Слутећи страшне догађаје, уметник је своју евхаристију са 12 берачица грожђа сакрио у триптиху који је остао непрочитан више од 60 година
Последње дело Саве Шумановића: „Берачице” Шид – Јула 1942. године Сава Шумановић почео је да слика берачице грожђа на формату 159 са 189 сантиметара. На полеђини слике забележио је: „Почео цртати 30. 7. 42, почео уљем 3. 8. 42, почео финим бојама 5. 8. 42.”
Током августа насликао је на исту тему још две композиције, једну истог формата, а другу исте висине али ширу. У рано јутро 28. августа дошле су усташе и одвеле га у сремскомитровачку казнионицу са 150 најугледнијих грађана Шида. Забринута мајка Персида обратила се поглавнику са молбом да се њен син Сава пусти на слободу, а 15. септембра стигао јој је следећи одговор:
„Увидом у очевидност Уреда 1 у Шиду установљено је да је Шумановић Сава као талац по Вишем редарственом повјереништву осуђен на смрт и стријељан 30. 8. 1942. године. Услијед тога се молби не може удовољити.”
Три велике композиције са насловом „Берачице”, последње што је Сава насликао, прошле су слично као и „Шидијанке”, велики циклус великих формата са фигурама купачица, у којима су „овлашћени” мериоци уметничких вредности видели утопијски подухват тражења „идеалног стила”. Три велика формата „Берачица” видели су као могући почетак стварања новог циклуса, прекинутог смрћу.
Пре неколико година запажено је да „Берачице” нису почетак новог утопијског подухвата, већ завршен триптих.
– Ове три слике до сада нису сагледаване као целина и нису привлачиле превише пажње оних који су се бавили проучавањем сликарства Саве Шумановића – каже историчар уметности Весна Буројевић, директорка Галерије „Сава Шумановић”. – Истраживачи су налазили да су ове слике настале последње и истицали њихову документарну вредност. Случајно је пре пет година, кад се сређивала стална поставка, откривено да се оне прецизно настављају једна на другу. Од тада их излажемо заједно, симболично на самом излазу, као триптих. Оне већ на први поглед привлаче пажњу својим форматом, великим бројем крупних женских фигура у првом плану, као и неуобичајено светлим колоритом. Тешко је објаснити како раније није запажено да је ово триптих, вероватно је стога што је Сава и раније сликао берачице грожђа. Анализиране су ликовно, на њих су падале примедбе у вези са пропорцијама, колоритом, монументалношћу. Примедбе се могу оправдати само тиме што слике нису виђене као целина, која потпуно мења њихово место у хијерархији вредности.
Да се Савин живот окончао природном смрћу, ова композиција би се данас доживљавала са другим примислима. Али, Сава је страдао у усташкој планској акцији смањивања броја Срба у Срему, заједно са око 2.400 људи. Стрељани су или убијани маљевима на ивици дугачке јаме, а затим многи још живи поливани кречом. Стога овакво уметниково страдање неизбежно опредељује данашње ишчитавање триптиха, Савиног последњег дела. Са свешћу о Савином мученичком крају, све на њему добија другу симболику.
Композицију триптиха држи 12 младих жена, свака са корпом пуном црног грожђа. У средишњој слици између два винограда простире се њива зрелог жита. Како се жито у Срему жање у јулу, а грожђе бере два месеца касније, неизбежна је примисао како је сликар саставио вино и хлеб за своју евхаристију. Сасвим је могуће да је, слутећи страшне догађаје, ову своју „тајну вечеру” са 12 берачица грожђа сакрио у три композиције које ће остати непрочитане више од 60 година и које ће се случајно спојити у целину тек у нашем времену.
Директорка галерије Весна Буројевић радо детаљише у ишчитавању симболике у триптиху, па на уснама берачица види молитву, у њиховој пречистој босотињи везу са земљом, а у њиховој наглашеној физичкој снази веру у победу живота над фашистичким злом.
Д. Драгичевић
[објављено: 17/12/2008]