Црква и телевизија

Истина је да неки појединци, који воле да се представљају као неко ко говори у име Цркве, све ово превиђају и чине непримерене потезе. То чине по својој слободи, али није добро што неће да виде колико и како угрожавају слободу другога. Ово је најприметније баш у неким критикама на рачун телевизије и медија уопште, где видимо један нецрквени начин опхођења према другом и другачијем. Због тога је веома важно наћи прави пут и начин и разумевањем различитости успоставити плодотворну сарадњу на стварну добробит многих, која није исто што и себични интерес групе или појединца.Све ово захтева исправан став и трезвен однос као битне предуслове за стваралачку комуникацију.

Црква и телевизија могу заједно, то нам показује досадашње искуство заједничког стваралаштва које није довољно да би дало више конкретних показатеља сарадње где би се непрестано усаглашавале све различитости. Овде се не ради о потискивању било кога или губитку идентитета зарад неког уопштавања, реч је о непрестаном додавању на боље, где је мера добронамерности стваралачки однос према слободи другога. То значи да је стваралаштво боље од сваке нестваралачке критике, јер тако све стварно иде напред, не стоји у месту под притиском неразјашњених стања и ситуација. Црква треба увек да се труди да да свој пуни допринос бољитку телевизијских програма стварајући и предлажући нове садржаје, а не само критикујући постојеће. Указивање на промашаје, без указивања на бољи пут увек је празна прича која неминовно доводи до неспоразума.

Стваралачка сарадња би требало да буде увек заговарани став Цркве према свима и свакоме, што нажалост није чест став кад је у питању телевизија. Почев од апсолутне негације телевизије као „ђаволског изума“, па до „најблажих“ критика „непримерених“ програма, све постаје оркестрирана хајка без смисла и садржаја. То је нецрквени начин општења, и треба га радикално изменити. Понудити нове и боље садржаје без омаловажавања укуса и навика другога, покушати „стати на његово место“ и разумети га, јер само тако је могуће одобровољити другога да нас чује, разуме и прихвати оно што му говоримо, и тако и он „стане на наше место“. За то је потребно много стрпљења и љубави која ослобађа од страха и мржње. Није тешко разумети и волети другога, али то може само онај ко је сигуран у својој вери, толико сигуран да му не смета неверовање или другачије веровање другога. Кад не тражи повољне услове за себе, него их ствара другоме. То су живи плодови стварне вере која је несводива на једностране и површне недоречености. Овде је потребна велика и стална борба са собом, без које нема успеха у борби за стварни бољитак многих. Само кад победимо себичност себедавањем моћи ћемо да се суочимо на прави начин са оним што мислимо да није добро, јер није довољно само дати дијагнозу о томе шта је добро, а шта није, потребно је наћи добар пут и прави начин да се све поправи на боље. Онда кад се успостави оваква комуникација Цркве и телевизије, где је основно правило заједничко служење стварном бољитку, све добија праву меру.

ЈЕВАНЂЕЉЕ И СВАКОДНЕВИЦА

Најважније је то да разлике не буду разлог непревазиђене супростављености, јер би на тај начин верујући човек себе обесмислио за јеванђелску стварност на којој инсистира и коју покушава да понуди другоме. Овде треба знати да нема места било каквој површности, искључивости и једностраности, јер то није пут и начин јеванђелског сведочења, то је пре самозаваравање о следовању јеванђелског пута. Што је још трагичније, самодовољни верник ту не стаје иде даље у свом суноврату толико далеко да умишља да негацијом постиже успех. Због тога је важно ослободити се потребе за елиминацијом другог и другачијег, што не искључује мудрост разликовања добра и зла и сталност преображаја на боље. Овде бих указао на често цитиране и једнострано тумачене речи Светог Василија Великог: „Нека ти вести из света буду као горка храна, а јеванђелске речи као слатка храна“. Погрешно схваћене ове речи доводе до искључивости и неспоразума, што је разумео владика Раде који говори о „чаши жучи помешаној са чашом меда“, и тако нас упућује у стварно разумевање живота кроз призму динамичког дуализма. Нажалост, не мали број верујућих људи подлеже стању празне критике других и другачијих без стварне аргументације, и што је најтрагичније без искрене добронамерности. Тако се надодаје зло на зло, насупрот библијском ставу: „Клони се зла и чини добро“, јер се зло прихвата као једина могућа тема и тако се обесмишљава дијалог.

