Црквена умједност данас-живи свједок вјере

При самом уласку у храм који осликавате,  примећујемо како иконографске тако и стилске и колористичке новине. Како се осећате у овом амбијенту и о чему размишљате када осликавате ову цркву светог Максима Исповедника?

– Пре свега да кажем да ми је част што сам у цркви светог Максима Исповедника, овде у Костолцу! Реткост је наћи неку цркву посвећену овом светитељу. У Грчкој рецимо нема ниједна, а мислим да не постоји ни другде у свету.

Друго, и као човек и као свештеник и као сликар и иконописац, другачије се осећам када сам у цркви, када радим у цркви или када служим у цркви, а другачије у атељеу. И саме фреске у току Свете Литургије, као да су живе, зато што смо ми унутар Свете Литургије, дешава се оно најбитиније у нашем животу, јер све друго што радимо у свакодневном животу је пролазно, једно што ће да траје до Раја, то је Света Литургија. Чујемо певање, чујемо кадионицу, чујемо речи из Светог Јеванђеља, из Апостола и гледајући видимо и фреске на зидовима око нас. Другачије је ако један византолог или теолог улази у цркву да студира, рецимо, фреске из Високих Дечана или Студенице, у односу на неког ко не улази у храм да студира већ да учествује у Светој Литургији. Овде имамо велику срећу да сликамо живопис посвећен светом Максиму. Давно, били смо са оцем Александром у нашој кући у Атини и том приликом је отац изнео ту могућност да једном осликам ову цркву, мада то није било ништа сигурно. А сада је то стварност, хвала Богу!

Како се осећам када сликам учење светог Максима? То је била идеја владике Игнатија, а најтеже је сликати учење овог Светитеља. Друго је да сликамо историју, рецимо житије светог Максима. То је много лакше, јер сликамо његова дела, оно што је он радио. Сликамо светог Максима како разговора, како учи, како беседи, како је члан светог Синода, да брани Православље итд. Међутим најтеже је да учење буде на слици или на фресци! Добили смо благослов владике Игнатија и покушали смо на три конхе, на источној апсиди олтара, на северној и јужној конхи, да направимо један ансамбл слика у коме би сваки верник могао да види смисао учења светог Максима.

Прво да кажем какав језик боја смо употребили. Рецимо, у северној конхи је приказана прошлост. Ту Христос ствара свет, а Свети Дух је над водом, ствара Васиону. Адам је приказан између животиња док Христос, насупрот овој сцени, ствара Еву од Адамовог ребра. Све то је у прошлости. Због тога смо употребили боје које су тамније и боје које су хладне: плава, љубичаста итд. У јужној апсиди су превасходно топле боје,  које нам указују на будућност. Вечна Литургија, Вечна Вечера и Христос као Велики Архијереј једе на Трпези са Апостолима, са људима, са Србином који носи шајкачу и са Српкињом која носи мало дете. Овде су боје топлије, доста користимо наранџасту. У централној, источној апсиди, сликамо крај света и долазак Царства Небеског. Ту доминирају златне боје. Христос као „Алфа“ и „Омега“ седи на Земљи као на трону. Земља овде није приказана као у северној апсиди, где је у својим природним карактеристикама, где видимо траву и сл. Она је овде преображена и зато сија. То говори језик боја. Сваки сликар мора да зна како да говори кроз боје. Мислим да је то једна успешна комбинација и не можемо ништа боље.

Док овде седимо, на средини храма, тачно испод куполе, не могу а да не приметим да смо и ми, овде присутни, односно сви они који се овде буду окупљали на Литургијама, такође укључени у ликовни програм храма. Чини ми се да ако је на северној страни приказ прошлости, а у апсиди и на јужној конхи приказ будућности, онда су они који стоје у храму та спона између једног и другог, односно садашњост која плови, управо у Литургији, ка будућности коју сада видимо само као икону, а којој се надамо као реалности. Пошто овде имамо, дакле, повезивање архитектуре храма, његовог сликарства и самих верника који се у њему окупљају у савременом тренутку, желим да Вас питам како Вама изгледа ситуација у савременој црквеној уметности и, специфичније, сликарству, будући да смо сведоци да је јако мало истински надахнутих живописа, који представљају једно аутентично сведочење вере уместо пуког копирања старијих узора. Шта по Вама одражава таква ситуација?

