Ђакон др Петар Дабић интерниста кардиолог

Др Дабић је последњих година говорио на трибинама о овим егзистенцијалним проблемима људи, за које решење нуди савремена биоетика објашњавајући из кроз критеријуме који имају библијско и светоотачко утемељење. Развој науке и технологије отворио је проблеме о којима традиционална медицинска етика нема потпуни став, па се при доношењу медицинских одлука очекује мишљење теолога, философа, правника, социјалних радника и сл. У којој мери се прихватају биоетичка достигнућа, а када она нарушавају Божји и природни ред и поредак, разговарамо са др Петром Дабићем.

Као интерниста-кардиолог, определили сте се да своја медицинска знања ставите у службу оболелом човеку. Истовремено, служите као ђакон у храму Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу и беседите на тему биоетичких проблема, што је релативно нова и ретка појава у Цркви.

– Позив лекара јесте моје основно занимање, и он увелико утиче на мој живот. То је, фигуративно речено, хоризонтала мог живота; вертикалу, пак, као и свих нас православних хришћана, представља живот у Цркви, литургијској заједници, у којој сам до пре три године учествовао као лаик, да би 2008. године, отац Дејан Дејановић, старешина наше цркве, и духовне заједнице „Кампсаде“, након рукоположења нашег дотадашњег ђакона о. Васе Војводића у чин презвитера, одлучио да од блаженопочившег патријарха Павла затражи благослов за моје увођење у ђаконски чин. Убрзо после рукоположења, митрополит Амфилохије ми је ставио у задатак да припремим предавање на актуелне биоетичке теме на једном семинару за свештенике наше Архиепископије, и од тада сам у више махова ангажован од стране Цркве по истом питању. Дакле, што се тиче лекарског позива, бирао сам сам, а по питању ђаконства и биоетике бирали су други… Зато увек наглашавам да сам ђакон Цркве Св. Трифуна, да моје ђаконство искључиво постоји у служби конкретне заједнице којој служим, док са лекарском титулом, нажалост, иде мало теже, ту је индивидуализам израженији.

Колики значај имају трибине „Духовни разговори“, које организује већ десетак година храм у коме служите, и у чијим припремама активно сарађујете?

– Мислим да је значај ове Трибине за нашу месну цркву у Београду велики. Сва заслуга за организацију и труд, као и успех Трибине, припадају искључиво тројици људи: оцу Дејану, нашем ипођакону професору Андреју Тарасјеву, и незаменљивом брату Миодрагу Маричићу који је spiritus movens ове Трибине. Велику помоћ и разумевање пружила је и показала општина Вождовац… Моја улога је занемарљива.

Једини храм у Србији у коме се чува честица моштију св. Јована Шангајског – светитеља двадесетог века, јесте храм Св. Трифуна. Да ли се осећа благослов руског молитвеника на црквену заједницу?

– Сад већ нисмо једини, али смо били први у Србији којима је честица послата од стране архиепископа санфранцисканског Кирила, због тога што је отац Дејан, већ од момента канонизације овог Светитеља у Руској заграничној Цркви, почео да служи Литургију у нашем Храму на његов дан. Као, уосталом, и на Блажену Матрјону Московску и низ других руских и српских светитеља, на чије се дане, осим заповедних празника, служи Литургија још тридесет пута у години. Захваљујући нашем проти, као и ипођакону Андреју Тарасјеву (сину старог старешине Рускога подворја о. Виталија Тарасјева), који су духовно стасавали у атмосфери црквене заједнице руских белогардејских емиграната у Београду, у нашој Кампсади живо је присутна ова духовна традиција, како у детаљима богослужења и појања, тако и кроз поштовање бројних српских и руских светитеља међу којима и пет Оптинских стараца и свeштеномученика архиепископа Илариона Троицког, чије смо честице моштију такође добили на дар из Русије и налазе се уграђене у њихове иконе.

На који начин нам наша православна хришћанска вера помаже у болести, и да ли, као лекар, примећујете у пракси да хришћани болест прихватају и подносе стрпљиво, у молитви и без бунта?

– Смрт је, нажалост, једина извесна реалност, а болест је манифестација непрестаног тихог умирања свакога од нас. Лекари могу само да привремено одложе смрт, али је много већа наша улога у смањивању бола и патње (стари Латини су говорили: „Смањити бол божанско је дело“), као и омогућавање људима да продуже суживот са својим ближњима – као једину школу истинског начина живота. То нам свима недостаје у овој епохи индивидуализма. Једини прави лек од смрти је Онај који је „смрћу уништио смрт“. Људи који имају Христа са собом и у себи, лакше се суочавају са болешћу и патњом.

Чудовишно узнапредовалој цивилизацији живљења потребан је хришћански препород и ново духовно-друштвено стваралаштво. Колико је у том религијском освећењу начела човечанског драгоцен допринос људи који, попут Вас, улазећи у клир из лаиката, уносе вредности духа времена и смисао за његово боље сагледавање и разумевање?

– Онима који су у Цркви вероватно има значаја, док је онима ван цркве у највећем броју случајева то страно и неразумљиво.

Модерна биоетика намеће потребу рецепције светоотачке теологије. Какав одговор даје православно богословље на биоетичке проблеме као што су: вантелесна оплодња, еутаназија, клонирање, рађање деце са посебним карактеристикама, генетско тестирање у медицинске сврхе, заштита хуманих фетуса и ембриона, доношење одлуке у вези са поступцима код новорођенчади на граници преживљавања, и слично?

