Шести дан
Капетан је већ осматрао терен. Док је стајао посматрајући шумске предјеле изгледао је као кип од камена. Тог момента сам му се дивио. Какав је ово човјек? Одакле му оволика снага? Стварно, да нам није њега ми би већ одавно били у невидљивоме царству. Придигао сам се тешком муком, све ме бољело. Пришао сам капетану и пољубио га у десну руку. – Еј, шта ти је, зачуди се капетан. – Хвала ти, за синоћ. Твоја десница нас је спасила. – Ћути бре, мали! Твој пас нам је замало главе дошао. Рекао си да ћеш га средити, а кад је требало заказао си. То ти није добро. Кад закуваш кашу и посрчи је, немој да други морају кусати умјесто тебе. – Знам, жао ми је. Нисам могао невино створење да убијем. – Ех, дијете моје, колико је невиних главица платило до сада! Зар је пас врједнији од човјека? «Пас најбољи човјеков пријатељ»! Човјеку је набољи пријатељ човјек и нас тројица то свједочимо. Ко је сад нама ближи? Мени сте вас двојица сада све на овоме свјету. Моја браћа и породица сада су у измаглици, и ја сам убјеђен да ћемо ми рашчистити маглу и поново их видјети, да није тако сад бих истрчао пред њихов снајпер! – И ја вјерујем, вјерујем да ће нас Бог спасити. – Једино нас Он и може спасити, рекао је водник. – Спасиће нас Он ако се ми сами спасимо. Морате ме слушати. Видјели сте синоћ шта се десило. Ови што нас прогоне знају цаке. Њихов командир је сигурно завршио школу као и ја. Претпостављао сам синоћ да су направили замку кад су се повукли. Оставили су тројицу и да смо се ми помјерили били би већ готови. Зато ме слушајте, ако не, сви ћемо за час пред Бога! Добро је што киша пада. Имамо сад воду за пиће, а друга ствар она нас добро сакрива, прикрива звукове и кретање. Зна то и онај што их води, њихов је задатак да нас елимишу а ми ћемо се трудити да у томе не успију. Ми смо једини свједоци трагедије наших младића и они желе да нас нема. – Капетане, какав је план? – План? Нема плана… упорност и стрпљивост. По дану мировање, ноћу кретање. Никако ово не прекршити, ако један направи грешку сви ћемо награбусити. Постављаће нам неке замке, не смијете направити непромишљен и брз потез. Ако видиш било шта, стани и не помјерај се. Добра је ова киша, али ћемо ипак и данас мировати. Они су нам близу, и могу претпоставити наше планове. – Али ако они претпостављају шта ћемо ми и да ћемо данас мировати, онда мисле да ћемо на вече кренути. Можда би било боље да ми сада лагано кренемо, можда заварамо и њих и себе. Овако неће много ни пазити а на вече ће опет бити близу и нећемо се смјети покренути. – Не знам, ризично је … а без ризика нема профита. Можда је то добра идеја. Шта ти мислиш водниче? – Мислим да мали интелигентно размишља. – Онда нема чекања. Али опет, идите иза мене и сасвим лагано, као да по јајима газите. Не смијете бити гласнији од кише. Сада ћемо мало маневрисати, пошто су они вјероватно нама на путу, скренућемо улијево, па ћемо онда опет право, да их заобиђемо. И кренули смо лагано. Сада смо већ били вјештији и са мање страха. Као да смо се играли жмурке. Ми се скривамо они нас траже. Капетан би повремено давао знакове да се зауставимо и понекад дуго и напорно држао руку у ваздуху, да се не помјерамо. Па би опет кретали даље, ишли смо и ишли. Код једне смрче чије су густе гране падале до земље дао нам је знак да се подвучемо под њу. И када смо ушли под крошње и прибили се уз стабло осјетио сам да ту не прокишњава. Срећом није било хладно и брзо сам утонуо у сан. Убрзо сам се пробудио, и прво што сам угледао било је непознато лице са зеленом врпцом на руци. Младић са плавом косом и очима држао нас је на нишану. Нас тројица смо сједећи спавали уз стабло а овај је чучао на метар и по од нас, уперене пушке у нас. Окренуо сам се и видио да су и капетан и водник будни и блиједо гледају у овога испред нас. Сад смо стварно готови, вјероватно смо сва тројица мислили, кад је онај проговорио: – Не бојте се. Нећу вам ништа. Да сам хтио већ сам могао дати знак мојима а посматрам вас већ пола сата како спавате. Значи ви сте те «опасне звјерке» како каже наш командир. Држим пушку само да од вас не би ко погрешан потез учинио, да се не маши пушке. Ево ја ћу спустити пушку, полако … А ако неко од вас запуца чуће моји и готови смо сви. – Шта хоћеш? Упитао га је