Када сам као дете одрастао у Пенсилванији са деком и баком, досељеницима из Европе, никада нисам чуо ништа о православним Ескимима, Индијанцима или Алеутима на Аљасци.
Док сам био на колеџу, посетио сам академију Светог Владимира у Њујорку и сусрео се са студентом који је имао карту Аљаске на свом зиду са обележеним православним парохијама и именима сваког од свештеника староседелаца са Аљаске. „Шта је то?“, запитао сам. „Ово су наше православне цркве које су, сигурно знаш, некада припадала Руском царству“. Једва сам се присетио да су руски истраживачи први открили и уцртали Аљаску и да је она означена као део Руске царевине све до 1867. године. Тада сам одлучио да ћу једнога дана посетити то чудесно место где су Православље пригрлили староседеоци америчког континента.
Три године касније на Академији Св. Владимира стигло је писмо којим се позива један од студената да проведе лето у неком од алеутских села на острву Кодијак. То је било оно лето када је требало да буде канонизован први православни светитељ у Америци – Свети Герман Аљаски и ја сам жарко желео да одем. Али нисам знао ништа о месту па, чак, ни о животу овог светитеља. Имао сам још много да учим!
Када сам „пљуснувши“ на површину Пацифика у понтонском авиону приспео у село, открио сам да свака породица у том месту има своју особиту причу о оцу Герману који је 1793. године напустио манастир Валаам на језеру Ладога у Руској Финској и стигао у Америку 24. септембра 1794. године са деветоро своје монашке сабраће. Њих је позвао да служе у Америци Григорије Шељиков, оснивач руско-америчке компаније, која је трговала крзном и већ око седамдесетак година имала монопол у овом послу на територији Аљаске. Сибирски граничари су се запутили у Нови Свет већ око 1650. године, али је права „крзнена грозница“ започела после Витус Беринговог путовања 1741. путовања током којег су стотине авантуриста из северне Азије превеслале до Аљаске у великим кожним чамцима. Они су трговали са алеутским народима на 1500 километара дугачком ланцу острва која повезују Америку и Камчатку доносећи на стотине вредних сирових кожа које су даље упућиване на кинеско тржиште. Неки су се коначно настанили на алеутским острвима женећи се тамошњим женама. Ови сибирски трговци су први донели Православље, крстили своје жене и децу и подизали прве цркве.
Монаси пристигли из Финске затекли су прилично бедно стање. Монополска компанија је искориштавала и угњетавала Алеуте присиљавајући их да лове морске видре и шаљући стотине мушкараца да служе на удаљеним стражама, као и дуж границе са Канадом и чак до самог југа – Калифорније. Монаси су писали писма бунећи се против овог неправедног поступања са Алеутима, због чега су их званичници компаније гонили, и, штавише, држали годину дана у кућном притвору! Староседелачки народ је прибегавао монасима ради савета и заштите и хиљаде њих се крстило.
Најзад, већина монаха се вратило у Русију или умрла. Најстарији међу њима, старац Герман, да би избегао узнемиравање од стране вођа компаније, повукао се на оближње острво где је ископао себи пећину у шуми у којој се настанио попут древних египатских пустињака и попут оснивача пећина у Кијевској Лаври. Касније је прихватио децу која су услед епидемије остала сирочад, подигао им сиротиште и школу. Његов свети, побожни живот открио је Алеутима какав је живот истинског хришћанина и они су били надахнути његовом дубоком духовношћу. Он је наставио да пише захтеве владајућим ауторитетима молећи их да се оваква политика промени те је, најзад 1818. године на власт постављен нови гувернер. У последњим годинама свог живота, отац Герман је пројављивао свој чудесни дар пророковања и исцељивања и био је поштован од стране Алеута као њихов заступник и исцелитељ.
Век ипо касније, свака породица из Олд Харбура је имала да им каже своју причу о оцу Герману, а његово прослављање је израз верног чувања оца Германа у њиховом памћењу. Године 1847. они су на месту његове првобитне пећине подигли малу цркву. И када га се остатак света више није сећао, Алеути никада нису заборавили свог вољеног „Ап’а“ (деду) Германа.
Православна мисија би највероватније потпуно нестала да се није појавио још један од чудесних мисионара који су долазили на Аљаску – о. Јован Венијаминов. Он је рођен у Сибиру, у близини Бајкалског језера, где је и слушао те пустоловне приче са аљаског подручја од трговаца који су долазили у његов родни град па се, пошто је завршио богословију у Иркутску 1824. године, добровољно пријавио да служи у Америци. Отац Јован је научио алеутски језик и саставио азбуку за њега. Уз помоћ алеутског вође Ивана Пањкова, превео је Еванђеље по Матеју и катихизис на језик Алеута а 1826. године је отворио и прву алеутску школу. Током своје десетогодишње службе на Алеутским острвима много је путовао, учио и охрабривао своје расуто стадо утврђујући их у Православљу. Послао је своје књиге у Европу да их издају, али када су одштампани примерци стигли, били су пуни типографских грешака тако да се нису могли користити. Отац Јован је затражио дозволу да отпутује у Петроград како би лично надзирао и проверавао текстове. Пловећи поред Аустралије, Јужне Африке и Енглеске, стигао је до Балтичког мора након годину дана путовања. Његова супруга и шесторо деце отишли су кући у Сибир да посете рођаке у његовом одсуству.
