ЈОВО БАЈИЋ
Доњевуковска парохија, заснована крајем седамнаестог или почетком осамнаестога века спада у ред најстаријих парохија Дабробосанске епархије у Босанској крајини. Вуковска црква Благовештенија Пресвете Богородице спада међу тридесетак најстаријих хришћанских богомоља сазиданих у Босни и Херцеговини у деветнаестом веку. Историја вуковске парохије и вуковске цркве директно је везана за породичну историју вуковских Поповића који су, колико нам је познато, једна од најстаријих српских свештеничких породица Босанске крајине и југозападне Босне. На Купресу су поповали триста година. Ова породица је од краја седамнаестога века, са колена на колено, током три века давала свештенике.
Предак Поповића, поп Црни Петар, пре него што је дошао у Вуковско, био је свештеник у околини манастира Гомионице на Змијању , што значи да су Поповићи и у старом змијањском завичају били свештеници. Простор на коме је започео свој пастирски рад поп Црни Петар био је заиста велики. Захватао је целу Купрешку висораван са селима Доњи и Горњи Мрачај на крајњем североисточном делу овог простора, а можда и Баљке и Шујицу на југозападу где су већину становништва тада чинили православни Срби. Требао је цео један дан јахања на коњу да би се са крајње источне тачке испод планине Радуше стигло на крајњу западну тачку под планину Виторог. Овај простор чинио је Доњевуковску парохију која се тако назвала по селу Доњем Вуковску, где је била породична кућа породице Поповића, а тиме и седиште парохије.
Пре доласка Омер – паше Латаса и његовог обрачуна са домаћим муслиманским племством, како каже др Ђоко Слијепчевић позивајући се на Владислава Скарића, у читавој Босни и Херцеговини било је тако мало православних цркава да се од сарајевске старе цркве могло ићи на све стране света три дана хода, а да се не наиђе на православну богомољу. Пошто ни на Купрешкој висоравни, а ни у њеној ближој околини није било православне цркве ни манастира, а Турци нису дозвољавали да се граде хришћанске богомоље, одржала се у турско време пракса, коју су примењивали и римокатолици, да се на велике летње празнике верници тајно окупе у шуми на пропланцима, где би се испод дрвета поставио малени сто, а на њему једна или више икона, што би симболично представљало олтар. Ту на отвореном простору, као у некој цркви, народ се молио Богу. По таквим окупљањима и молитвама један пропланак у Омару, испод доњевуковског засеока Кудиљи, на средокраћи између Вуковска, Рилића и Равног, добио је назив Молитвишће. Таквих пропланака са истим називима било је још на Купрешкој висоравни.
КАМЕНИ ЉЕТОПИС. Својеврсну породичну хронику о времену у коме су живели и како су се током три века – осамнаестог, деветнаестог и двадесетог смењивали свештеници Поповићи на дужностима пароха Вуковске парохије пружају надгробни споменици на старом гробљу у доњевуковском засеоку Кудиљи. Како су се Поповићи населили у централном делу села, у близини два извора Великог врела и Студенца, тако су заузели средишње место и на сеоском гробљу, где је у једном реду – од севера према југу заснована алеја коју чине девет камених крстова. Седам крстова је од домаћег камена “љутца“, извађеног негде из домаћег мајдана, који су грубље израде. Последња два су од квалитетнијег тесаног камена, финије израде, са каменим гробним оквирима. Ова два споменика рађена су у Дувну.
Први крст, гледано са севера, израђен је од мекшег камена, на њему уклесани натпис није се могао одржати. Овај надгробник, по свему судећи, подигнут је над гробом неког од Поповића ко је први умро по њиховом доласку у Вуковско. На другом споменику, израђеном од чвршћег камена, уклесано је име попа Петра Поповића, а јасно се види и година његовог рођења 1660, док се година смрти није могла јасно разазнати. Овај податак наводи нас на закључак да је испод овог споменика могао бити сахрањен поп Црни Петар, рођен на Змијању. У време помињаних продора ускока, и других немира на Змијању, могао је имати тридесетак година, када је због сукоба са домаћим Турцима морао да бежи у Имотски.
Други свештеник из ове породице био је поп Марко Поповић, рођен 1700. године. Могуће да се поп Марко запопио око 1720. године. У то време дабробосански митрополит био је Мелнетије Умиљеновић (1713 – 1740). Поп Марко је дуго живео, умро је 1790. године. Наследио га је син, или један од његових братанаца поп Митар. На каменом крсту који се уздиже на вуковском гробљу изнад гроба попа Митра није се сачувао година његовог рођења, а ни смрти. Али претпостављамо да је и он могао бити дуговечан. Могао је бити рођен око 1730. године. Вероватно је постао свештеник средином осамнаестога века, а свету тајну свештенства могао је да прими од једног од двојице сарајевских митрополита Гаврила Михића Михаиловића (1741 – 1752) или Пајсија Лазаревића (1752 – 1759).