капетан. – Ништа. Имао сам осјећај да ћете ви лукаво поступити и по овој киши а супротно очекивању нашег командира, кренути даље. И претпоставио сам, како сам оцјенио до сада, да паметно радите, да ћете кренути у страну да нас избјегнете. Пошто је ова страна згоднија за маневрисање мислио сам да ћете овамо и сам сам кренуо овамо и затекао вас овдје. Помислио сам да бих се и ја подвукао под ову крошњу. Ја полако под њу кад вас три ко три пилета спавате. Исцрпили се и немате више снаге за стражу. Него, не бојте се ви мене. Ја вам нећу ништа. Мени је доста овога зла. Ја ћу вам помоћи, упутићу вас како ћете даље. Ко вас води? Јеси ти? – Јесам. Одговори капетан. – Знао сам. Па схватићеш и сам да ти не лажем кад ти објасним гдје се налазимо а гдје су ваши. – А што ти хоћеш да нас спасиш? – Добро питање. Зато што је један ваш мене исто овако спасао. Опростио ми је живот а ја сам му га одузео. Бог ми је сада вас тројицу дао да за један одузети живот Богу и вама дарујем три живота, да се бар мало искупим за свој гријех … али пустимо то крају. Хоћеш ли да дођеш са мном да ти кажем шта мислим. – Хоћу, одговорио је капетан. Изишли су из заклона а ја и водник се нисмо помјерали, обојица смо очекивали пуцањ и знали би шта то значи. Међутим, ускоро се вратише обојица, и капетан нам је потврдно махао главом што је значило да је све у реду. – Људи, ја морам да идем јер ће моји примјетити да ме нема. Желим вам све најбоље. И жао ми је због свих ових глупости, у које смо увучени. Ја морам својима и волио бих да и ви стигнете својима. Теби сам рекао како ћете се нас отарасити. Сад само наставите напријед и ако успијете још читаву ноћ корачати, нема шансе да вас онај наш пронађе а ја сам гроб који неће проговорити, због мог завјета према Богу. – Хвала ти момче. – Захвалите се ви оном Србину што мени живот поклони. Ајде, сад идите даље и само гарите напријед, кроз шуму, никада не излијећите на чистину. Уосталом, знате то. Срећно људи! – Хвала ти. Срећно нека је и теби! И нестаде га. Капетан нас је позвао да идемо. Без питања смо кренули напријед. Ништа не говорећи ишли смо један за другим, читав дан и читаву ноћ. Пред зору смо стали и одмах поспали.
Седми дан
Кад сам прогледао јунак капетан, по обичају, био је будан. Замишљено је посматрао испред нас. Колико је смршао, брада на лицу већ је подобро била покрила његово лице и давала му продуховљен изглед. – Капетане, изгледаш као монах, рекао сам му. – Хаха, не изгледате ни вас двојица ништа боље, само што немате огледало. – Људи од јуче се ништа није јело, ја црко’ од глади, ако налети дивљач ја ћу пуцати. – Ако пуцаш пуцао си у нас. Не смијемо се јављати. И један пуцањ може нас открити нашим прогонитељима. – Ма дај човјече, ко би сад у овом хаосу обраћао пажњу на један пуцањ? – А чујеш ли ти сад игдје да се пуца? – Не. – Па видиш. Нема пуцања, ово није наређење него живот. – Капетане, што нам је онај непријатељски војник помогао, питаo сам га. – Чуо си шта је рекао. Испунио је неки свој завјет. – И мислиш да није нека замка? – Сигуран сам. Мислим да смо са његовом помоћи умакли, али морамо сада бити опрезни због овога шта нам предстоји. Не знамо ко контролише територију испред нас, и опет ћемо само ноћу ићи а дању мировати и осматрати, крити се у заклону шуме. – Сумњам да ћемо се извући, не знамо тачно ни куда идемо ни уопште шта се дешава, можда су све заузели и докле овако, а исцрпљеност ће нас убити… – Неће, видите да се и од лишћа може живjeти, само треба штедити снагу. Тако смо разговарали окружени стаблима и добро замаскирани. Неко је требао нагазити на нас да би нас примјетио. А у тој шуми није било никога. Послушали смо капетана и чекали мрак. Када се смрачило кренули смо даље. Лагано кретање а нисмо ни могли брже, исцрпљени и гладни. Корачао сам за водником гледајући само у његове чизме. Монотоно су се мјењале, лијева па десна. Ни о чему нисам размишљао, само сам корачао и кроз свијест би ми по некад пролетјело: Пресвета Богородице, спаси нас! Колико пута ме грана ошинула по лицу, искидала ми кошуљу, колико пута сам и пао, не знам и нисам се више ни обзирао на бол настављао сам даље. Читаву ноћ корачање, и опет у зору падање на земљу. Сан је одмах наступао.
исјечак из књиге – „11 Дана“ – о. Симон Ј. Туркић