над Србима и Италијанима. Како се види, ове злочине над два народа је обавила хрватска фашистичка и партизанска војска те, због тога, није на месту изјава италијанског председника Ђованија Наполитана да је тиме изражена “крволочна словенска мржња“. Јер, највећи страдалници од хрватске војске су Срби, а они су Словени, док није поуздан податак да су Хрвати Словени. Њихови интелектуалци се упињу да докажу да им је порекло азијско, а да су се, приликом доласка на Балкан, само словенизирали.
Југословенски председник, Јосип Броз Тито, Хрват по народности, успешно је обавио прикривање истине о геноциду и етничком чишћењу над Србима и Италијанима у Другом светском рату јер му је престижни углед у свету то омогућавао.
Било би сувише трагично за данашњу европску цивилизацију да садашњи хрватски председник Стипе Месић настави с овим историјским обманама – што он, практично, покушава, јер не спомиње убијање 1/3 Срба у Независној Држави Хрватској и не признаје да су хрватски партизани прогонили Италијане и бацали их у јаме у Другом светском рату. Обмањивање света ће о Другом светском рату потрајати и ако се не обелодане Титови лажни тајни извештаји Стаљину и Коминтерни, да су 1942. “Италијани бацали југословенске цивиле у крашке јаме“. Даље, хрватски председник наставља сличним обманама. Не признаје да су Хрвати прогнали, из Републике Српске Крајине и Хрватске, између 500.000 и 800.000 Срба, од 1990. до 1995 – тачан број није установљен, јер је Савет безбедности 1995. одбио да донесе резолуцију о обавези утврђивања броја прогнаних Срба.
Срби су се надали да је обмањивање света завршено 1999. године, када је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору и када је те исте године прогнана већина Срба с Косова и Метохије. Али Месић и данас обмањује свет. Тврди да су завршени сви конфликти у бившој Југославији. То није тачно. Ако се поново вреднују догађаји из Другог светског рата, што је на месту, онда је такође на месту да се вреднују и ови из грађанског рата у Југославији, од 1990. до 1995. Они су само наставак Другог светског рата и наставак хрватске жеље да Хрватска задржи територије одузете од Италије. А одузете су јер је Италија (као окупациона сила – од 1941. до 1943) окривљена зато што су на њеном окупационом делу Југославије Хрвати обавили злочин геноцида над Србима. Наравно, Стипе Месић избегава да објасни да су Истра, Кварнер и Задар уступљени Југославији, а не Хрватској, јер жели да за свагда ускрати Србији право на део јадранске обале.
Подсећам вас да су у полемици у Пиколу споменути “Осимски споразуми“ – потписани између Италије и Југославије 1975. Наследници овог споразума нису само Словенија и Хрватска, како то истиче Стјепан Месић, додајући да су италијански прогнаници обештећени. Ово није тачно, као што је и неправедно да се територије одузете од Италије и уступљене Југославији (вероватно зато што је фашистичка Италија – као окупатор Југославије од 1941–43 – окривљена за биолошко истребљење Срба, Рома и Јевреја у Независној Држави Хрватској) дарују само Хрватској. Значи, Тито је италијанске територије поклонио Хрватској – држави која је обавила најмонструознији злочин геноцида над Србима, Ромима, Јеврејима и Италијанима. То је страховито неправедно и тиме би се морале позабавити Уједињене нације, Европска унија, ОЕБС, Међународни суд правде, итд. Посебно је занимљиво да над цивилима Италијанима није обављен никакав злочин у Југославији до краја 1943. године, кад су у партизанима били скоро само Срби – до 90 посто – а да је злочин уследио, како сам навео, кад је Тито у партизане примио хрватске фашистичке војнике (усташе и домобране). Мора се јавност обавестити да је Тито спроводио политику према Србима и Италијанима као и његов саплеменик – фашистички вођа Хрватске Анте Павелић. Тако је наредио партизанима у Црној Гори да пуцају у италијанске војнике, мада су Италијани спроводили најподношљивију могућу окупацију. То је Тито учинио да би уследиле одмазде над Србима Црне Горе. Ову антисрпску методологију, примењивао је и на окупационим територијама Немаца – немачки војници су нападани само поред српских насеља, а никад поред хрватских.
Поштована господо,
Обраћам вам се на крају као државницима, а посебно председнику Италије, ЊЕ Ђованију Наполитану, да бисмо се одужили цивилизацији и убијеним цивилима у Другом светском рату. Предлажем да италијански председник, у име нас свих, покрене међународну акцију да се ексхумирају гробља побијених цивила из Другог светског рата: Срба, Рома, Јевреја и Италијана. У првом реду, да се то учини с масовним гробницама концентрационог логора смрти у Јасеновцу, где је убијено више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 30.000 Јевреја – затим, да се изваде посмртни остаци Срба бачених у јаме у Далмацији, Лици, Херцеговини, Босни и на Хвару и да се изваде посмртни остаци италијанских цивила из јама у Истри, Далмацији и на отоцима.
Обавештавам вас да је садржај овог писма начињен на основу студија уважених и одговорних историчара у Београду.
Влада Републике Српске Крајине Вам је на располагању.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер
——————————————————————————–
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com Бр. 965/09 – 16. јануар 2009.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и, имајући у виду тренутну полемику између државника Италије и Хрватске о злочинима над Италијанима у Хрватској у Другом светском рату, жели да обавести ДКП о стравичном покољу српске деце од стране хрватске војске 1941 – о чему је сачуван документ у италијанским архивама. Влада, пре овог италијанског документа, скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништвима да је неопходно имати у виду и изјаву немачког ратног генерала, др Хермана Нојбахера из 1943, па схватити монструозност злочина геноцида хрватске државе над Србима, Ромима и Јеврејима, па и Италијанима – што данас откривају италијански државници. Треба знати и то да је правни наследник Независне Државе Хрватске данашња Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација у Босни и Херцеговини, које су одговорне за ово што је изјавио немачки генерал:
“Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке вође (вође хрватске војске, примедба Владе РСК) хвале како су заклале милион Срба, укључујући и одојчад, децу, жене, старце“.
Влада наводи изјаву и италијанског генерала Алесандра Лузане – написану италијанском вођи Мусолинију, у чији садржај човеков разум тешко може да поверује. Ову грозну слику о хрватском убијању српске деце је, вероватно, имао у виду амерички председник Франклин Делано Рузвелт када је изјавио да Хрвате треба ставити под међународни надзор. Ево шта пише Мусолинију генерал Алесандро Лузана:
“Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај, којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи српска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника), сазнах од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе (хрватска војска, примедба Владе РСК) претходног дана починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостаје ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба, усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у углу и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је с напола пресеченим гркљаном! Својим колима, одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су, најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су девојчице од осам година. За све то време, певао је, силом доведени, оркестар Цигана – и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше Римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао!… Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније), када је завршен злочин у школи, усташе су (хрватска војска, примедба Владе РСК) похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму, или, на животињски начин, на путу до јаме, побиле. Спасило се само око 300 мушкараца… Тих 300 преживелих је јаче од најелитније Павелићеве хрватске дивизије. Све што су имали, изгубили су! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети – њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе, пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“
Влада РС Крајине жали што је принуђена да запосленима у дипломатско-конзуларним представништвима предочава ове грозоте хрватске војске у Другом светском рату.
Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.