Уз попа Митра стасала су тројица браће свештеника: Петар, Лазо и Симо. Не знамо јесу ли сва тројица синови попа Митра, или је један од њих син неког од Митрове браће. Двојица од њих Лазо и Петар рођени су у осамнаестом веку. Изгледа да је најстарији од њих био поп Лазо. На каменом споменику на Лазином гробу стоји да је рођен 1785. године, а да је поживео до 1829. године. И на споменику попа Петра виде се само прве две бројке које означавају годину његовога рођења из чега се може закључити да је он свет угледао у једној од последњих деценија осамнаестога века, а видљиве су и три прве бројке које означавају годину његове смрти: 184…, што значи да је умро половином деветнаестога века. Надживео их је трећи брат, поп Симо који је 1860. године саградио вуковску цркву Благовештенија пресвете Богородице. Његов гроб није на вуковском гробљу, него у порти крај вуковске цркве.
После мера које је у Босни предузео Омер-паша Латас, прилике на Купрешкој висоравни нису се много измениле. Бугојански Сулејманпашићи и остале беговске породице које су имале поседе на Купресу нису се придружили херцеговачким и крајишким побуњеницима који су се супротстављали реформама које је Турска царевина намеравала да спроведе у Босни, па није било ни Омер- пашине одмазде ни, као у другим крајевима, сече непокорног домаћег муслиманског племства. Године 1852. године, преко својих виших црквених власти у Сарајеву и митрополита Прокопија, босански Срби упутили су захтев Порти у Цариграду да им се одобри градња 14 цркава, а већ идуће 1853. године султан је издао дозволу за градњу цркава у Високом, Тешњу, Дервенти, Бањој Луци, Чипуљићу код Бугојна, Приједору и Старом Мајдану. После “новог политичког курса“ централних турских власти, после градње бугојанске цркве у Чипуљићу, што се догодило 1853. године и ливањски Срби, трговци и занатлије решили су да граде цркву, која је подигнута 1859. године. У таквим околностима, купрешки Срби, предвођени својим свештеницима попом Симом и његовим сином попом Ристом, почели су да размишљају о градњи цркве у Вуковску.
ПРАВОСЛАВНИ ГРАДЕ ЦРКВУ. Иако је Вуковско било планинско село далеко од важних путева, које није било занатски ни трговачки центар, оно је, захваљујући пастирском раду свештеника Поповића, шездесетих година деветнаестог века по верским осећањима предњачило пред многим знатно богатијим и знаменитијим градовима у којима су деловале јаке хришћанске трговачке породице. Када је средином деветнаестога века, после реформи Омер – паше Латаса, турска држава почела да даје веће слободе и дозволе за подизање цркава, и купрешки Срби су у Вуковску 1860. године изградили цркву која је освећена 1863. године.
Вуковску цркву градили су поп Симо Поповић, син попа Митра Поповића и његов син Ристо. Поп Симо, који је могао бити рођен на самом крају осамнаестог или почетком деветнаестога века, могао је бити рукоположен за вуковског пароха око 1818. године када му се родио син Ристо. Симиног сина Ристу рукоположио је за свештеника митрополит Игњатије И 1843. године.
Моћни бегови Сулејманпашићи, чија се беговска кула налазила у Вуковску у политичким превирањима у првој половини деветнаестога века били су одани султану, поштовали су нови курс централних власти у Цариграду о неопходности давања дозвола за изградњу хришћанских богомоља у Босни, па су и Вуковљанима допустили да своју богомољу подижу где желе. Црква је грађена на најлепшем месту у Вуковску, на маленом платоу између два извора – Студенца и Великог врела, тамо где су постојали темељи средњовековне цркве. Вероватно је на том месту некада постојала црква брвнара.
Сељаци су сами вадили камен за зидање цркве. Камен је вађен у мајдану Надвис, који се налази на ивицама платоа Под, повише извора Ограђеница, са десне стране пута који води од вуковског засеока Кудиља према Свитлицама. Тамо се и данас могу видети мајданске јаме. Из овог мајдана нешто раније вађен је камен за Сулејманпашића кулу која се налазила у близини, а ту је припремљен камен од кога је 1913. године сазидана доњевуковска школа.