Недостатак доброг дијалога је највећи проблем нашег времена, има разговора, преговора, прозивки и оптужби, али као да је понестало жеље за дијалогом. Постоји пропаганда на свим нивоима и у свим областима, у питањима вере, економије, политике, науке и уметности, али се изгубио онај прави смисао добронамерности. Све се своди на меру тренутног успеха, без сагледавања коначног циља, стварних последица и заједничког бољитка, јер је свако загледан у сопствени интерес. Тако неке групе или појединци остварују извесне привилегије које чувају од других и тако своје стваралаштво своде на оспоравање, а све зарад задобијања некога или нечега за себе, што ствара нагон за елиминацијом других. Овај зачарани круг је заиста „горка храна“ коју окушамо, што не треба да створи нелагоду и несигурност, него би требало да покрене преображај на боље. То значи да ништа не може да заустави наше добро стваралаштво и да све сведе на стално стање супростављености и затворености. Увиђајући све животне појаве на прави начин и разликујући добро од зла увек смо отворени да разумемо, подржимо и променимо на боље тако што смо истински добронамерни, никако злонамерни и злуради.

Није добро јеванђелску спасоносну поруку супростављати било коме и представљати је као систем наредби и забрана. То је увек отворен Божији позив сваком човеку, и нико нема право да стаје између Бога и другог човека наметањем своје самодовољне маште у разумевању тог позива. Наравно, у свему постоји добар поредак црквене вере и јасно разумевање и сведочење благовесне стварности. Нема места никаквој и ничијој самовољи, све је осмишљено сагаласијем живе вере, без импровизација и недоречености. То је гарант сигурности која се пројављује као добронамерност према свима, без искључивости због различитости.

ПРОБЛЕМ ДОБРА И ЗЛА

Као што је напред речено проблем добра и зла треба посматрати из перспективе динамичког, а не онтолошког дуализма. Међутим, догађа се да човек немајући пуноћу радости вере и заведен страхом од већег и необјашњивог посрне под притиском несигурности и незнања па пристане на сукоб као једини начин поимања добра и зла. Не види да тако и сам постаје слуга зла, иако говори о добру, јер га је страх обузео тако опасно да умишља да је мржња једини могући начин „обрачуна“ са нечим што он мисли да није добро. Треба знати да чак и кад тај неко, или то нешто, није добар, или није добро, мржња не сме да буде мера.

Нетрезвено приступање овом питању доводи до стварног незнања, тако да имамо нека мишљења о Богу и ђаволу која то стављају у раван два равномоћна бића, два бога, бога добра и бога зла. Превиђа се да је ђаво пали анђео, самовољно створење а не творац. Јесте он творац зла и греха, али то није стварање него супротстављеност Творцу и стваралаштву. Када читамо нека штива која „објашњавају“ неке животне појаве, посебно последње догађаје стичемо утисак да и ђаво нешто ствара, као например: телевизију, компјутере, интернет…. Ово је дубоко нецрквени став и треба га се ослободити јер није исправан. Испада да је наше само поданичко прихватање Божијих одлука, а не стваралачко учествовање у спасоносној вољи Божијој; док пали анђео има „ресор“ науке и технике. Страшно! Нетачно! Безбожно! Зар су технички изуми зло? Зар није Бог благословио човека да „овлада земљом“, а не само да је рађањем испуни – насели. Зар није Бог човека увео у стваралаштво дајући му могућност да свему створеном да име? Зар га није опет призвао у стваралаштво заповедивши му да обрађује едемски врт и све употребљава, осим једног дрвета, дрвета познања добра и зла? Зар га није и после пада задржао у призвању да ствара давањем нових обећања? Због тога је рад „у зноју лица свог“ човеков избор, а не Божије проклетство! Ето, то је пут Божије „борбе“ са злим и са злом, где ми слободно учествујемо, нисмо посматрачи и навијачи него делатни учесници. Нажалост, ми ово превиђамо и сами себе оптерећујемо сувишним страховима од евентуалних ђавољих работа и своје стваралаштво сводимо на критику свих телевизијских садржаја, уместо да понудимо стварно боље садржаје засноване на библијској стварности. Више времена посвећујемо негацији онога што неко чини, без конкретне понуде онога што би требало да буде боље, и тако несвесно постајемо саучесници у ономе што критикујемо. Уместо доброделатне улоге у животу ми се опредељујемо за реакционаство, што није добар пут и прави начин.

