Почетак човековог живота поклапа се са тренутком зачећа
Аутор: Славица Лазић, Број 902, Рубрика Тема броја
Расправе и моралне недоумице које се вековима воде између науке и њених сазнања о почетку људског живота у областима философије, књижевности, законодавства, медицине, социологије, етике и учењу хришћанске цркве посматрају се у светлу одговора на следеће питање: настаје ли човек рађањем, зачећем или фамозних 12 недеља после зачећа, када је законом дозвољено извршити насилан прекид његовог живота?
Поједностављено речено – да ли је фетус људско биће и да ли је субјективни суд мајке, акушера, друштва и законодавца пресуднији за живот незаштићеног бића од истине да је оно светиња у свим нивоима свог развоја и свој својој целовитости, да је оно дар божји?
И црквено учење и научно становиште не одричу тврдњу да заметак представља потпуну људску личност, једину, аутентичну и непоновљиву. Већ приликом оплођења мушке и женске јајне ћелије мајушном животу зна се пол, боја очију, висина чела и сл. Пре напуњене три недеље имаће развијен крвоток и јасне откуцаје срца, а после осам недеља плод има два центиметра, формирану главицу и основу мозга, очи, уши и прсте са израженим отисцима. У овој фази његовог развоја озакоњено је његово убиство као природно и нормално. Тада, медицински, заметак престаје да буде ембрион који је приљубљен уз материцу и постаје фетус који живи захваљујући постељици коју формира мајчин организам из које се храни. Са четири и по месеца има тако јаке покрете да их мајка снажно осећа. Беба старости седам месеци може, захваљујући инкубатору, да преживи и без мајчиног тела, а са уласком у девети месец порођај би требало да се обави без опасности по мајку и плод.
Човек, дакле, настаје зачећем, не рађањем и не онда када то законодавац препише! Намерни побачај је неприродан и кажњив, оно је недвосмислени акт убиства, јер насилно прекида живот нерођеног детета.
Јавност је недавно била запањена открићем мајке-чедоморке у једном забаченом селу, која је неколицину својих беба уморила најстрашнијом смрћу, објашњавајући бесловесно да није знала шта ради, чврсто верујући да им је она господар живота и смрти. То што је она радила давећи их, гушећи и остављајући да умру од глади и жеђи, у чатрљи у којој је живела, не разликује се суштински од поступка десетине урбаних жена које свакодневно долазе на „чишћење“, како се то неодговорно зове, убијајући своју децу у хигијенским и стерилним условима уз помоћ лекара-акушера. То је убиство човека у његовом најранијем стадијуму формирања, када не може да се брани и у потпуности зависи од мајчине нежности, љубави и бриге. Присталица абортуса, А. Марангопулос тврди да прекид трудноће није убиство „јер не вређа основна етичка осећања друштва, пошто га врши толики број жена“. У посуновраћеној релативизацији свих моралних норми догађа се то да субјективно мишљење већине обесмисли живот као светињу, јер убиство нерођеног човека није ништа друго до обесвећење слике живога Бога, самога Бога који је тајанствено присутан у човеку.
Живимо у средини која има најлибералнији закон о абортусима на свету и где се тражи само пуко мајчино
„Хоћу да одлучујем о свом телу“. Тумачење законодавца је просто – заметак постаје живо биће тек када може да опстаје без мајке, а до тада оно је део мајчиног тела, и ништа више. Логично је, надаље, да мајка може да тражи да се одстрани заметак из њеног тела, исто као што може да тражи да угради силиконске имплатанте, уради пластичну операцију, промени нос, уши, јагодице и сл. Али, шта ћемо када знамо да плод није део тела мајке и да она не полаже никакво морално право да одлучује о животу свог плода?!
Друштво са својим механизмима, Црква својим учењем и ми сами, морамо да сведочимо, јасно и гласно, то нам је право и обавеза да помогнемо нерођеном човеку и да га заштитимо.
У нашим клиникама абортуси се врше дилатацијом, код фетуса старости више од 40 дана, тако што се киретом раскомадају делови тела, да би се лакше извадили. У свету се ради побачај путем убризгавања сланог раствора у постељицу у којој плива беба. После два, три дана бебу убија овај раствор, а на мајци је да се намерно изазваним побачајем ослободи мртвог фетуса који је отрован сољу. Велики број абортуса врши се усисавањем приликом чега се извлаче искидани делови фетуса, а акушер хирушким путем потпуно одстрани заостале делове. Истраживачки центри козметичких кућа у Америци и западној Европи високо су комерцијализовали трговину људским фетусима и ембрионима развијајући козметичке линије са колагеном за подмлађивање коже, а поједини делови фетуса сматрају се лековитим и пропагирају као средство за јачање и „здрава храна“. Иде се дотле да извесне клинике у Немачкој и Америци плаћају трудницама да изврше прекид трудноће царским резом, како би на живим бићима вршили експерименте. Према подацима објаљеним 1999. године у „Тхе Сундаy Тимес нењспапер“ , зарада на абортусу бебе старе пет до пет и по месеци је 1500 – 2000 долара, а профит од продаје делова тог фетуса 3000 – 4000 долара. Цео фетус достиже цену од 5000 – 6000 долара. Публикације у Америци објављују да је од 1993. до 2002. године у Америци обављено 38.954.656 абортуса, а фетуси су искоришћени у комерцијалне сврхе.