На врху прочеља цркве, на источној страни изнад олтара мајсторски је изведена камена кружна розета. Првобитни кров, у шта смо убеђени, био је дрвен, од домаће шиндре, а под од камених плоча. Црква је била без данашњег звоника, који је накнадно дозидан као и ливањски крајем деветнаестога века, или почетком двадесетога века, а можда у време попа Симе Млађег. Првобитни звоник био је од дрвета подигнут негде испред цркве. У шематизмима Дабро-босанске митрополије стоји да је вуковска црква, посвећена Благовештенију пресвете Богородице, освећена 1863. године. Цркву је осветио митрополит Игњатије ИИ.
Вуковска црква била је прва хришћанска богомоља подигнута не само на Купресу него и у широј околини. Знатно касније, 1884. године, купрешки римокатолици сазидали су цркву у Злоселима. Римокатоличка црква у Отиновцима на Купресу подигнута је 1912, а у Растичеву 1927. године. Бугојанска римокатоличка црква саграђена је 1879, у Ливну 1899, Дувну 1875, док је самостан Светога Петра у Рами обновљен 1882. године, а прва црква на подручју Раме саграђена је у селу Дољанима 1882. године.
У првим деценијама друге половине деветнаестога века, печући свештенички наук у новој цркви, стасао је и трећи свештеник из породице Поповића, поп Илија, син попа Ристе, а унук попа Симе. Рођен је 1849. године. Рукоположио га је 1872. године за свештеника митрополит Пајсије. Тек после смрти његовог деде попа Симе, 1877. године постављен је за вуковскога пароха. Премда за то нисмо нашли потврду у писаним изворима, могуће је да је и поп Илија завршио Бањалучку богословију.
Према шематизму Митрополије дабробосанске из 1882. године Вуковска парохија, чији су пароси тада били Илија Поповић и његов отац Ристо Поповић, захватала је једанаест села: Вуковско, Семеновци (Шеменовци), Ново Село, Благај, Мрђановци, Бегово Село, Растичево, Мрђебаре, Батун (Ботун), Кукавице и Трбушно Брдо (Брда). У тим селима у 246 кућа (домаћинстава) живеле су 2962 православне душе. Истовремено у Равањској парохији, чији је парох био Марко П. Живанић, било је село Равно, Мусић (Мушић), Звирњача, Доњи и Горњи Малован и Рилић, где су у 114 кућа живела 1453 православна верника. Ови подаци јављају се и у осталим шематизмима у последњој деценији деветнаестог века са нешто измењеним називима насеља.
ЖИВАНИЋИ – НОВА СВЕШТЕНИЧКА ПОРОДИЦА. Пред крај живота попа Симе Поповића, када је његов син поп Ристо био у пуној снази, пространа вуковска парохија добија 1871. године још једног свештеника, попа Марка П. Живанића, потомка староседелачког доњевуковског рода Кнежевића – Павловића, чија је кућа била у суседству Поповића. Он је такође своме презимену Живанић додавао и презиме Поповић, што би можда могло да значи да му је и отац био свештеник. Поп Марко Живанић, рођен 1844. године, колико нам је познато био је први школовани купрешки Србин. Завршио је Бањалучку богословију основану 1866. године. Рукоположио га је за свештеника 23. и 24. септембра 1871. године митрополит Данил, тадашњи помоћник дабробосанског митрополита Дионисија Илијевића, у Глоговцу (вероватно је реч о Глоговцу у данашњем Шипову).
Те године, када се запопио поп Марко Живанић, пространа вуковска парохија, која је обухватала целокупну Купрешку висораван, дели се на два дела. Издвајају се се села Равно, Мушић, Рилић, Занаглина и Горњи и Доњи Малован и од њих се ствара нова Равањска парохија чији је парох постао поп Марко Живанић. Обојица купрешких свештеника живела су у комшилуку у доњевуковском засеоку Кудиљи.
Шест година после освећења благајске цркве, што се догодило 1890. године и три године после рукоположења његовог сина Ђорђа, 5. марта 1896. године срдобоља је покосила вуковског свештеника Марка П. Живанића. Сахрањен је у северозападном углу у порти доњевуковске цркве Благовештенија пресвете Богородице, где му је син Ђорђе подигао споменик који се и данас тамо налази. Равањску парохију у потпуности је 4. априла 1896. године званично тада преузео Ђорђо Живанић – Поповић који је, због оца свештеника, такође узео презиме Поповић.
