Autor: Сандра Милетић
Један од најнеобичнијих и најзанимљивијих обичаја који су везани за Васкрс јесте обичај чувања Христовог гроба. Тај обичај, стар чак 500 година, забиљежен је само у Јерусалиму и Врличкој крајини (округ манастира Драговић) у Далмацији.
Јединствени обичај врлички Срби, који су под налетом „Олује“ 1995. године морали да напусте своја огњишта у Далмацији, пренијели су у Београд. Традиција, која је његована чак и у вријеме Другог свјетског рата, прекинута је 1995. године, али је обновљена у београдском насељу Батајница на десетогодишњицу „Олује“. И овог Великог петка и Васкрса расељени Срби показаће да чувају обичај из Далмације.
– Чак ни историјски прогони и праве катаклизме какав је био Други светски рат, нису успели да прекину ту традицију. На нашу велику жалост, време је донело и то да се после прогона српског народа са свог изворишта, после пет стотина година обичај прекине, лета Господњег 1995. година – каже Слободанка Росић из Друштва чувара Христовог гроба.
Додаје да су завјетом предака и одговорности за потомством, својом чврстом вјером, чувари Христовог гроба зановили обичај у Батајници у храму Пресвете Богородице, након што је Друштво чувара Христовог гроба законски формирано 23. јуна 2006. године у Батајници као непрофитна организација.
Предсједник Управног одбора Друштва Милан Цвитковац каже да Друштво данас броји око 280 чланова.
– Око 80 одсто чланова су млади и образовани људи који желе да очувају ову традицију – каже Цвитковац.
Чување гроба
Чувари ће се тако и ове године окупити на Велики петак и изабрати харамбашу, најбољег и карактерног јунака као вођу гарде. Ту титулу већ 39 година носи Драган Павловић, предсједник Друштва чувара Христовог гроба.
– Гроб ће чувати 35 чувара – каже Цвитковац.
У 16 часова чувари ће ући у цркву и од момента уношења плаштанице почиње чување гроба, на смјену и тако све до Васкрса. Биће обучени у традиционалну ношњу врличког краја, са кубуром и јатаганом за појасом и дрвеном репликом пушке у рукама. Симболично ће заузети стражарска мјеста у храму Пресвете Богородице у Батајници. Двојица чувара заузеће мјесто сјеверно и јужно од Христовог гроба.
Смјене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја мјеста и нетремице гледају у свету плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Промјена страже се дешава тако што харамбаша у наос уведе нову двојицу одморних чувара. Они заузму мјесто до стражећих код гроба, харамбаша удари пушком о под цркве, стари чувари се измакну, а новопридошли заузму њихова мјеста. Промјене се дешавају докле год траје богослужење.
На Велику суботу чувари одлазе на исповиједање, причешћују се, а у 13 часова је служење бакалара, што је традиција далматинских Срба. Затим слиједи одлазак у храм Светог Саве на Врачару на поноћну литургију.
На Васкрс, по завршетку јутарње литургије, почињу пјесма ојкача, глуво коло и слављење Васкрсења.
– Ове године ћемо имати посебну прославу на којој ћемо представити наше обичаје, ношње и друго – каже Цвитковац.
Поријекло обичаја
Чувари су до „Олује“ долазили у православну цркву Светог Николе у Врлици обучени у раскошну мушку ношњу Цетинске крајине.
Најчешће су изношена мишљења да је обичај стар колико и православни храм у Врлици, али тачно поријекло традиције чувара Христовог гроба није познато. Претпоставља се да га је у Далмацију донио неки свештеник који је био на ходочашћу у Јерусалиму, али постоји и вјеровање да је стража уведена у цркву да би, током васкршње службе, чувари чували народ од турских напада.
Када су православци у Далмацији прихватили унијатску вјеру, сачували су обичај и у католичанству и тако је постао дио традиције и хрватског народа.
Занимљиво је да чувар Христовог гроба може да буде само онај ко потиче из српских села Цетинске крајине. И данас се за чуваре каже: „Тачно се зна ко то море бити, само онај ко је из наших крајева“. A то су они поријеклом из Цетине, Врлике, Отишића и заселака поменутих села.
Посјета Врлици
У договору и са благословом владике далматинског Фотија – 29. маја ове године далматински Срби појавиће се у свом изворишту, у народној ношњи чувара и с песмом ојкачом.
– Појављивањем народа у свом изворишту кроз културну традицију ношње и песме желимо да пошаљемо поруку да су нам корени дубоки, утемељени, да се нисмо одрекли својих светиња и земље – нагласила је Росићева.
Ношња
Ношња чувара је типично динарског карактера. Слојевита је и богато украшена. Чине је равна капа са доминантним металним дијеловима, односно оклопима, који симболишу храброст и снагу, гаће (панталоне), крожет (прслук-јелек), черма (борбени прслук са токама), пашњача (борбени појас од коже), пас (украсни вунени каиш) и трлаган (сукнена јакна-копоран). Чувар на ногама има опанке, чарапе, сукнене штитнике и поткољењаче (кожни каишеви испод кољена).