Стигавши у престоницу, дочекало га је писмо у којем сазнаје за смрт своје супруге. Његова прва жеља је да оде одмах у Иркутск како би био са својом децом. Али, цар је већ био чуо за овог човека који је сакупио два тома етнографских података о алеутском народу и њиховој култури. Он је говорио њихов језик, пропутовао њихове крајеве уздуж и попреко, оснивао цркве и школе, а сада је преузо задатак да их образује не само богословски већ и да их поучи математици, књижевности, медицини, историји, уметности, музици и практичним вештинама као што су израда бродова и обрада дрвета. Изразивши оцу Јовану саучешће због губитка жене, цар Николај је захтевао да се он врати у Аљаску као епископ. После ходочашћа у Кијев где се молио у испосници митрополита Филарета, Венијаминов је примио монашки постриг и добио име Инокентије, а онда је хиротонисан за епископа Новог Архангелска, главног града Аљаске који се данас назива својим именом – Ситка.
Пошао је преко Сибира, посетио гроб своје супруге, поздравио се са својом децом на путу ка Пацифику одакле је отпловио на своје ново призвање. Велика резиденција и школа која ће постати нова богословија за ту епархију се већ градила. Венијаминов је урадио нацрт за нову цркву Св. Михаила и сам израдио сат за нови торањ. Научио је локални индијански језик тлингит и смислио систем за писање на том језику. Био је тако успешан да је Свети синод проширио његову епархију припајајући јој Камчатку. Касније је постао и архиепископ Јакутски. Тамо је научио трећи језик сакха, саставио азбуку, отворио школе и превео свете списе на јакутски језик. У својој 70. години је изабран за митрополита Москве и тада је основао Православно мисионарско друштво за подршку мисијама у Сибиру, на Аљасци и касније у Палестини. Проглашен је за светитеља као Свети Инокентије, просветитељ Алеута од стране Руске православне цркве тамо где је и сахрањен, у месту Сергијев Посад у близини Москве.
Захваљујући духовном темељу који је поставио Свети Герман и образовном раду Свети Инокентија, хиљаде староседелаца Аљаске су крштени и примили православну веру пре него што су САД 1867. године преузеле управу над Аљаском. Услед настављеног пружања подршке из Русије и након тог преузимања десетине староседелаца Аљаске је школовано и посвећено за службу Богу и Његовој светој Цркви. Бољшевичка револуција у Русији означила је крај ове подршке, али домаће становништво није напустило своју веру. Наставили су са превођењем црквених песама и служби са словенског језика на алеутски, тлингит и ескимске језике. Слали су своје синове у богословије, понекад чак и на другу страну Северне Америке.
Свети Јаков (Нецвјетов), алеутски свештеник рукоположен је 1826. године, вратио се на Аљаску са својом супругом Рускињом и започео мисионарски рад међу ескимским народом 1842. године научивши њихов језик и радећи на превођењу црквених текстова и песама на језик Јупик Ескима у наредних осамнаест година. Канонизован је као Крститељ и просветитељ староседелаца Аљаске 1994. године. Ескимски свештеници и ученици богословије су наставили рад на овим преводима, тако да када сам 1972. године први пут посетио ове просторе, осетио сам православне заједнице које служе јутарња и вечерња богослужења, као и свету Литургију у потпуности на ескимском језику. Народ је наставио рад на поучавању у православној вери откривајући је даље свима онима који су то зажелели. Када је Русија 1867. године продала Аљаску Сједињеним Америчким Државама, на овом подручју било је мање од тридесет цркава и капела. Са мањом или никаквом подршком након 1917. године, ова епархија се проширила и данас броји преко деведесет парохија.
Православна вера није стигла на Аљаску као туђа и неблиска, већ као испуњење верских и духовних настојања староседелачких народа Аљаске.
Православни мисионари се нису супростављали или осуђивали њихова веровања већ су афирмисали све оно што је добро, лепо, и богоугодно у традиционалном веровању племенских народа. Њихов најважнији допринос се састоји у проповедању опраштања и мира међу зараћеним племенима која су генерацијама међусобно пљачкала, поробљавала и убијала. Они су продубили староседелачко поштовање светости сваког живота, њихово кротко и смерно поступање са животињама за које су веровали да се добровољно приносе благодарним људским ловцима.
Свака култура усваја еванђелску поруку у складу са својом способношћу и постојећим околностима у тренутку када се Еванђеље објављује. Духовност староседелаца Аљаске огледала се у настојању да се други поштује, да се према њему односимо са поштовањем и захвалношћу; према суседима, породици, али и према јеленима, медведима, зечевима, паткама, гускама и рибама који жртвују своје животе како би људи имали храну и одећу. Први мисионари се нису супростављали оваквом схватању, напротив, потврђивали су да је живот тајна и дар од Бога и да се према свему живом треба односити са поштовањем знајући да Христос није само Живот свим људима већ целом свету, свим створењима. Овакво гледиште лежи у темељу интуиције и духовног проницања православних хришћана староседелаца Америке. Оно нас подсећа на истину, онако како је то изразио о. Александар Шмеман у својој књизи За живот света, да је хришћанин онај који куда год погледа види Христа и радује се у Њему. У једној тако дивљој и истовремено величанственој земљи, као што је Аљаска, ове речи добијају нарочито значење. Одувек сам осећао да сам овде, на Аљасци, боље разумевао речи мога учитеља и духовног оца, него што сам то икада могао постићи у предграђима Њујорка.
Исто еванђелско семе православне вере је разасуто широм света, али се жетва разликује јер поједина семена доносе род по тридесет, нека по шездесет, а нека по сто у зависности од климе и земље. Аљаска тундра и дивљина примила је драгоцено благо светопредањске вере и обгрлила га пре више од 200 година. Православна вера наставља да живи на челу са Николајем, епископом српског порекла, који предводи преко 25000 верника, четрдесет свештеника, Семинаријом Светог Германа Аљаског у Кодијаку, три катедрале и близу сто цркава и капела.
Свето семе је пало на плодно тле и жетва је богата.
Протојереј Михаило Олекса
Извор: Митрополија црногорско-приморска