Попа Марка Живанића наследио је у Равањској парохији син Ђорђо, рођен 1869. године, који се уз оца припремао за свештенички позив. Није искључено да се описменио у школи учитеља Луке Радића, затим га је отац упутио на даље школовање. Он је био први Србин Купрешак који је у време аустро – угарске владавине завршио званичне школе. Крајем школске 1892/93 положио је завршни испит у Српском православном богословском заводу у Рељеву (Сарајевској богословији). После завршене школе оженио се из вуковске породице Дујмића, али није имао деце. За свештеника га је 1893. године рукоположио дабробосански митрополит Ђорђе Николајевић. Био је распоређен у новоустројену парохију Благај у Доњем Купресу. После смрти његовог оца попа Марка, Ђорђе је преузео Равањску парохију. Уз породично презиме Живанић, вероватно по оцу попу Марку, што је у оно време био обичај, и он се потписивао и као Поповић.
Купрешки свештеник Ђорђо М. Живанић – Поповић, представљајући купрешке Србе, укључио се крајем деветнаестога и почетком двадесетога века у покрет Срба Босне и Херцеговине за верско – просветну самоуправу. Све до ране смрти Ђорђо Поповић – Живанић, парох Равањске парохије, био је један од најомиљенијих купрешких Срба. Поред свештеничке дужности био је председник Црквено – школског одбора вуковске цркве и члан Епархијског савета у Сарајеву. Умро је у четрдесетој години на Јовањдан 20. јануара 1909. године после дванаестонедељног боловања. Сахрањен је у доњевуковском (кудиљском) гробљу 22. јануара, а сахрани су присуствовала четворица свештеника: бугојански прото Лука Лукић и Илија, Марко и Симо Поповић. Поп Ђорђо није имао деце и није себи одредио наследника из своје породице који би се школовао за свештеника. Подигнут му је леп споменик.
ЈОШ ДВА БОГОСЛОВА. Поред попа Марка П. Живанића који је за свога наследника припремио и школовао сина Ђорђа, о наследницима је мислио и поп Илија Поповић. Пошто није има деце, он се одлучио да за наследника у вуковској парохији припреми и школује Симу Поповића Млађег, рођеног 1877. године, сина свога брата Стеве. За свештенички позив припремао се и Марко Поповић, рођен 1876. године, син другог Илијиног брата Крстана. Ова двојица Поповића упућени су у Сарајевску богословију. Марко се уписао у први разред у јесен 1896, године, а Симо годину касније. Обојица су били добри ђаци и школу су на време завршили.
Неколико година касније купрешки Срби добили су још једног младог свештеника, Марка Поповића. Чим је завршио богословију, Марко се оженио Анђелком из чувене бугојанске градске породице Мариновић, а затим је рукоположен за свештеника, о чему у Источнику постоји белешка: “Даном 17. и 18 фебруара 1900. године т(екуће) г(године) 1901 благоизвољело је његово Високопреосвештенство Господин АЕ. и Митрополит Николај на архијерејским службама у новој Сарајевској цркви свршенога рељевског богослова Марка Поповића из Вуковска, у чин ђакона и пресвитера рукоположити. Свештеник Поповић постављен је администратором парохије Благаја (Доњи Купрес) у Бугојанском протопрезвитерату.“
Поп Симо је био један од најамбициознијих, а можда и најспособнијих свештеника Поповића. Готово цела његова свештеничка каријера била је у сенци стрица и добротвора, попа Илије. Чекао је пуних двадесет година као помоћни свештеник да буде одређен за вуковског пароха, све док његов стриц Илија није напустио овај свет. У томе чекању је обављао и ванредне послове који су временом искрсавали, као што је привремено администрирање Равањском парохијом, а био је вероучитељ у вуковској школи.
Пред Први светски рат породица Поповића имала је на Купрешкој висоравни тројицу свештеника. Вуковску парохију је водио Илија Поповић и његов синовац Симо, док је у Благајској парохији био поп Марко Поповић, који се настанио у Купресу. Четврти вуковски свештеник поп Ђорђо Поповић – Живанић водио је Равањску парохију.
ВРЕМЕ ПОПА СИМЕ ДРУГОГ. После педесет три године свештеничке службе, у седамдесет четвртој години 17. августа 1923. године преминуо је поп Илија Поповић. Сахрањен је на доњевуковском гробљу у делу где се сахрањују попови. Споменик који су израдили чувени дувањски каменоресци подигао му је синовац поп Симо. Овим је отишао и последњи старовременски свештеник из породице Поповића. Одмах после његове смрти митрополит дабробосански Петар Зимоњић поставио је “личног помоћника пароха у Вуковску“ Симу Поповића за администратора Вуковске парохије. Тиме је после двадесетогодишњег чекања и деловања у сенци моћног стрица, поп Симо избио у први план.