– Почео бих са речима једног сликара и професора на академији „Бозар“ у Паризу, који није члан Цркве. Када је дошао на изложбу мојих радова у Паризу и гледао моју икону Богородице Владимирске, рекао је: „Знаш шта, то што си ти сликао копију једне иконе из 11, 12. века, за мене, савременог човека, не значи ништа. Значи само да су људи из 11. века веровали да је Богородица родила Христа. Ако ти као савремен човек хоћеш да проповедаш Христа и Богородицу, мораш да нађеш савремен начин сликања, да бисмо ми поверовали да је то што ти проповедаш истина. Све што нам пренесеш из прошлости, то није истинито, тј. није твоје; то су други који су живели ту веру, а ти нам само показујеш да су они имали веру.“

То је било суштинско питање за мене. Друго, покојни отац Порфирије, једном приликом ме пита у Атини: „Зашто ви иконописци стављате неке сенке на лицу, између чела и носа?“  Мој одговор је био да је то византијски стил. А овај свети човек одговара „Немојте да се држите тога! Битно је да је светитељ, кад је у благодати Божијој, сав светлост и нема никакве сенке. Молим вас да то прикажете на икони. То је стварност! То је истина о Светом!“ И он сам је пребивао у радости! Код њега смо долазили тужни више пута, а враћали смо се од оца Порфирија радосни! Једна девојка у Атини, која се зове Лила, једном ме питала: „Оче, зашто су прикази светих у храму тужни, ако су у Рају? Како то да су у Рају, а да су тужни?“ То ме је подстакло на то да размишљам да је потребно да се молимо Господу да нам да такву оригиналност вере, да све што живимо прати православну традицију, али да је истовремено и оригинално, да живимо своју веру. Што се црквеног сликарства тиче, иконописац мора да у себи живи целу традицију, као што свештеник може да зна целу Литургију напамет, иако има служебник. Исто тако иконописац може да буде једна мала особа негде на крају света, да узме боје и да слика оно у шта верује. Не би требало да има шаблон и да по њему слика, не би требало да пресликава сваки потез! То није истинско сликарство, већ имитација. Што се тиче тренутне ситуације у црквеном сликарству, постоје оба приступа: постоје људи који имитирају, постоје људи који имитирају своје старце (духовнике), а има и верника који живе онтолошки и то се види и кроз свакодневни живот и кроз Литургију, као један оригинални живот, као однос који остварују са другим људима и ти односи имају оригиналност. Рецимо, када сликамо Христа да је сав у Светлости и ако видимо да Адам и Ева добијају ту Светлост од Господа, значи да и сваког човека из нашег свакодневног живота не гледамо као једно пролазно биће и не гледамо само страсти његове које су некада и против нас самих, (можда смо се, рецимо, свађали јуче), јер то за нас није истина, већ стварност свакодневног живота. Икона нам ту помаже да можемо да гледамо из једне друге перспективе на живот и да видимо да је, рецимо, монах Максим сада свети Максим у Рају! И нашег пријатеља Јована, рецимо, кога можемо и да мрзимо и са којим смо се свађали итд, можемо да гледамо као потпуно новог, апсолутно новог у Царству Небеском, у Светлости Божијој. У томе нам помаже икона. Зато што од сада када је у слабости, до Есхатона, он ће се преобразити и превазићи зло и грех. Једна од најважнијих ствари, када говоримо о икони, је да нам помогне да гледајући је гледамо кроз прозор у Будућност.

Сада се поставља питање где су границе оригиналности које иконописац може да достигне изображавајући иконе и које границе не би требало да пређе? Како у том контексту гледате и на проблем копистичког приступа, како смо га сад назвали, у савременој сакралној архитектури, што такође представља важан сегмент хришћанске уметности?

