Домовински рат је до те мере интегрисао Хрвате да их „рат сећања” око Јасеновца и Блајбурга не може озбиљније поделити
Под насловом Рат око сећања (Krieg um die Erinnerung) појавила се пре неколико месеци у Франкфурту документована књига бечког политиколога Љиљане Радонић у којој су приказане медијске дебате у Хрватској око Јасеновца и Блајбурга. Реч је о односу према оним тачкама из прошлости које у јавности Хрватске заузимају централно место од краја осамдесетих година прошлог века до данас и у којима се огледа однос Хрвата према НДХ, Југославији и социјализму. Између 1990. и 2008. овај однос се мењао. Ауторка је брижљиво проучила више стотина новинских чланака у Хрватској између 1985. и 2008. Крајем осамдесетих Јасеновац је био означен као логор смрти, а Блајбург се није помињао. За време Туђманове власти делегитимисан је антифашизам, срушени су многи антифашистички споменици, изједначени су Јасеновац и Блајбург. Почетком деведесетих формирана је црвено-црна коалиција (партизана и усташа), па је подела на фашисте и антифашисте готово нестала. Сећање на Јасеновац повезивало се са осудом српског фашизма, а намера је била да се у Јасеновцу сахране и Хрвати погинули у домовинском рату. Размотрена је дебата око „миксања костију” и јасно распознат ревизионизам и антисемитизам Ф. Туђмана. Док је загребачки „Вјесник” изражавао туђмановска гледања, ријечки „Нови лист” је устрајавао на оцени Јасеновца као логора смрти и негирао да Хрватској треба помирење између фашиста и антифашиста. Док је „Вјесник” писао о Блајбургу као „хрватском холокаусту”, „националној Голготи” и „крижном путу”, претеривао са бројем жртава и екстернализовао џелате као југопартизане и србо-комунисте, у „Новом листу” се правила разлика између недужних жртава и побијених усташа, али су и овде Срби маркирани као нови фашисти. Добро је уочено да је слављење антифашизма у супротности са виктимизацијом (проглашавањем жртвом) Блајбурга.
После 2003. под притиском Брисела мења се хрватска политика сећања. И у „Вјеснику” је Блајбург-дискурс постао шаренији. Отворена је дебата о томе да ли је Блајбург дело Срба и југокомуниста („Вјесник”) или и Хрвата („Нови лист”). Видљиво је различито етнизирање злочина. Националисти и даље понављају да је Блајбург био уперен само против Хрвата, док је Јасеновац био збирно стратиште. Капитулација НДХ претвара се преко Блајбурга у трагедију. Друга страна, пак, тврди да нико од убијених у Јасеновцу није крив за блајбуршке жртве, док је на Блајбургу било многих који су одговорни за убијања у Јасеновцу и да је командант колоне која је разбијена на Блајбургу био Макс Лубурић, први командант Јасеновца. У ријечком листу додају да не треба крити да су у ликвидацијама на Блајбургу учествовали А. Хебранг, Ф. Туђман, и Ј. Бобетко. Ауторка уверљиво, јасно и одмерено показује многе меандре хрватске дебате око антифашизма, чишћење антифашизма од комуниста, релативизацију НДХ, али и отпоре овим покушајима.
Па ипак, не може се избећи питање да ли је приказана напетост хрватског сећања између Јасеновца и Блајбурга структурне природе? Није, безопасна је по систем? О структурној напетости могло би се говорити да је у питању рат сећања око природе Домовинског рата: ослобођење или сецесија. Тога нема. Слепа мрља хрватске културе сећања јесте управо однос према домовинском рату. Није реч само о томе да ли је у „Олуји” било геноцида, како је упозорио Срђан Врцан, него да ли је смисао домовинског рата ослобођење или сецесија? У Хрватској ова дилема није никада ни отворена. Штавише, није реч о обичном ослобођењу, него о нултом часу хрватске повијести. Домовински рат је до те мере интегрисао Хрвате да их „рат сећања” око Јасеновца и Блајбурга не може озбиљније поделити. Штета је што је у овој важној књизи овај ослободилачки контекст потцењен. Јер да му је придат већи значај, логично би се поставило питање да ли је у Хрватској одиста на делу рат сећања или је реч о мање важном, додуше жучном, разилажењу опонената који се иначе постулативно слажу око новог мита о коначном ослобођењу од југословенске тамнице и од србо-комунизма? Зато напетост између Јасеновца и Блајбурга не треба проглашавати ратом. О рату би се можда могло говорити уколико би се Хрвати поделили око смисла „Бљеска” и „Олује” из 1995. Пошто око ових ствари нема разговора у Хрватској, нема ни рата сећања. Осим тога, нормализација сецесије и забрана југословенства у Уставу Хрватске у старту су кастрирали дебату око Јасеновца и Блајбурга. Пошто је реч само о оштрим дебатама између антијугословенских и антисоцијалистичких истомишљеника, наслов ове књиге комотно је могао бити стављен у наводнике. Али то не значи да она није важан прилог објашњењу савремене хрватске културе сећања и улоге наоружане прошлости у нестанку Југославије.
професор на Филозофском факултету у Београду