Поп Симо је организовао радове на преуређењу вуковске цркве Благовештенија пресвете Богородице. Чини се да је градитељско искуство стекао организовањем градње цркве Светог Николе у Равном која је завршена пред Први светски рат 1913. године. Припреме за градњу равањске цркве отпочео је поп Ђорђе Живанић – Поповић, али га је у плановима омела прерана смрт.
Вуковска црква, по свој прилици, дограђивана је и поправљана раније у време аустроугарске владавине, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, када су дозиђивани звоници још неких православних цркава у околини, као и у Ливну 1898. године. У првој поправци на богомољи замењена је стара дрвена прекривка и постављен нови кров од етернитских плоча. Могуће је да су обављани још неки радови у унутрашњости цркве. Не знамо је ли тада, или касније, првобитни под цркве, који је вероватно био од обичних камених плоча, замењен једном врстом пода од плоча урађених од вештачког камена. Велики радови обављени су између 1923. и 1928. године.
Нисмо дошли ни до писаних података који би нам потврдили када је сазидан звоник вуковске цркве од тесаног камена, покривен лимом, под којим су била два звона – велико и мало чија се звоњава, када би било мирно време, чула и у околним селима удаљеним по пет километара. Могуће је да се то догодило у време попа Илије и попова Марко и Ђорђе Живанића, или је то касније, после Првог светског рата, урадио поп Симо Поповић. Остало је сећање да су камен за звоник припремали сами сељаци, који су га вадили по сеоским мајданима, товарили на воловска кола и довозили до цркве. Запамћено је да је међу појединим породицама било такмичења ко ће допремити већи и квалитетнији камен.
Сигурно је то да је између 1923. и 1928. године, у време попа Симе Поповића, поправљана је и преправљана вуковска црква. Наручен је и постављен нови иконостас, живописане нове иконе. Иконе вуковске цркве сликао је, према сећању Јованке Поповић – Димитријевић, сликар из Сарајева Тодор – Тошо Јанковић. Он је цело једно лето провео у Вуковску. Цео иконостас, или само поједине иконе биле су изложене на једној изложби коју је приредила Српска православна патријаршија. Тада је набављен и постављен велики кристални полијелеј. Можда су тада на цркви постављена нова прозорска стакла у боји. Вероватно је тада сазидан и нови парохијски дом или, како се то у народу звало, поповска кућа. Ова зграда подигнута је западно од цркве, поред потока који отиче из оближњег Великог врела. Под кровом парохијског дома била је канцеларија у којој је смештена црквена архива, матичне књиге рођених, венчаних и умрлих и летопис цркве који су Поповићи водили од доласка у Вуковско. У овој згради била је сала за састанке црквеног одбора и за веће скупове, али и стан за свештеника. Када су радови били завршени у Вуковско је дошао и цркву освештао владика Петар Зимоњић.
Поп Симо Поповић је био човек који није имао среће. После двадесет двогодишње пастирске службе, коју је провео као помоћни свештеник, тек 27. августа 1927. године митрополит дабробосански Петар Зимоњић одликовао га је црвеним појасом којим се иначе одликују млади свештеници после неколико година успешне службе. Није прошло ни пола године од тога признања, живот попа Симе Поповића прекратила је изненадна смрт. Умро је 27. фебруара идуће 1928. године од срчаног удара, када га је, како то народ каже, “погодила капља“. Сахрањен је поред свога добротвора и стрица, пет година раније преминулог, попа Илије Поповића. Ускоро му је од истог дувањског мајстора наручен и постављен споменик, исти онакав какав је он подигао стрицу Илији.
Не надајући се смрти, поп Симо се није потрудио, као што су то са колена на колено чинили његови преци, да одреди једног или двојицу младих Поповића који ће се школовати за свештенички позив и наследити га у Вуковској парохији. Синови Душан и Бранко, у време очеве смрти, још нису били дорасли до богословије.
На упражњену Вуковску парохију није се вратио ни поп Марко Поповић који је живео у Купресу, а његов син поп Јован Поповић, добио је парохију у Пећима код Босанског Грахова. После смрти попа Симе Поповића није било ниједног свештеника из ове породице који би наставио вековну традицију својих предака.
СВЕШТЕНИЦИ СТИЖУ ИЗДАЛЕКА. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић послао је у упражњену Вуковску парохију свештеника Божину Минића, кога је народ звао поп Божо. Поп Божина рођен је у Колашину у Црној Гори 1901. године, завршио је Сарајевску богословију, а једно време радио је као свештеник у Беранама, када је примљен у свештенство Дабро-босанске митрополије упућен у “упражњену“ Вуковску парохију. Минић је остао у Вуковску све до 1939. године, када је премештен у Котарачку парохију у сарајевској архидијацези. Стрељали су га у Сарајеву комунисти 1945. године.
