Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив „Sham Pearls For Real Swine“ („Лажни бисери за праве свиње“). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православља припадао је протестантској евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац.
Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског „секташтва“ одвела у историјску Цркву.
Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве – о томе да је она истинска Црква – оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да „верујем“ у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.
Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом – личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.
Смисао
Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.
Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом – да изоставимо трансцендентни вечни смисао – изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања „слободног ударца“, чак и у случају да је он изведен.
Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. „Ограда“ – традиција – може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.
Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо – сводећи га на оно шта то „њој значи“.
Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других „секти“ шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она „истинска црква“.
Богослужење
Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или „род земаљски“. Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.
Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве – читаве Цркве – која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.
На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна „традиција“ и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато „што је омиљен“ или „харизматичан“, па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између „духовне“ или „световне“ стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.
Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству – предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа – она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему – или њој – помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво „духовна“, него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.
Легитимитет
Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу – са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих „осећања“. Речи „тако уче Св. Оци“ или „то је оно чега се Црква увек придржавала“ дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, „првобитне“ Цркве – Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.
Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.
По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану „плуралистичку“ визију о томе шта значи бити хришћанин – идеју да је добро да „лично“ верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од „секти“. Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.
Нови живот
Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине – извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити – пре него постати – Хришћанин.
Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње – већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.
Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа – укључујући и погрешне форме произвољног „богослужења“. Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности – радије него уживање у проповеди – чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.
Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко „доказивање“, већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке – и историјска извесност – коју нуди историјска заједница верних.