Datum: 06.01.2009 10:00
Autor: Дејан Вујанић
БAЊA ЛУКA – Човјек чиста срца може да се радује Божићу, ослобођен свих примјеса прљавштина које долазе од гријеха демона и човјека. Склонији гријеху је онај који воли да ужива, али истовремено не добија оно што очекује заузврат, јер он је посесиван и ужива у стварима, а ствари немају емоција и оне не могу да узврате љубав.
Рекао је ово за „Глас Српске“ професор Љубомир Гајић, академски сликар и иконописац.
– Жао ми је што данашње технологије омогућавају младим генерацијама да прихвате живот без напора и муке. Нека се сјете да се Христос родио ради спасења, али да је и страдао и претрпио муке човјека ради искупљења човјека. Дакле, како сам Христос каже, „да нико не погине осим сина погибељног“. Од ове љубави нема веће, да отац пошаље сина свога да страда и да искупи род људски – рекао је Гајић.
Према његовим ријечима, у Божићној иконографији не можемо говорити о некој икони рођења Христовог, јер икона је сам мотив који приближава јеванђелски догађај или објашњава библијски садржај.
– Можда је прва божићна икона заправо сам пророк Исаија, који наговјештава да ће дјевојка родити сина и даће му име Емануел, што значи „С нама је Бог“. Тако да би то Исаијино пророчанство заправо било наговјештај божићне иконографије у смислу прорицања догађаја о доласку месије, јер долазак месије је било велико питање за израелски народ. Израелски народ је очекивао месију, обећаног месију који ће доћи и спасити их, али су они месијанство схватали као ослобађање од ропства, а месију као некога ко ће их извести, као што их је Мојсије у доба Рамзеса извео из египатског ропства; дакле, тај који ће их сада ослободити Римљана – истакао је Гајић.
Он је додао да Исус није испунио очекивања Јевреја, јер он је говорио: „Царство моје није од овога свијета“, а господаре актуелне власти некада је знао звати „кнезовима овога свијета“, а то је парабола ђавола. Другим ријечима, нагласио је Гајић, „кнез овога свијета“ није месија. Небески цар, „василевс уранијум“ долази на земљу, рађа се од жене и живи са људима. Он је био Бог по својој божанској природи и човјек по земаљској природи.
Иконографија, према њему, није само „еикон“ (слика на зиду, дасци); она је и обичајни поредак, који има локални карактер, али се заснива на универзалном значењу божићне радости, дакле пјесме анђела.
– У нашем народу су обичаји око Божића тако богати да је штета што се са одумирањем села они заборављају. Обичај који се везује за Божић је обичај храњења стоке, па се, на примјер, прави посебна врста колача, који се однесу као дар стоци, па чак знам да су се ти мали шупљи колачи стављали воловима на рогове, као што се трећег дана Божића слама износи, на Стјепањдан, па се дрвеће кити сламом ради благослова рађања – казао је Гајић.
Значи, рађање Христово, додао је он, проширује се на општи појам природе. У иконографији Христовог рођења лежи препород и обнова природе.
Према Гајићевим ријечима, ако човјек цијели свој живот води формално, онда је и доживљај Божића само формалан. Обичај у народу је нешто што треба одржавати, али треба и поучавати да се обичај не претвори у себичност.
– Први хришћани су имали славе које су се звале агапе. То су биле трпезе љубави. На трпезама љубави обично су били гости сиромаси који нису имали ни одјеће, ни обуће, ничега. Њих су хришћани хранили, појили, облачили и обували и тиме су прослављали светитеља заштитника. Ми сада позивамо углавном своје. Христос је рекао: „Јер ако чините добро ближњима својим, који вама добро чине, не чине ли тако и незнабошци. Заиста вам кажем, примили сте плату своју.“
Празник Божића коме се радујемо треба да буде радост у духу, а не у у формалности – закључио је Гајић.
Најњежнији доживљај
У нашим манастирима, на фрескама, много тога је записано од руку грчких умјетника који су долазили најчешће из Солуна, али су им помагали и наши умјетници. Тако када видимо оне сцене пастира, са оним чаробним стадима оваца, који заједно са сценама јасала присуствују сцени тог чудног догађаја рођења Бога који се појављује на Земљи у тијелу човјека, тако су прелијепе те сцене, да оне саме по себи буде тај њежни осјећај, јер рађање је ваљда оно што човјека уздиже до Бога, а у исто вријеме рађање је најњежнији доживљај – истакао је Љубомир Гајић.