Средином лета 1939. године на место дотадашњег вуковског свештеника Црногорца Божине Минића дошао је млади свештеник Доброслав Блажевић, родом из Високог из угледне грађанске породице. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић рукоположио га је за ђакона 18., а у чин свештеника 19. јула и одмах упутио у Вуковску парохију. Он се претходно оженио Сарајком Надом Љубоје. Годину дана касније, 1940, у Вуковску им се родио син Драган.
ВРЕМЕ СТРАДАЊА. Други светски рат, пропаст југословенске државе и немачка и италијанска окупација и стварање Независне Државе Хрватске затекли су Србе неспремне за догађаје који ће уследити. Почела су убиства угледних Срба, а међу њима и Поповића. Прва усташка жртва из породице Поповића био је купрешки прото Марко Поповић. Он је са породицом сина Богољуба живео својој кући у Купресу. Почетком јуна 1941. године на запрежним колима, заједно са студентом Бором Спремом, сином купрешког трговца Ђорђе Спреме, одвезен је у Бугојно, где су их једно време држали у среском затвору. Тамо су им усташе придружиле и Бугојанца Алексу Мариновића, солунског добровољца и пуковника авијације војске Краљевине Југославије. Увече 23. јуна ставили су их на запрежна кола и одвезли према Горњем Вакуфу надомак Грачанице, на обалу Врбаса у шуми Хашима Ђулимана и близу њиве Јусуфа Спахића.
Истога дана када је убијен поп Марко Поповић, 24. јуна 1941. године, усташке власти позвале су у Купрес вуковског свештеника Доброслава Блажевића кога су сутрадан пребацили у Бугојно у затвор који се тада налазио у школској згради подигнутој за време Аустро – Угарске. Одатле су га запрежним колима одвезли према Горњем Вакуфу где су га убили на обали Врбаса, а његово тело исекли и бацили у реку.
Најстарији син попа Марка Поповића, бугојански парох Јово Поповић, који је 1932. године премештен у Бугојанску парохију, као резервни капетан југословенске војске одазвао се мобилизацији 1941. године. Заробили су га Немци и упутили у логор у Немачку.
Наступила су тешка времена. Само у лето 1941. године од својих кућа одведено је и побијено над знаним и незнаним јамама неколико стотина најугледнијих купрешкиг Срба. Само у јами на Боровом пољу код Шујице почетком августа 1941. године убијена су 184 сељака из Вуковска а међу њима више Поповића. У јесен 1941. године у Купрес је стигла и ту остала једна јединица италијанске дивизије “Бергамо“. Италијани су спречавали домаће купрешке усташе да наставе са злочинима над Србима.
У касну јесен те исте године посебну активност на Купрешкој висоравни испољавали су ливањски комунисти, предвођени Војином Зиројевићем и Мустафом Латифићем, убацујући се међу купрешке Србе. У Горњем Вуковску успели су да придобију неке симпатизере, а међу њима и бившег југословенског жандарма Недељка Манојловића – Нетку. Одатле из Вуковска они у пролеће 1942. године почињу да изводе мање оружане акције, напали су и усташку жандармеријску станицу у Равном, разоружали и пустили жандарме. Такве акције изазвале су одмазду италијанске и усташке војске које су припремиле казнене експедиције, прво на Равно, а онда на Вуковско. Пошто су спалили Равно, на Ђурђевдан, 6. маја, спаљено је Вуковско. Изгорела је стара вуковска црква Благовештења пресвете Богородице, парохијски дом у коме је био љетопис вуковске цркве који су свештеници Поповићи водили све време док су поповали на Купрешкој висоравни, књиге рођених, венчаних и умрлих. Спаљена је и сеоска школа са свом архивом.
Из немачког заробљеништва по окончању Другог светског рата вратио се у завичај поп Јово Поповић. Затекао је опљачкану кућу, опустошену и оскрнављену цркву у Чипуљићу. Као његов предак поп Црни Петар почетком осамнаестог века био је једини православни свештеник у широј околини. Требало је прво опојати мртве, а онда венчавати крштавати и причешћивати живе. Нове комунистичке власти правиле су му сметњу, па су за њега интервенисали из Српске патријаршије у Београду. Тек шездесетих година двадесетога века посветио се сређивању стања у Бугојанској парохији. Крајем педесетих година двадесетог века за три купрешке парохије (Благајску, Вуковску и Равњску) које су биле без свештеника постављен је поп Ранко Јотић, родом из околине Теслића. Настанио се у Беговом Селу, а комунистичке власти нису му дозвољавале да врши своју свештеничку дужност па је убрзо напустио Купрес.