Вештачки побачај изазива психичку и органску трауму и бројне су негативне последице нестручно и стручно изведних абортуса. На првом месту је неплодност мајке, смртност је три пута већа него код порођаја, касније су чести спонтани побачаји, доцнији порођаји носе многобројне компликације и ништа нису мање ни трагичне психичке болести која настају услед свега наведеног.
Када је чедоморство у питању, морамо бити строге судије, ствари називати правим именом, али и дати одговор на питање: зашто је број нежељених трудноћа код нас тако страховито висок, јесмо ли као друштво заказали у образовању и благовременом упозорењу наше деце, рођака, мајки и осталих знаних и незнаних жена које пролазе кроз најстрашнију трауму у свом животу чекајући у клиникама које код нас, због немаштине, подсећају на кланице у којима се често и без боксова и застора, упоредо врши неколико убистава на гинеколошким столовима! Док стоје у спаваћици и папучама, чекајући на свој ред, гледају омамљене жене које се под наркозом ослобађају нежељене деце; да би неколико минута касније лежале једна уз другу будећи се из наркозе, срећне што су преживеле. Колико њих се у том тренутку запита у каквим је мукама убијено њено нежељено дете? Питали смо много жена радећи на овом тексту, али ниједна није ни помислила на своју убијену бебу. Кајање, грижа савести и покајање долази касније, после среће што су ОНЕ преживеле. Гинеколози-акушери раде свој посао као на покретној траци, пристижу следеће жене из операционе сале, полусвесне жене скачу да би ослободиле место, облаче се, поправљају косу и шминку и одлазе. Неке чак иду директно на посао, срећније кући да прилегну, понеке у цркву да затраже опроштај.
Живимо у земљи у којој се на есхатолошке проблеме гледа са неопростивом површношћу, у којој су политика и политиканство мере свега, а кич, силикони и турбо-фолк фетиши. Нимало се не ради на едукацији и освешћивању жена да словесно мисле и препознају ствари и појаве. У својим сећањима др Недељко Кангрга пише: „Неретко су ме сретале, у установи у којој радим, сасвим младе девојке, које су без икакавог стида и као с правом тражиле обавештење – Где се овде врши чишћење? Јер, свакодневно их има на десетине и десетине које побацују. А питање у ствари гласи: „Да ли су оне чисте или се прљају? Са каквим знањем о моралним вредностима ће оне васпитавати своје потомство?“
Самоосуда, покајање и осуда тог поступка нису довољни у превенцији ове страшне болести новог миленијума. Као што ни пуко заоштравање овог питања у законској регулативи, која сада даје алиби чедоморкама, неће бити довољно. Тако митрополит Николајски Мелетије у одговору на питање, шта треба чинити, каже: „Црква има за своју дужност да првенствено црквеном народу што исцрпније објасни и изнесе свој став о побачају и своје вековно духовно искуство, на основу кога се она и они који су њени не могу односити према побачају другачије него према убиству. Црква је надаље дужна да скрене пажњу духовницима (свештеницима исповедницима) да овом тако озбиљном проблему не приступају са неодговорном снисходљивошћу. Пред онима који доносе законе и који су друштвено одговорни Црква је обавезна да предочи свој став. Она је посебно дужна да подсећа лекаре и бабице болничарке на страшну и свештену одговорност пред Богом и људским родом за светињу живота сваког појединог људског бића, нерођеног и рођеног, које је поверено у њихове руке, без обзира на њихов узраст. Она треба сада и увек да указује првенствено на богољубиву и човекољубиву чедност и уздржање и на велику светињу Тајне целомудреног брака као символа – свеображујуће тајне Цркве.“
На исто питање, шта треба чинити, Сабор српске омладине покренуо је иницијативу да све институције, после свих погрома извршених над Србима у веку који је иза нас, морају да донесу „Кодекс о култури живљења“, чији ће приоритетни проблем бити борба против чедоморства. Овај Сабор се обавезао да поред појачаног обавештавања народа о погубном утицају беле куге и чедоморства, у дело спроведе пројекат под радним називом „Беба зна“ који се на креативан и позитиван начин, истичући вредност живота, бори против беле куге. У току је формирање радне групе у коју улазе стручни људи, који ће у кампањи, чији се почетак најављује крајем ове године, својим ауторитетом, трибинама и разговорима сведочити да је живот светиња.