Спасење човјека и свијета у Христу
Током историје и под утицајем различитих тумачења, философских, али и теолошких, јављају се различити ставови у погледу тога шта је спасење и од чега се спасавамо. И данас се о проблему спасења, који је мало присутан у свијести људи, углавном размишља на површан и погрешан начин.
Бог је створио свијет ни из чега, створио га је са циљем да вјечно постоји и да вјечно постојање има кроз заједницу са Богом. Спасење у хришћанском смислу значи превазилажење смрти и задобијање вјечних димензија бића и постојања. Пошто су људи били одвојени од Бога природом, а послије пада гријехом и смрћу, Бог је, да би спасао свијет, превазиђао све видове одвојености: одвојеност по природи Оваплоћењем, гријех је побједио својом смрћу на Крсту, а „посљедњу препреку, тиранију смрти, изагнао је потпуно из природе Васкрсењем Својим“. Превазилажење смрти је, дакле, остварено у догађају Васкрсења Христовог. Будући да је васкрсао из мртвих, да је Прворођени из мртвих, по ријечима Апостола Павла (Кол.1,18), Богочовјек Христос је први Благовијесник нашег спасења, први Евангелист новог, вјечног живота. Личност Господа Христа је основа за тумачење цјелокупне историје свијета (и човјека) као и спасења цијелокупног свијета и човјека. Питање спасења, као превазилажења смрти, подразумјева питање етиологије смрти, тј. питање одкуда смрт у свијету? Библијско учење које срећемо на почетку Старог Завјета да је свијет створен ни из чега подразумијева да свијет има свој почетак (Пост.1,1), да није вјечан сам по себи, да је као такав смртан. Свијет је смртан самим тим што је створен. Бог је створио не једно цијеловито биће, него многа бића. Стварање многих бића подразумијева вријеме и простор који у стварању дјелују као елементи раздвајања. Вријеме и простор јесу чиниоци који омогућују деобу самих бића унутар свијета. Због тога је читав свијет, а самим тим и човјек, прожет смрћу, угрожен смрћу. Свијет је, дакле, у свом глобалном постојању окружен небићем, зато што је призван из небића. Испред себе, с обзиром на то да није постојао прије него што је створен од Бога, има небиће. Створења немају никакву сличност, по суштини, са Творцем, него се налазе изван Њега, пошто су саздана благодаћу и вољом Његовом кроз Логоса. Због тога што немају постојање само по себи, што су приведена из небића у биће и што „могу да престану да постоје ако хоће тако Творац њихов“ (Атанасије Велики). Сва створења су прожета небићем, односно осуђена на смрт, ако остану без заједнице са Творцем. Свијет, дакле, не може да се ослони на своје силе и да живот црпи из себе. Да би превазишао небиће свијет потребује заједницу са Богом. Другим ријечима, свијет потребује личност која ће га одвесту у јединство са Богом и спасти од смрти. Ради тог циља, ради вјечног постојања свијета и његове заједнице са Богом створен је човјек. Библијско казивање о стварању човјека говори о посебности човјека у односу на сва жива бића, што се види и по томе да је створен на крају свега створеног, као круна свих створења. Бог је створио човјека са циљем да сједини свијет, сву твар са Богом и да творевина тако превазиђе своју смртност. Предност човјека у односу на остала жива бића је у томе што човјек носи у себи икону Божију, што је саздан по икони Божијој, саздан да буде слободан. Са друге стране, предност човјека у односу на остала слободна бића – Ангеле, је у томе што као психофизичко биће садржи у себи материјални свијет. Ово назначење човјека показује и Христос, као прототип првог Адам, који када постаје човјек, није није постао сличан Ангелима, него се присаједини сјемену Авраамову (Јевр.2,16). Као централно биће између свих створења, саздано по икони Божијој да буде слободно, и као дводимензионално биће, које својим тијелом има заједницу са материјалним свијетом и обухвата духовни и материјални свијет; човјек има слободу и могућност да уздигне свијет изнад његове пропадивости, да га приноси Богу. Будући да је цјелокупна творевина створена ни из чега, да је самим тим смртна, смрт се подједнако тиче и човјека и преостале твари. Да би човјек постао бесмртан, да би постао вјечно биће, неопходно је да заједно с њим и читава природа постане бесмртна, да превазиђе смртност. У вези са овим питањем потребно је указати на двије грешке које уносе пометњу у разматрање проблема смртности свијета и његовог спасења од смрти: Прва грешка се односи на тумачење пада човјековог. На Западу је, почев од Августина, пад човјеков протумачен тако да је преступом заповјести првих људи смрт ушла у свијет. Овакво тумачење подразумијева став да је свијет био бесмртан и да је због пада осуђен на смрт, да га је Бог због преступа заповјести осудио да умире. Можда у извјесном смислу библијско казивање о паду првих људи оставља простор за такво једно тумачење, али слична тумачења не налазимо код источних Отаца. То свакако није случајност и узроке треба тражити у потпуно другачијем приступу цјелокупној проблематици смрти и спасења. Свети Оци а нарочито Св. Максим Исповједник, наглашавају да са преступом првих људи није уведена смрт, као нешто што је дошло споља, јер је она постојала у самој природи и као могућност се, са падом, пројавила. Не уводи се смрт падом првих људи. Оно што се уводи јесте немогућност да се смрт превазиђе. Цијела природа се показује немоћном да избјегне смрт. Смрт постаје трајно обиљежје природе. Другим ријечима, падом човјека, природа је изгубила шансу да постане бесмртна. Човјек није са падом унио смрт у једну бесмртну природу него је онемогућио превазилажење смрти која је постојала у природи као могућност, као сама суштина природе. Св. Атанасије Велики говори да је суштина природе небиће, јер је природа из небића призвана у биће. Проблем смрти и спасења код великих Отаца Истока је, дакле, сагледаван на онтолошким а не на јуридичким, односно психолошким основама. Спасење се тиче превазилажења смрти коју природа носи у себи као створена. Такође, спасење се не односи на неку будућу подјелу награда и казни , о чему говори тзв. Теологија суда. Полазећи са јуридичких позиција римокатоличка теологија суда спасење одваја од мукотрпног умирања старог човјека и рађања новог, од евхаристијско-аскетског начинаживота и одлаже га за посљедњи тзв. Страшни суд. Овакав приступ проблему смрти и спасења неминовно има за исход другачији начин живота и посљедице на плану спасења. Друга грешка се такође везује за Августина који (по утицајем Платонизма) бесмртност човјека заснива на бесмртности душе. Управо због тога што је душа бесмртна, спасење је резервисано само за човјека, док је остала природа осуђена на умирање, зато што нема душу која даје бесмртност. Будуће царство ће, по Августину, бити царство душа. У каснијој верзији је Августин у сферу бесмртности укључио и човјеково тијело. Али бесмртност је и даље резервисана само за човјека, не и за цјелокупни биљно – животињски свијет. Истина је, међутим, управо у чињеници да је смрт биолошки феномен који је подједнако присутан у цјелокупној творевини. Да би имала дијалог са биологијом, теологија треба да посматра смрт као заједнички феномен свих живих бића (људи, животиња, биљки, и др.). У противном, са становишта биологије, теологија ће постати митологија. Смрт је присутна у цјелокупној твари и да би се превазишла потребно је да је човјек ослободи трулежности којој робује (Рим.8,21).