Аполинаријева јерес
Како у теологији, тако и у јеретичким ставовима разликовала се у два правца. У оквиру антиохијске школе развила се Несторијева јерес, а из александријске су произашли представници друге велике христолошке јереси – монофизитизма: Евтих и Диоскор.
Извјесни представници Антиохијске школе су наглашавали да у Христу постоје два лица: Син Божији и Исус Син Маријин. Бог је, по њиховом учењу, изабрао Исуса као светог човека да се у Њему настани Логос. Сједињене између њих је „по сагласности“, тако да остају двије природе, које су не само различите, него и раздвојене. Александријска школа је ишла супротним смијером, наглашавајући првенствено јединство у Христу, али на штету пуноте људског елемента.
Аполинарије, који је био близак Александријској школи, говорио је да је Христос Син Божији и потпуни и савршени Бог, и да је при Оваплоћењу узео само људско тијело, оживљено животном душом, али да није узео и људски ум, јер би то, по њему, значило самосталност људског лица, те би се нарушавало јединство Христа. Из ових Аполинаријевих ставова се развила монофизитска јерес која је сливала божански и људски елеменат у Христу. Аполинарије је правилно наглашавао (као и Св. Атанасије) да је за спасење човјека потребно да Христос буде савршени Бог, али је руковођен философским разлозима, истицао да Логос Божији при Оваплоћењу није узео савршену људску природу, јер по Аристотелу, на кога се позивао „двоје савршених не могу постати једно“.
Из овог става је Аполинарије извео закључак да је Бог Логос узео људско тијело оживљено анималном душом, али није узео и разумни дио душе, који би значио разбијање јединства Христа.
Аполинаријево учење се заснивало и на Платоновој теорији о трихотомном (троструком) саставу човека, тј. да човјек састављен од три дијела: тијела, неразумне, душе и разума (ума). Христос је, по Аполинаријевом учењу, сходно ријечима из Јн. 1, 14: Логос постаде плот, у плоти заузимао мјесто разумне душе. Оваплоћењем је Логос заузео мјесто платонског „владајућег ума“ или „првог покретача“ у Христу. Пошто је Христос савршени човјек, Он је један „ум у тијелу“, тј. Он је божански ум у тијелу. Христос је по Аполинарију и савршени Бог и савршени човјек, један а не двоје, јер у Христу постоји једна сложена природа и једна енергија.
Аполинарије није прихватао двије савршене природе у Христу јер је вјеровао да су природа и лице нераздвојни. Са прихватањем двије савршене природе требало би, по његовој логици, прихватити да Христос има и два лица. Тиме би се порицало јединство у Христу, што је Аполинарије исказао у свом исповједању вјере цару Јовијану (363-4) у коме каже да: не кажемо да су двије природе једнога Бога Христа него је једна оваплоћена природа Бога Логоса.
Аполинарије је, дакле, наглашавао тијесно сједињење Бога и човјека у Христу, али није могао прихватити пуно присуство људске природе у Христу. Ријечи Халкидонског Ороса: ваистину човјека, Њега истог, из разумне душе и тијела (састављеног) су управо биле уперене против Аполинаријевог тумачења човјечанства у Христу. За разлику од њега, Св. Кирило је јасно истицао да је Бог Логос у Оваплоћењу узео на Себе потпуну људску природу из сотириолошких разлога сходно ријечима Св. Григорија Богослова упућеним Аполинарију (у Писму Клидонију) гдје каже да „оно што Логос није узео на Себе, то није ни спасао“.
Св. Кирило је признавао пуну људску природу мада је није називао „фисис“ него „саркс“, подразумјевајући под плотију (саркс) и душу и тијело људско, слиједујући тако Св. Атанасију који је такође за људску природу у Христу узео израз „саркс“, наглашавајући да је то „тијело одушевљено душом умном и словесном“.
Св. Кирило је дакле, прихватао да је Христос по људској природи једносуштан нама, а по Божанству једносуштан Оцу.
Скочи на садржај
