Средином осамдесетих година прошлог века Ненад Илић био је далеко од цркве и вере. Родитељи, лекари, живели су на Хаџипоповцу, близу Новог гробља, славили су крсну славу, али тек да наставе традицију и испоштују обичај, а он је улазио у цркву или у какав манастир само као туриста.

Крајем осамдесетих почеле су да се дешавају крупне друштвене промене па је и он тада променио став према животу. Имао је тридесет и нешто година када је, како каже, постао свестан Христовог позива.

– Нисам био борбени атеиста, имао сам неку нејасну свест о Богу која ме није обавезивала, али то надолазеће национално буђење мене је одвело на пут вере. Било је деведесетих година јако много страдања и несреће, много глупих ствари, али оно што је у том националном осећању било најбитније јесте православна вера– каже наш саговорник, београдски ђакон.

Ненад Илић је потомак зидара Срба из западне Македоније, који су још у 19. веку градили зграде по Београду. Са мајчине стране било је неколико просветара у лози, а деда је био професор математике у Првој београдској гимназији. Ненад се веома успешно бави режијом као слободан уметник, а пре Факултета драмских уметности студирао је архитектуру. Пошто је дипломирао уписао је и последипломске на Филолошком факултету. Међутим филологију није привео крају, одустао је после неког времена, а кратко се задржао и на историји уметности. Студије теологије је схватио много озбиљније из неких својих унутрашњих потреба, па је још као апсолвент Богословског факултета рукоположен у чин ђакона.

– У 34. години отишао сам код мог парохијског свештеника на разговор и са његовим препорукама уписао теологију на Богословском факултету. Није било лако да се, као што каже јеванђеље, одрекнем свега и предам Христу, али сам успео да у томе нађем скоро све одговоре на питања која су ме мучила. У то време сам се забављао са будућом супругом, глумицом Весном Лончаревић, која се касније крстила и добила крштено име Анастасија. Уписала се на исти факултет, а недавно је на теологији положила и мастер – каже нам ђакон.

У међувремену породица Илић је неко време живела у Врању. Ненад је у Врањској епархији и рукоположен је 1996. године. Тамо је са групом младих верујућих људи основао илустровану православну ревију „Искон”, планирао је да отвори и радио-станицу али је после неколико година морао да се врати у Београд.

Уз све то требало је подизати децу. Најстарији Павле сада је на студијама софтверског инжењеринга на Електротехничком факултету, Јелисавета је у трећем разреду гимназије, Богдан у првом Музичке гимназије, а Наталија седми основне. Анегдотски звучи прича да деца имају највише проблема када треба да попуњавају школске обрасце и да уписују занимање оца. Он сам истиче да је најбоља одредница „слободан уметник, редитељ и писац”. Мада се опробао и у области стрипа (писао је сценарио за „Светитеље”, а најпознатији је „Владар”, о животу преподобног Симеона Мироточивог, владара Србије Стефана Немање). У београдском Одбору за верску наставу, који води владика Атанасије Ракита, руководи медијским тимом.

Он каже да се последњих година највише бави телевизијском режијом, док је његова супруга дала већи допринос у малој породичној мануфактури писања занимљивих књига са религиозном тематиком за децу и одрасле.

Пре него што је постао верник радио је највише за позориште, од двадесетак представа најефектнија је „Неуспели дочек Нове ’54”, а најпознатија „Заклети спасилац дављеника”. За „Страх од верности” добио је награду „Ћуран”. Био је и асистент на ФДУ. Премијера његове дипломске представе „Лажа и паралажа” играна је у београдском Народном позоришту, што је за једног студента био велики успех.

Каријеру позоришног редитеља наставио је у Београдском драмском, ЈДП-у, Атељеу 212… али од класичних позоришних представа више га је привлачио нови талас, и дисидентска енергија коју је носио Студентски културни центар.

Сада, као верујући човек, учествује у телевизијским пројектима Српске православне цркве. Уз подршку и благослов владике нишког Јована завршио је серију „Икона” која ће ускоро почети да се емитује на Другом програму РТС-а, и већ је, такође са владиком Јованом, започео следећи пројекат, документарну серију о православној култури, а поводом обележавања јубилеја хришћанства, под називом „Константиново наслеђе”.

– У серији говоримо и о данашњем човеку и његовим културним потребама које нису задовољене него су искривљене, о проблемима доживљаја феномена времена, простора, телесности, здравља, младости и старости, животних прича. Раније је живот био предвидив: идем у школу, па на факултет, оженим се, добијем децу, купим аутомобил… Данас такве приче више не постоје, све је у непрекидној промени, укидању, преквалификацијама, ускраћености, више се ништа не може планирати – каже наш саговорник, и наводи пример једне епизоде у којој се говори о феномену среће, коју данас доживљавају као врхунску вредност.