– Копирање икона можемо да схватимо као једну аскезу, као почетника који слуша часове, и учи о ономе што су људи нашли пре њега. Исто, копирање може да помогне човеку да схвати како су нашу веру изразили стари хришћани. И то је добро. Требало би да се моли, да пости, да покуша да има духовног оца, да кроз Литургију добије један  православни етос. Не може сваки човек или сваки иконописац да буде апсолутно оригиналан. У онтолошком смислу, нико није оригиналан сем самога Христа. Као што каже свети Јован Дамаскин, Христос је једино ново под сунцем. У том смислу, сви ми имитирамо.

Но, ако се вратимо на копирање, копирањем можемо да схватимо о чему се ради, зашто је црквено сликарство другачије од обичног, зашто тако сликамо свете, зашто свети има зраке на лицу, има светлост, ореол итд. Гледајући примере из прошлости сваки православац у Србији данас има прилику да се упозна са највишим дометима у сликарству икона. Јер се у Србији налазе најлепше православне фреске и иконе! Погледајте ризницу Дечана, фреске Сопоћана, Студенице, Милешеве, Грачанице… Свако може да их гледа и да од њих добија инспирацију. Значи, да копирање буде аскеза, али само до неке границе.

Што се тиче вашег другог питања, одговор почиње констатацијом да дете не постоји без својих родитеља. Свако дете има једну мајку. И сваки хришћанин држи традицију, јер је Црква мајка за нас. Ове фреске то показују, према учењу светог Максима, да можемо да се спасимо ако имамо однос са Христом кроз Свету Евхаристију. Цела јужна апсида, коју баш сада сликамо, показује то: Свету Литургију, Господа Христа на горњем нивоу као Великог Архијереја који служи Вечну Литургију и апостоле који се причешћују, док средњи ниво има приказаног Христа за Трпезом и апостоле али и обичне људи. Дакле, Црква је наша мајка и немамо могућност да имамо индивидуалистички однос са Христом без и ван Литургије. Ако је то чињеница, онда ја морам да уђем у Цркву, да учествујем у Литургији и као иконописац, да знам шта је све сликала Црква кроз векове. Када неки човек добије благодат и постане аутентичан, као рецимо свети Јустин Поповић, онда говори као онај који има власт, јер му Свети Дух казује шта да говори. Ми не знамо када долази тај тренутак. Ми смо одлазили код светог Јустина за његова земна живота, и знали смо да је велики духовник, али нисмо знали онда да ће да буде светитељ. То значи да је он био један човек као што смо и ми, али је успео да доживи веру на аутентични начин. А ми то не успевамо. Ту је разлика. Свети Јустин каже неке ствари које ми не можемо да кажемо. Рецимо, преводио је Свету Литургију. Неки су тада били против тога, хтели су да се држе црквенословенског и сл. Али сада знамо да је тада свети Јустин био аутентичан. То можемо да употребимо и за богослужење и за иконографију.

Никада иконописац није сигуран као обичан човек, не зна целу истину, није аутентичан, има грехе, има слабости и може да греши и да не буде у праву. Због тога, традиција је мера, мора да прати традицију. Али када уђемо у смисао иконографије, кроз студирање традиције, можемо да видимо нешто више и доживимо је на нов начин. У Курбинову сам видео оно што сам сликао овде: светлост око Господа Христа, слава (докса) у којој се види цела творевина. Виде се анђели и арханђели, серафими и херувими унутра, а споља се види створени биљни и животињски свет. То говори учење светог Максима, то говори Црква кроз Свету Литургију. И то је истина коју мора да потражи иконописац и да се изрази кроз своје стваралаштво. На пример, када сам сликао Господа Христа како ствара Еву из ребра Адамовог, употребио сам и стил оп-арта (оптичког сликарства), да се види да се природа и пејзажи сијају и да је природа жива, да добија енергију од Бога. Мислим да тиме нисам мање аутентичан православни иконописац. Употребио сам један елемент из модерне уметности, али је критеријум био теолошки, православни. Као што су и древни иконописци из антике употребили неколико елемената (Астрапа и иконописац из Сопоћана, који је, по мом мишљењу, највећи, имају пуно елемената из Антике). Али циљ њиховог сликарства није антика, није незнабоштво, већ употреба античких елемената у перспективи есхатона. То је критеријум. И мислим да то овде и ми покушавамо.

