Autor: Сандра Милетић
Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најталентованијих и најзначајнијих српских сликара 19. вијека. Страствен, изузетне имагинације, снажне осјећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом пјесме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола.
Јакшић је био свестран умјетник и родољуб: пјесник, приповједач, драмски писац и сликар, али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човјека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана „Три шешира“ и „Два јелена“. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бијес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и сатирично.
Стално је живио у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утјеху у умјетничком стварању. Био је њежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика вјеран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.
Дјетињство
Рођен је у Српској Црњи 8. августа 1832. године у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бјежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. Послије завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину, одлази у Темишвар да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент умјетничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба продубљујући своја знања, између осталог и њемачког језика.
У револуцији од 1848. до 1849. године иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мијења мјеста боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у умјетничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем.
Дјела
Јакшићеви поетски првенци угледали су свјетлост дана у „Сербском летопису“ 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Aкадемију финих умјетности у Минхен. Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живио је од сликарства. Пише и пјесме и штампа их у “ Седмици„ под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова „Седмица“ и „Дневник“. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856. Од 1857. прелази у Србију, гдје остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ и као гимназијски учитељ цртања.
Страствен, изузетне имагинације, снажне осјећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом пјесме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреолске поезије код Срба, али и аутор бројних досјетки, афоризама, поетских минијатура.
Јакшић је за српску књижевност важан и као приповједач, а писао је неколико врста приповједака. Написао је око 40 приповједака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и Јелисавета. Оставио је незавршен историјски роман „Ратници о српско-турском рату 1876-1878“. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске пјесме објављује скоро по свима српским часописима.
Од драма, умјетнички је најуспјелија „Јелисавета кнегиња црногорска“. Најмање је радио на лирици, али је ипак створио извјестан број песама од трајне и класичне вриједности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Цијелога се живота бавио сликарством у чему је његов узор био Рембрант. Најпознатије његове слике су „Убиство Карађорђа“, „Кнез Михаило на одру“ и „Караула“.
Пред крај животе је оболио од туберкулозе, био је у дуговима и гоњен је и отпуштан из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.