Судбину Вуковска и породице Поповић делила је и вуковска црква Благовештенија пресвете Богородице коју су подигли поп Симо Поповић и његов син поп Ристо 1860. године. После убиства младог попа Доброслава Блажевића Вуковска парохија више никада није имала сталног свештеника. Комунистичке власти дуго нису дозвољавале Вуковљанима да обнове цркву, која је са парохијским домом спаљена на Ђурђевдан 1942. године.
Бригу о цркви у тим тешким годинама преузела је старица Мара Баштић (1886 – 1963), која је сама живела у скромној кућици одмах повише цркве, подигнутој на згаришту њене некадашње куће. Мужа Павла Баштића – Игу, црквењака вуковске цркве, убиле су усташе на Боровом пољу 1941. болесна, самотна, сићушна старица самоиницијативно је преузела бригу о зидинама вуковске цркве, чији звоник није био срушен, а на звонику су остала звона. Она је отварала метална врата цркве која нису изгорела у пожару, бринула се о томе да се коси трава у црквеној порти. Сваки црквени празник, долазак свештеника у село, објаву нечије смрти и сахране она је оглашавала црквеним звонима. Отварала стара метална врата верницима који су се овде окупљали на празнике и молили богу и палили свеће.
Вуковску цркву обновио је 1964. године јеромонах Лаврентије Трифуновић, родом из Рађевине из Србије, који је управо био дипломирао на Богословском факултету у Београду. Он је чудесном снагом успео обнови веру у купрешким православним душама, а онда је са доста такта и мудрости успео да од власти испослује дозволу за обнову вуковске цркве. Новац за грађевински материјал и мајсторе дали су верници. Будући да је био даровит сликар, сам је у цркви осликао иконостас. Црква је освећена на Светог Пантелију, 9. августа 1964. године. Освећење је обављено у присуству двојице великодостојника Српске цркве, митрополита дабробосанског Нектарија и далматинског епископа Стефана, већег броја монаха и свештеника и мноштва верника. Био је то догађај о коме се после деценијама приповедало.
Занимљиво је да су на обнови православне цркве у Вуковску тада радили за новац мајстори римокатолици које је јеромонах Лаврентије нашао у Рами. Олтар су израдиле дрводеље из Злосела, а са великом љубављу зидарске радове изводио је мајстор Шиник, чија се кућа, пре него што се преселио у Ливно, налазила у Купресу, источно од рушевина силоса где је касније сазидана римокатоличка црква.
У новембру 1994. године вуковско су запоселе снаге Хрватског вијећа обране, када су из цркве однете иконе које је сликао јеромонах Лаврентије, потоњи владика западно – европски, а онда ваљевско шабачки. Однете су црквене сасуде, одежде и још неки инвентар. Са звоника су скинута и однесена звона.
*
ВУКОВСКА ШКОЛА. Неку годину после освећења вуковске цркве 1863. године, Црквена општина на челу са свештеницима Симом и његовим сином Ристом Поповићем у Вуковску је отворила школу. Учитељ је био Лука Радић, родом из Ливна или његове околине. Он је изнајмио или, што је још вероватније, на платоу изнад Великог врела саградио кућу, која је уједно била и школа, у коју се уселио са породицом.
Не располажемо податком када је тачно почела да ради вуковска школа. Једино сведочанство о животу учитеља Луке Радића у Вуковску су два мала камена надгробна споменика које је он подигао својој умрлој деци. Један крст подигнут је над гробом учитељевог сина Ђорђија, који је умро 29. маја (вероватно по старом календару) 1866. године, а други над гробом Лукине ћерке Јованке, преминуле 2. децембра 1872. године. Година смрти учитељевог сина Ђорђија говори нам да је учитељ пре те године могао бити у Вуковску и да је школа отворена годину – две после освећења цркве.
Верујемо да је и пре доласка учитеља Луке Радића у Вуковску, али и на Купрешкој висоравни, било писмених људи, и да се ту, као и у осталим пределима где су Срби живели под турском влашћу, одржавала самоучка писменост. Старији људи, вични читању и писању, своје знање преносили су млађима, углавном мушкарцима, али и по неком женском чељадету. Било је и породица у којима је било писмених људи који су своје знање преносили млађим сродницима.
