После Гетеовог Вертера, који је у 18. веку био планетарни мит, због чије су судбине млади извршавали самоубиство, није било дела таквог, и доброг и лошег, утицаја. Да ли су данас жене тај митотворачки јунак или свеприсутна глупост?
Први прави јунак једног доба, по својим зрачењима и утицајима на читаоце, не само Европе, већ и доброг дела света, стигавши чак до Јапана, био је Вертер, главни лик Гетеовог дела ,,Јади младога Вертера” (1774). И не само то, дело је постало и први бестселер. Наравно, кад га је писао, Гете није имао ни претпоставку да ће његов Вертер направити такав дармар у свету, утолико пре што је ,,пресушило” време љубавних романа. Јади заљубљеног Вертера били су толики да је велики број младих извршио самоубиство због неостварене љубави, као и Гетеов јунак. Можда је тада, такође, први пут књижевност, „победила” стварност, и бацила у засенак све петпарачке приче о великим љубавима. Није нам познато како је Гете на такву славу реаговао, али су тадашње штампарије избацивале све нове и нове примерке за ,,гладне” читаоце. Нажалост, тада није постојала институција ауторског права, што је за издаваче била права благодет. Не плаћају ником ништа, без обзира што је писац млад и што ће касније уследити његова много значајнија дела.
Требало је да прође доста времена да би се појавило неко ново дело, које ће уздрмати читаоце.
Једно кратко време, више због скандала, због којег је морао да буде утамничен у Редингу, у Енглеској, да би после казне због недозвољене љубавне везе с младим лордом, морао да напусти Енглеску и да се одрекне фамилије, Оскар Вајлд је био обожаван због дела ,,Слика Доријана Греја”.
Требало је чекати двадесети век и руске песнике после револуције, нарочито Јесењина и његову идилу с Исидором Данкан, нарочито стога што се млади Јесењин убио у једном хотелу Санкт Петербурга, да би се могло говорити о новом културном јунаку. Додуше, једно време то је био Пушкинов Јевгеније Оњегин, поједини романи Фјодора Достојевског, који су излазили сваки дан у новинским наставцима, да би могао да прехрани породицу, али то није било оно што се „догодило” с Вертером.
Тек је двадесети век до краја развио појам бестселера, али ретко кад би се догодило да се „удруже” вредност дела с његовом читаношћу. ,,Нова револуција” догодила се у већ поодмаклом технолошком времену – с покретом ,,деце цвећа”, који се није могао замислити без романа Хермана Хесеа под мишком и његовог ,,Степског вука”, а у музици без „Битлса”, „Ролингстонса”, Џимија Хендрикса, Џима Морисона и других, који су се планетарно ујединили, протестујући због америчког убијања у Вијетнаму. Кад се ера планетарног протеста, због америчке интервенције и суровости у Вијетнаму, завршила, млади побуњеници још више су учврстили свет њихових очева, заборављајући оно зашто су се борили.
Данашњи културни јунак је виртуелна креатура, коју час видиш, час не видиш, у којој књижевност партиципира тек толико да сасвим не згасне. Дошло се дотле да поједини, и домаћи и страни издавачи, одбијају да објављују књижевна дела, јер имају мало читалаца, док се више траже историјска и филозофска дела, и интернет-знање. Некадашњи књижевни јунак се расплинуо или завршио у Хокинговим црним рупама. Макар мало утехе, јер у црним рупама, како је доказао Хокинг, не ,,умиру” сви атоми; неки постану клица, можда, баш живота.
Утехе ради, али не зато што сам припадник ,,слабијег” пола, иницијативу су крајем прошлог и почетком овог века преузеле жене. Чак се највише чита оно што оне пишу, без обзира на квалитет. Оне су се наметнуле свим медијима, па самим тим и онима који их слушају или гледају. Будући да их има много, и код нас и у свету, могли би да закључимо да оне стварају неку врсту колективног јунака, с мало интелектуалности и с много више глупости. Закључак се сам намеће: „Да ли је глупост јунак нашег времена?” Иако непоправљиви песимиста, ипак очекујем да нови јунак нашег времена буде жена, и као вечно женско и као стваралац, јер се никад не зна које и какво дело може да изнедри културног јунака.
Милка Лучић