– За сваки од ових савремених биоетичких проблема може се наћи потпун и адекватан одговор у учењу светих Отаца. Како је то могуће и поред велике временске дистанце? У основи свих ових проблема лежи схватање међуличних односа, однос према другом и другачијем без обзира на његове објективне особине, вредновање људске личности на основу њене боголикости и сагледавање статуса ембриона, фетуса, новорођенчета, детета и одраслог човека из перспективе онога што ће бити (или што је могло бити) – односно есхатолошке и вечне перспективе. Мисао Отаца, у потпуности и до краја, и у савременим условима разрешава сваки од ових биоетичких „Гордијевих чворова“.

Шта није прихватљиво са становишта хришћанске етике у вредновању резултата биоинжењеринга?

– Није прихватљив ниједан дијагностички или терапијски метод који би, делимично или у потпуности, односно на било који начин угрозио биолошки опстанак људске личности. За Цркву лични идентитет (појам „душе живе“) имају како ембрион од момента спајања мушке и женске полне ћелије, тако и фетус, новорођенче, дете и сваки човек без обзира да ли болује од излечиве или неизлечиве болести. Другим речима, хришћанско поимање људских права и њихова заштита обухватније је, шире и дубље од савремног схватања овог појма. Не постоји ништа што би било јаче од овог права: ни право другога, ни инвалидитет, ни мања биолошка вредност, ни „лош квалитет живота“, ништа чиме би се могло оправдати ускраћивање шансе једној личности (од ембриона до старца) да живи, воли и буде вољена; јер се вредност сваке личности мери из есхатолошке перспективе, мером Божје љубави и реалности долазећег Царства Небеског, а не пропадљивим аршинима овога века, над којима царује смрт.

Бавили сте се темом „Смисао полности и родни проблеми у православном браку“. Да ли је добијање потомства примарни смисао брачних полних односа, и да ли хришћанска етика оправдава вољно спречавање зачећа – контрацепцију, превремени прекид трудноће-абортус и вештачку оплодњу? Како пред тим дилемама треба да се поставе православни хришћани?

– У овом предавању показано је на који начин су свети Оци схватали смисао брачних полних односа, статус ембриона и брачну неплодност, да би се онда сагледали савремни феномени контрацепције, абортуса и лечења стерилитета. Брачне полне односе отачка мисао схвата као нормалну физиолошку појаву, а њихов велики значај у браку сагледава првенствено као начин очувања брачне целомудрености, узајамне верности и јачања супружанске љубави, а тек онда и као средство за стицање благослова потомства које би додатно требало да оснажи брак као богоспасавајућу заједницу. Израз непорочности у физиолошким појавама, па и у брачним полним односима, јесте спонатност, одсуство прорачунатости, па у том контексту контрацепција овде нема своје место и није благословена. Посебно су погубни абортивни контрацептивни методи (спречавање уградње у зид материце већ зачетог ембриона – интраутерине протезе тзв. „спирале“ и „јутро после“ пилула) као и сам абортус, који се сматрају децоубиством. Биомедицински потпомогнута оплодња („вештачка оплодња“) уз одређене услове није у супротности са хришћанском етиком.

Какав је став Цркве према проблему брачног стерилитета? Да ли је прихватљиво лечење неплодности савременим медицинским методима (сурогат-мајке, донатори ћелија, оплодња већег броја јајних ћелија пре ембриотрансфера и замрзавање ембриона)?

– Будући да Оци не посматрају брачни стерилитет као Божју казну (св. Јован Златоусти: „Не можемо говорити да је неплодност последица греха…” Беседа на Постање, XLIX 1–2), то је и став Цркве према његовом превазилажењу лечењем позитиван. При томе је неопходно да се (за разлику од полних ћелија, које се посматрају као ткиво), ембрион посматра као одушетворен од момента зачећа, односно да се третира као јединка са личним идентитетом (св. Максим Исповедник: „У њему (ембриону) од момента зачећа постоји умна и разумна душа.“ Питања и потешкоће, 28). У том смислу, у складу са православним етосом је биомедицински потпомогнута оплодња у којој су пацијенти искључиво брачници, искључује се учешће трећег лица (као донора ћелија или сурогат-мајке), и пожељна је оплодња највише три јајне ћелије пре ембриотрансфера (враћање ембриона у материцу). Замрзавање ембриона је дискутабилно, док је замрзавање јајне ћелије и семених ћелија прихватљиво.

И домаћа и светска јавност згрожена је пред извештајима који говоре о трговини људским органима на Косову и Метохији. У нашој земљи је занемарљив број људи који су подвргнути трансплантацији органа, и о том проблему се мало зна. На који начин Црква може допринети осветљавању ове проблематике савременог друштва?

– Укључивање Цркве је од велике важности, и она је до сада спорадично, кроз иступе епископа и теолога, дала подршку програму трансплантације органа, али искључиво кадаверичне транспланатције (узимање органа са предходно преминулих). Проблем дефинције мождане смрти са теолошког становишта тражи додатну богословску анализу, и за сада нема званичног благослова наше Цркве за ову врсту донаторства (узимање органа од пацијената који су претрпели мождану смрт).

Како осигурати клиничку независност и интегритет лекара? Може ли се данас лекар, позивајући се на позитивно право и соствену савест зарад личних верских, моралних и етичких норми, уздржати од клиничких подухвата као што је (не)обављање побачаја, еутаназије и одређених видова палијативне заштите? Како Црква може да допринесе заштити људских права и човековог достојанства приликом примене нових научних метода, посебно када говоримо о болесницима?

– Садашња законска регулатива углавном даје овакво право лекарима. Формирање Биоетичког комитета при нашем Светом архијерејском Синоду (по угледу на Јеладску Цркву) и укључивање у њега већег броја стручњака различитих профила, допринело би систематском решавању како постојећих, тако и будућих биоетичких дилема.