Не знамо поуздано где је учитељ Лука Радић стицао знање, али претпостављамо да је то било у Ливну, где је још у првој половини деветнаестога века постојала српска школа. Та школа се помиње још 1820. године, када је учитељ био јеромонах Серафим. Још пре градње цркве, ливањски трговци Срби скупили су новац и формирали фонд за потребе школе из кога су плаћали учитеља. Није искључено да се вуковски учитељ Лука Радић припремао за учитељско звање у тој школи и да је једно време пре него што је дошао у Вуковско радио као учитељ у Ливну или у неком српском ливањском селу.
Приходи од учитељског рада Радићу нису били довољни да обезбеди живот породице, па је од бегова Сулејманпашића добио и нешто земље коју је обрађивао, а његова знатно млађа жена Марија бринула се о домаћинству. Учитељ Радић добио је и једну ливаду поред Великог врела коју су касније откупили Поповићи и која се све док су Вуковљани живели у Вуковску по учитељевој жени звала Маријина бара. Запамћено је да је Марија било знатно млађа од свога мужа и да би у време наставе знала ући међу ђаке и прекинути наставу.
Још шездесетих година двадесетог века било је живих вуковских стараца, некадашњих ђака учитеља Луке Радића. Они су приповедали да је учитељ наставу држао у кући у којој је живео и да су ђаци на наставу морали носити шамијицу (сточић) на коме би седели. Ђак Луке Радића био је и Лукијан Поповић који је шездесетих година двадесетога века причао о свом школовању. У ову школу ишли су само мушкарци.
Чини се да се учитељ Лука Радић задржао у Вуковску све до почетка двадесетога века, а претпостављамо да је и умро у овом селу. Иза њега је остала супруга Марија са децом која се после Првог светског рата одселила у Бугојно. После Првог светског рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца босански сељаци постали су власници земље коју су обрађивали, па је Марија Радић могла да прода земљу коју су обрађивали, а купци су били Поповићи. Један син Луке Радића, који је живео у Бугојну, долазио је у своје родно место Вуковско шездесетих година двадесетога века.
Негде 1910. године аустроугарске власти почеле су да у Вуковску, недалеко од цркве, граде школу. Претходно је у средишту Доњег Вуковска, недалеко од цркве, изграђена велика школа, покривена тада модерним покривачем – етернитом, са две учионице са великим прозорима. Под истим кровом био је и простран учитељски стан, у чијем је саставу поред кухиње и оставе био модерни тоалет повезан подземном бетонском цеви са бетонираном септичком јамом у дворишту. У јесен 1913. године школа је почела да ради када је школовање отпочела прва генерација вуковских основаца. Међу првацима је било и одраслије деце која су, да је раније било услова, могла завршавати школу. Први учитељ био је Михаило Митриновић, родом из Херцеговине, који је кратко остао у Вуковску, а заменио га је Петар Пушкар, родом из околине Маглаја. Веронауку у школи предавао је поп Симо Поповић.
У време Првог светског рата у школи је прекидана настава, једно време је у њој боравила и војска. Настава је настављена одмах по окончању рата и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Радила је све до лета 1941. године. Последњи учитељ био је Валеријан Графани кога су за вуковског учитеља непосредно пред рат поставиле власти новостворене Бановине Хрватске, за кога се верује да је припадао усташком покрету и да је усташким властима предложио да Вуковљане побију на Боровом пољу. Чак је направио спискове људи које треба смакнути који је два дана раније по куриру упутио у Купрес.
Школа је обновљена после Другог светског рата. Прва генерација ђака кренула је у школу 1948. године. У почетку су се учитељи мењали, али се најдуже задржао Јован Вујадиновић. Школа је престала са радом осамдесетих година двадесетога века јер у селу више није било деце.
Срушена је у лето 1997. године.
Скраћена верзија рада: Јово Бајић, Поповићи из Вуковска, Купрешки саборник, 2 – 3, Београд – Нови Сад, 2006, стр. 305 – 386.
ПОТПИСИ ИСПОД СЛИКА:
1. Поп Доброслав Блажевић, попадија Нада и њен брат Перо Љубоје, августа 1939. године поред вуковске цркве
2. Поп Марко Поповић (1876 – 1941)
3. Поп Доброслав Блажевић ( 1916 – 1941), последњи стални вуковски свештеник
4. Зидине вуковске цркве спаљене на Ђурђевдан 1942. године, снимљене средином педесетих година двадесетога века
5. Велика Госпојина 1990. године: православни верници код вуковске цркве
6. Вуковска црква данас, једина грађевина у разореном селу
7. Унутрашњост вуковске цркве: са олтара су однесене иконе, а на зиду изнад олтара је фреска Богородице, рад јеромонаха Лаврентија