Ево баш сада сликам пакао. По традицији, Црква је узела елементе из антике и такође неки свети оци уоптребили су и неке елементе из платонизма.

Каже се да су душе пребивале у Аду, и да је тамо био и свети Јован Претеча и пренео тамо пребивајућим реч о Васкрсењу Христовом. Традиционално се за представу Ада употребљава на икони лик аждаје која прождире грешнике. То је једна персонификација Ада и она је карактеристична за стару цивилизацију, пре Христа. За нас је главна личност Христос и ко има однос са Христом спасава се. Без Христа нема вечног живота. То смо хтели да се види на фрескама. Оставили смо тај симбол аждаје која једе грешнике и видели смо исту истину на савремени, егзистенцијални начин. Свети Максим је теолошким језиком говорио у философском смислу: прави, вечни живот или смрт. Главно, по светом Максиму исповеднику је да онај који нема однос са Христом, као и да не постоји. Извор постојања је само Христос. И тако смо на фреске ставили фабрике које производе неке лоше ствари за наш живот: лошу или вештачку храну, ракете, тенкове, све што је против љубави и против односа љубави између људи и Бога. Такви и такво не могу да имају вечно постојање, не могу да уђу у Царство Небеско. Можда ми имамо естетско схватање света, и када видимо неку слику, где сликар слика врло успешно неког човека који је мртав или болестан или има израз бола на лицу, кажемо: „Што је то лепо! Како је лепо успео да наслика зло!“ А то је преступ! Естетски преступ. То не постоји у Цркви. И због тога не можемо да кажемо да све то има вечно постојање. И шта смо овде сликали? Видите, употребили смо детаљ демона, онако како византијска иконографија слика демоне. Господ је у пустињи, прилази му ђаво, Господ је у светлости, а ђаво је без светлости и много мањи од Бога, као да је биће под знаком питања! Постоји или не постоји, не знамо. Он је црни и врло мали. Е, тако сам сликао фабрику, која се приближава ништавилу које је тамне боје и смањује се, зато што не добија Божанску светлост. Тенкови су тамни, ракете су тамне, све што је зло је тамно, нема однос са Светлошћу. И због тога иде ка томе да буде све мање и мање. То је један савремени, егзистенцијални приступ, али је центар теологије светог Максима. Ја нисам стручњак за учење светог Максима, али много смо разговорали са владиком Игнатијем и са владиком Максимом који су докторирали на светом Максиму и велики су стручњаци за његово учење. И владика Игнатије много пута је разговорао са митрополитом Јованом Зизјуласом, који је такође стручњак за учење светог Максима. Поента је да владика Игнатије познаје и доживљава учење светог Максима као стварност у Цркви. Искористили смо и један платонистички символ за Истину о којој свети Максим говори. Не можемо тачно да утврдимо границе, јер смо слаби људи, али мудрост светих Отаца баца светлост и можемо да покушамо да видимо Истину.  Постоји један детаљ овде у сликању пакла: један човек је између машина које раде, а он нема места где да живи и покушава да изађе и да се спаси. Иако је пакао тамо где се тај човек налази, он ипак има светлост. То сам узео од светога Павла. „Свако зида своју кућу: неко са сребром или златом, а пак други са лошим материјалом. Како ће да се спаси?“ И он хоће да се спаси и као да бежи из те куће слабости, тада долази ватра страшног суда „као кроз огањ“. То је тај детаљ. То показује да нема везе где човек живи, и да буде у најлошијим ситуацијама, али Црква му нуди суштинску слободу да може да превазиђе целу ситуацију око њега. То је врло позитивна порука коју шаље наша православна Црква.

Следеће што планирамо са о. Александром је израда и живопис потпуно традиционалног иконостаса. Уз Божију помоћ покушаћу ускоро да завршим иконе, и ако Бог да да завршим, владика Игнатије планира освећење уз присуство митрополита Јована Зизјуласа. Житије Светог Максима и остало је другостепено и биће касније.