НЕПОТРЕБНИ СТРАХОВИ

Одређени аутори који воле да се представљају као православни публицисти или религиозни мислиоци сав свој труд троше на проналажење зла и привођење криваца „пред ноге Исусове“. Овде превиђају две битне ствари, прво онај догађај из јеванђелског описа кад Христу приводе жену грешницу (уп. Јн. 8, 1 – 11); друго, речи црквених отаца и учитеља: „Добро, ако није учињено на добар начин није добро“. Неоспорна је добронамерност тих људи који стварно желе добро, али је она једнострана, сведена на однос према истомишљеницима, док су неистомишљеници мета и непријатељи. Све ово почива на страху од другог и другачијег, и недостатку савршене љубави, која „изгони страх напоље“ (уп. 1 Јн. 4, 18). Тај недостатак љубави и вишак страха поремећује све наше релације и обесмишљава све односе, свако је затворен у себе.

Ако само мало пажљивије размотримо изречене критике на рачун садржаја и програма различитих радио и телевизијских станица уочићемо извесну дозу нетрпељивости према другачијим и различитим, а све у страху за себе и одрживост свога става. Тако пристајемо на борбу за опстанак и иступамо из доброг стваралаштва у нестваралачку самоизолацију где је све оптерећено умишљеном угроженошћу која неминовно покреће жељу за угрожавањем, омаловажавањем и елимицијом другога.

ПРАВО НА РАЗЛИЧИТОСТ

Слобода човекова је Божији дар сваком човеку без изузетка, и ту треба тражити добре темеље правог животног јединства где нема места наметању, забранама и присили. То свако жели за себе, али често једни другима ускраћујемо, понекад и несвесно, а скоро увек под изговором да је то нешто најбоље за њега. Овде најчешће тињају невидљиви сукоби који постају велико оптерећење свима кад добију на динамици. Тада су сви против свих, а свако мисли да ће се најбоље сачувати од другога тако што ће му оспоравати његову богодаровану слободу. Што је најтрагичније, на тај начин сви доживљавамо слободу једнострано и површно, само као право на избор, да би на крају и тај избор оспорили наметањем свога става другоме. Тада је свима на уму само једно, како се сачувати од другог и како тог другог убедити у нешто, или га присилити да прихвати наш став. Тада свако мисли да је само он меродаван у свему, док је свако други неко ко треба да се прилагоди и прихвати мишљење.

Када нема толеранције и разумевања у делу вере тада се сви подједнако удаљавамо од истине, без обзира на чињеницу правоверности, јер жеља за наметањем не проистиче из живе и праве вере. Толеранција, наравно, није одустајање од правоверија него је први корак на путу љубави која проистиче из сигурности вере. То је стање неоптерећености потребом да другог учинимо себи сличним, у страху због различитости његовог става и приступа животу. Вера је несместива у тај и такав ривалитет, јер у себи носи сталност служења бољитку, са стрпљивошћу и смирењем. Све осим тога је неостварена и нестварна вера, и поред свих хвалисања оних који се представљају као тумачи вере. Треба знати да се вера не тумачи, она се практикује тако што се према свима и свему показује нелицемерна и несебична љубав. Зло се не побеђује празним прозивкама других, него сталном добронамерном спремношћу за служење спасењу другога.