Православље, Аутор: уредник Миодраг М. Поповић, Број 928, Рубрика Реч уредника
Њено име на немачком (Sоnntag) и енглеском (Sunday) значи „дан Сунца“; на грчком (и Киријаки) и италијанском (domenica) је Господња-Божја, а ни у доба највећег размаха атеизма, Руси нису престајали да је зову „воскресеније“. Ми кажемо „недеља“.
Сасвим довољно за опис. Дакле: дан који је, више од осталих, посвећен Богу, зато што је у тај дан Господ Исус Христос (у богослужбеним песмама назван „Сунце правде“) васкрсао из мртвих, и због тога се на тај дан не ради (не дела).
Сва створена природа, небо и земља, покорава се бројним законитостима, а природним се називају само оне појаве које се догађају у одређеним циклусима. Будући да је, за разлику од остале творевине, човек створен за нешто много узвишеније од „бесловесног блејања у своје дане“ (Црњански), Бог му је наменио и посебан, седмодневни циклус, прилагођен његовим телесним и душевним потребама. На самом почетку Светог Писма, у књизи Постања, читамо: „Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И заврши Бог до седмог дана дела своја која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини. И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих.“ (Прва књига Мојсијева, глава 2, стихови 1-3).
Оно што је, на самом почетку, примером пројавио као своју вољу, Бог је потврдио у сусрету са Мојсијем на Синају: међу Божјим заповестима, које је Мојсије тада добио на две камене плоче, стајало је: „Сећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и завршавај све послове своје. А седми дан је одмор Господу Богу твојем.“(2.Мојсијева, гл.20, ст.8-10).
У старозаветно доба, дан одмора је био субота (од хебрејског „шабат“ – „уздржавати се од посла“). Тај дан је у израиљском народу био посвећен сећању на ослобођење из мисирског ропства и друга дела Божје милости којима је проткана њихова народна историја. Христово Васкрсење, најзначанији догађај у постојању света, догодило се у недељу, па су, по сведочењу Светог Писма, већ први хришћани тај дан светковали као Божји (види: Дела апостолска, гл.20, ст.7).
У време свог живота у телу, Господ Исус Христос је исцељивао болесне и чинио многа друга чуда. Нека од тих чуда учинио је у суботу, тадашњи дан одмора, те су му неки Његови савременици замерили због тога. На то их је Господ упитао: „Ваља ли у суботу добро чинити или зло чинити?“ (Марко, гл.3, ст.4). Овом поуком Господ је желео да нас сачува од претерано формалног схватања заповести о празновању Господњег дана (раније суботе, данас недеље). Збиља, замислимо човека коме у недељу избије поплава у стану, а он седи усред воде и не предузима ништа, зато што недељом „не ваља да се ради“. Или да, из истог разлога, на тај дан стану возови и аутобуси, престане снабдевање водом и струјом, а лекари, полицајци, ватрогасци… укину своја недељна дежурства. Треба, дакле, спасавати све што мора да се спасава, радити оно што збиља не може да чека. Али, ништа више од тога. Јер ипак, Господ је установио дан одмора због човека, а не обрнуто (види: Марко, гл.2, ст.27).
Све што је речено о празновању недеље, важи и за празнике. Уосталом, зар и сама недеља није празник? Да није, не би је још стари хришћани прозвали „Васкрс у малом“.
У доба „атомске технике и прашумске етике“ (преподобни авва Јустин Поповић), мноштво људи игнорише чињеницу да им је животно потребан тај једнодневни прекид јурњаве за материјалним добрима, зарад посвећивања духовном узрастању. За друге, пак, недеља је синоним за доколичење или прилика да сиву свакодневицу, претрпану бројним обавезама, утопе у виртуелном рају алкохола, дискотеке… После свега, када омамљеност прође, остају само горчина у устима и празнина у души. Неповратно је изгубљена још једна недеља, још једна прилика за посвећивање Богу, ближњима и самоме себи.
Потрудимо се, зато, да поново откријемо прави смисао недеље у одласку на свету Литургију, породичном ручку (током кога неће бити разговора о послу, школи, студијама…), боравку у природи, дружењу, вечерњем изласку испуњеном неким пријатним и културним садржајем… Тај мали труд да, једном у недељу дана, духовно потпуно претпоставимо телесном, уродиће неочекивано великим и лепим плодовима.
