Поводом поновног отварања приче о хрватском правопису, лнгвистичка и књижевна копља ломе се највише око тога да ли језик треба строго нормирати или га пустити да се слободно развија
Загреб – Да ли ће се „нећу” као до сада писати заједно или одвојено, а „грешка”са „ј” испред „е” и сличне зачкољице опет узбуђују хрватске лингвисте и борце за национални правопис који би требало прописати у години која почиње. То је, наравно, поједностављен приказ, а лингвистичка и књижевна копља ломе се највише око тога да ли језик треба строго нормирати или га пустити да се слободно развија. Овакве и сличне речи које се потежу најчешће су само симболи који указују о чему се ту заправо ради.
Бура се наоко изненада и ничим изазвана подигла крајем године, али основни мотив ипак није тешко назрети. Почело је половином новембра када је на загребачком сајму књига „Интерлибер” представљено друго издање „Хрватског школског правописа” тројице аутора (Стјепан Бабић – Санда Хам – Милан Могуш) у издању Школске књиге. Бољи познаваоци ове тематике нису се преварили када су посумњали да ће убрзо уследити нова иницијатива да Министарство науке, образовања и спорта управо тај правопис пропише као једини службени школски правопис хрватског стандардног језика, што се ускоро и потврдило: Хрватски педагошки књижевни збор позвао је надлежног министра да пропише искључиву примену „Хрватског школског правописа”, што и не би привукло неку већу пажњу да он не прописује неке архаизме и враћање на превазиђене језичне корене у живом језику којим говоре Хрвати. Тек успутни, али не занемарив податак је да би издавач Школска књига овим послом инкасирала прерачунато барем 700.000 евра, а да не би требала да учествује на јавном конкурсу нити пролази јавну стручну расправу.
Бабић – Хам – Могушев правопис инсистира на увођењу неких већ архаичних правила и речи што је већ када се појавило његово прво издање изазвало оштре полемике међу језичним стручњацима и писцима, па је спор елегантно превазиђен – тачније гурнут под тепих – пристајањем да у свакодневној употреби слободно егзистира уз још два постојећа правописа (Владимира Анића и Јосипа Силића, те правопис Матице хрватске који је реализовао њен председник Игор Зидић), па нека свако бира шта му одговара. Уз ово треба подсетити да је управо Стјепан Бабић онај лингвиста који је својевремено избацио Ћопићеву „Јежеву кућицу” из школске лектире да хрватска деца не кваре свој језик српским.
Како му замерају стручњаци с Катедре за хрватски стандардни језик Филозофског факултета у Загребу правопис ове тројице аутора „традицију хрватског језика ставља испред његове живости”. Тако се, између осталог, у њему инсистира на писању „не ћу”, а не заједно као до сада, те речима „грјешка”, „стрјелица”, „податци” итд. Норме из тог правописа, како истичу, никада нису заживеле у средствима јавног информисања, а нити код књижевника и преводилаца.
На самом крају године загребачки „Глобус” је на ову тему покренуо велику анкету међу писцима и језичним стручњацима, који су се знатним делом заложили да се не намеће један службени правопис, већ да се пусти као до сада да се језик слободно развија. Уосталом – како су неки указали – енглески језик уопште нема правописе него добре речнике.
Академик Јосип Братулић о овоме каже: „Сви правописи вреде ако их се човек држи. Ми стално говоримо о правописима, а све смо неписменији, тако да ја тај рат између наших правописа сматрам бесмисленим. И ову најновију иницијативу сматрам доливањем уља на ватру. Иза свега тога стоје интереси издавача и појединих група”.
Водитељ Катедре за хрватски стандардни језика на Филозофском факултету у Загребу Иво Прањковић напомиње да не намеће студентима ниједан правопис већ разговарају о свима. „Свеједно ми је којим правописом пишу. Битно ми је само да све уједначе. Лично сматрам најпримеренијим Матичин правопис, јер се њиме не измишља пракса него се она настоји нормирати”, каже он.
Колико год се трудили да тема правописа остане строго у стручној и научној аргументацији гледајући како се око овог питања сврставају неки језикословци, који су итекако загазили у политику, видљиво је да иза свега поприлично провирује и идеологија. Тако су стари Туђманови „тврди” ХДЗ-ови кадрови попут Хрвоја Хитреца и Антуна Врдољака чврсто за прописивање Бабић – Хам – Могушевог правописа као јединог службеног, док други не мисле тако. Писац Горан Трибусон, на пример, о томе каже: „Не користим се правописом, једино Анићевим речником, јер већ 40 година пишем без јасне свести о правопису пошто ауторско дело увек иде лектору с којим разговарам. Никако не бих хтео да министри одређују правопис и да се власт меша у језик. Можемо живети у плурализиму правописа”.
И некадашњи „борац за хрватски правопис” филмски режисер Звонимир Берковић противи се прописивању језика: „На правопис већ одавно нисам ни помислио. То ми је некада била важна тема, правопис нам је био вентил, доказ, аргумент наше политичке судбине. Сада ми се чини да га треба пустити да живи самосталним животом и да се развија. Пустио бих либерализам и плурализам правописа хрватског језика”.
Радоје Арсенић
[објављено: 05/01/2009]