Човјек говори Богу
Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.
Једино ти си што је протуречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак – је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.
Побожна песма
На чему зидам цркву, на чем?
На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?
На мосту мећу обалама,
Збуњен и крвав од свог ланца,
Кога ћу ноћас срести сама –
Убијцу или доброг странца?
Господе, знам ти клицу чудну
У свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну –
Као небеса у бунару.
Сенка је твоја дан што зари,
А ја те трагам у час сваки:
О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!
Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.
Али ја стојим срца празна,
За сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.
Искушитељу, пун сам страха,
По беспућу и блату стида;
Смрзавам од твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.
Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новораћан јер се надам;
И пијан само од твог пића!
Хулим у мисли коју родим,
А тобом трепте моје струне:
Не видим пута којим ходим,
Али су очи тебе пуне.
Богу
Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жшпком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.
Песма
Господ ме сеја цело време
И свуд сам нова реч и знамен –
У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.
И први пољуб заљубљених,
И нож у руци харамије,
И молитва из срца смерних,
И сан на песку гладне змије.
Господ ме сеја прегрштима
Пољем што вечна сунца плаве,
Да будем његов знак међ свима,
Његова златна труба славе.
И бродолом у освит ведар,
И очајников крик за снагом;
И на Либану сјајни кедар,
И страшна војска пред Картагом.
Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему,
Да будем јутро дану сваком,
И његов глас и кључ у свему.
На пустом путу атом праха,
У небу сунчев круг и слика,
Жижак у дому сиромаха,
Суза у оку мученика.
Хришћанско пролеће
Видик се крвљу сав зарубио,
Први кос пева танко и тање.
Аждају свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.
Крај цркве чемпрес црн загустио,
Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.
Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије…
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.
Крај реке зраче бели кринови,
Пада сноп зрака с неба средине:
И сја ореол вечни и нови
Јагњета што гре преко ледине.
Повратак
Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.
Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.
И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу –
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.
Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.
Фотографија Јована Дучића
рођен: 17. фебруар, 1871.
Требиње, Босна и Херцеговина
преминуо: 7. април, 1943.
Гери, САД
Рођен је 17. фебруара 1871. у Требињу. Основну школу учио је у месту рођења, а нижу гимназију и учитељску школу у Мостару и Сомбору. Учитељевао је кратко време по разним местима, а затим долази у Мостар, где је у друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис 3ору. Потом је провео скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Од 1910 непрекидно је у дипломатској служби. Сада је посланик наше државе на страни.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901, затим другу у Београду 1912. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају. Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.
Умро је 7. априла 1943. и био сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертвилу (САД). Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.