– Наравно да свако хоће да буде срећан, али ако само срећу имамо на уму, ако нисмо у стању нечега и да се одрекнемо у животу, нешто да истрпимо и да се понекад жртвујемо, онда нећемо ни бити у стању да будемо срећни. Ако се срећа истакне као највиша вредност онда се из тога нужно рађа осећај неиспуњености и празнине. Љубав је важнија од среће, иако није увек са њом повезана. Љубав је божанско стање човека. Човек је најближи Богу управо кад воли, кад је пун љубави тад је Божји – истиче ђакон.

Жао му је што је недовољан број људи из културе пришао цркви. Уметност је каже, у једном тренутку преузела од вере трон културе, али је данас доста изгубила од своје снаге, сви видови уметности, од књижевности до сликарства. Зато се нада да ће доћи време да се уметници и људи из културе више баве религиозним темама, да проналазе инспирацију у духовности и тако потпуније доприносе и себи и заједници.

——————————————

Нова религија: Размишљајући о феноменима данашњице ђакон Ненад Илић посебно истиче некритичко прихватање такозваних нових вредности које се сервирају данашњем човеку. Од индивидуализма, страначке демократије, толеранције, ствара се нова религија као што се то у комунистичком систему чинило од самоуправљања, братства и јединства, партије…

Индивидуализам: „Најгоре је што се људима данас у време индивидуализма усађује да су они једини и у потпуности криви за своје неуспехе. Значи, човек ни крив ни дужан остане без посла, па још има и грижу савести јер је наводно неуспешан. То је сад, забога, време кад сам себе креираш. Како, на пример, може човек који је завршио факултет да сам себе креира кад не може да добије посао, зашто је стотине хиљада њих отишло у иностранство? О томе нико неће да прича. Индивидуализам те врсте је у ствари превара. Требало би да се он коригује заједништвом цркве, вере, породице. Данас се проповеда да све можете да бирате, чак и пол, ништа ни од родитеља ни од Бога не зависи, све ћу ја сам да изаберем. Све могу сам, а на крају се испостави да сам изгубио све и да сам беспомоћан од силне привидне слободе. Такво стање духа је неодрживо, или ће се десити неки апокалиптички полом или ће такве ствари морати да се исправе.”

Толеранција: „Та наша ранија пословична ружна жеља да ’комшији цркне крава’ ипак је изражавала неки наш емотивни однос према другоме. Комшија ме нервира, можда га чак и мрзим, али ја се бавим тим комшијом, он је мени важан и ја желим да њему цркне крава… А сад је дошла толеранција која каже ма баш ме брига и за комшију и за његову краву, гледам ја своја посла. Погрешно је веровати у толеранцију као апсолутну категорију која може да замени љубав”.

Лажна веровања: „Као друштво понекад реагујемо хистерично и то бисмо морали да коригујемо. Или смо за „Звезду” или за „Партизан”, за четнике или партизане, социјализам или капитализам… Требало би још у школи да учимо децу да их кроз живот не води хистерија. Она има мало шарма и део је неке националне одлике али штете су велике. Док се Ђоковић трудио само да шармира на својим мечевима није био први рекет, најбољи је постао када се одрекао шармирања по сваку цену, кад је поднео неку жртву своје природе. Тако ни ми не можемо као нација дозвољавати себи много тих такозваних спонтаности јер нам се то после обије о главу. То некритичко препуштање час комунизму, час капитализму је опасно. Све су то ствари измишљене да трају неко време, и много је смешно имати у друштву радикалне вернике тих појава. Кад погледамо уназад данас су нам смешне те приче из комунизма, мада су неке и страшне…

И данас је стварно комично веровање у нешто што је заправо уговор, јер и демократија и капитализам су уговор. Вера у пролазни уговор, било да је то страначка демократија, било да је овакав капитализам је комична. Достојније је човека веровати у Бога и Богочовека, и на основу те суштинске вере бити рецимо и демократа, зашто да не, али не да то постане врхунска категорија, то је онда опасно и смешно, то је горко-смешна прича. Јер и данас као некада, опет неки пионири и активисти вршљају, али они пионири су то макар понекад радили из наивности, или зато што су морали, нису сви одмах долазили иза сцене да узму паре што су рецитовали, а ови нови сада одмах траже кеш. Ако данас стварно има неких искрених верника новог, накарадног доба – онда ми их је искрено жао”.

• пошаљите коментар
• коментари (1)

Последњи коментари