Двадесет година ходам улицама овог града… двадесет година прошло је од мог крштења у Светој Софији… Остатак свијета мисли да је Нови Рим мртав, али он живи и ми смо његови живи свједоци. Ту су Цркве, стубови, зидине, улице, зграде, обелисци, мозаици… Ту је Господ мој Исус Христос, ту је Пресвета Богомајка, заједно са свим спасеним угодницима Божијима. Срећем их док шетам. Гледам Господа Христа; ходи по Босфорском мору, благосиља, позива агресивне мраве да се обрате Њему и схвате да је Он тај који је сачувао Агиа Софиу, срце православних храмова. Нису њу спасиле милост и политика султана отоманских. Господ Христос, Који ходи по мору, Који је у небу, Који је у олтару заједно са миријадам анђела, арханђелима, престолима, поглаварстима, показује како је Света Софија препуна Истине која сија цијелом свијету.
Један зрачак дотакао се давних дана и мене, западњака, Холанђанина… Био сам убјеђени римокатолик. Папа ми је био свети отац. Католичке догма вјечна истина. Све сам вјеровао, све чинио, одан био мојој цркви. Докторирао сам теологију, планирао се заредити у неки најстрожији ред монашки, хтио обновити капућине у Шпанији. Имао сам елан, полет, маштао како ћу обновити римокатолицизам у отпалој Енглеској, како ћу Њемачку препородити светињом римокатолицизма. Како ће се папа радовати Њемачкој, обновљена духовним васкрсењем. Помирићу римокатолике и „старе” православце, који су својом тврдоглавошћу и тврдоћом, заправо, били симпатични и мени, али и осталим ученим глава западне цркве. Ипак су они сачували добру вјеру, а ми смо, ипак, мало попустили времену да нас понесе и у нас унесе земаљски ритам и размишљање. Размишљао сам како би било добро нас са њима „омити” а њима подарити нашу дисциплину и праксу. Увијек сам волио све хришћане, али и остале народе. – Боже, ти знаш да је то истина.
Зато си ме и обасјао зраком Свете Софије. И то онда кад сам био у расцијепу, када се вјера моја топила и уступала мјесто невјери, када се дан у мени губио и ноћ насељавала моју душу. Када сам кренуо у изучавање Блаженог Августина, Томе Аквинског, Фрање Асишког, пун воље да се просвијетлим „оцима” западне цркве… доживио сам горко разочарење, јер они су учили оно са чим моје срце није хтјело да се помири. Хтио сам поштовати њихове ауторитете, али у мени је расла побуна… Како Тома Аквински учи о Логосу и стварању, Блажени Августин о спасењу, о Светој Тројици – Богу Оцу, Фрањо Асишки о угледању на Христа… схоластика и философија која нема Истину, просту и једноставну. Дискусија са колегама само ме још више запрепастила, чинило ми се да већина и не вјерује! Бог нека ми опрости, нисам хтио судити цијењеним учењацима. Али нисам се могао сложити са њима.
И хладећи се од даљих расправа, почео сам „гутати” свјетске писце. Европске класике. Прочитао сам их доста. Хладноћа је избијала из њих. Топлота се почела трнути и у моме срцу. Губила се моја љубав према нашим богослужењима. Изостајао сам све више и повлачио се у себе, у свој стан. Почео сам философирати, објављивати чланке под псеудонимом. Успјешно! Тражили су ме. Нисам хтио да се откријем. Из ината!
Вјера моја постајала је све тања, Христос – мој живот, почео је да блиједи у ходницима моје душе и ја сам почео да размишљам да прекратим муке свог живота…
Онда ме обасјао зрак Свете Софије! Путовао је мени јадном човјеку, преко Русије и Промислом Божјим, спасао ми живот, огријао душу, показао пут и ја кренуо стазом, уз брдо, брзо према Христу; попео се на седам брежуљака Константинопоља, открио живу Византију, Православље, и живим! Радујем се цвркуту птица, прекрасном мору, „хвалим Бога што постојим”, срећан сам, откако ме живи Свеци Христови миропомазаше у храму Свете Софије. Хенрих Сјенкијевич не би вјеровао да је Константинопољ наставак првих вијекова катакомбног Рима. Данас је овде оно што је некад био почетак Хришћанске науке у Старом Риму. Нови Рим који крије Стару Вјеру – истиниту, крије тајну којом ће се обасјати свијет. Овде је данас жива Црква и без обзира на прогоне, мучеништво браће и сестара, ми, живи Византинци, чекамо Царство Христово. „Не боље сутра”, како пише дивни Свети Николај Српски. Не призивамо освету, промјену, него у нашем граду Константинопољу се састајемо, тајно се молимо, имамо Цркве скривене, монахе скривене, чувене грађане за које се мисли да су прави отоманци, а они велики Христоносци. Какве ми дивне службе овде имамо. … Како ми у Светој Софији, храму Свете Ирине, Пандократору, Хори.. у катакомбама, подземним Црквама, служимо … Каква је то жива молитва!
Запад је то заборавио а Православље из Русије, Србије, Грчке, … Истока цијелог; нуди се свима. Ми овдје вршимо нијеме Свете Литургије. Стојимо у храму као посматрачи а срцима, душом, умом врше се молепствија. Свештеници узносе јектеније само умом, а ми им одговарамо у уму, срцем појемо: Господи помилуј. Жене, монахиње, обучене у црно од главе до пете, само им се очи виде, и они мисле да су то њихови „зилоти” а то наше исповједнице, врше акатисте, моле се, одговарају, без грешке на Литургији, а свештеник испред њих у рукама држи мало хљеба, вина, и Канон евхаристије се свршава као и тајно Причешће; у сред Свете Софије! Гледам: пуна Црква анђела, чујем пјесму: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот и сполн небо и земља слави Твојеја! Милино моја! Господе мој! Љубави! Радости! Слава ти! Слава! Амин
И, ето, од свих највише њу поштујемо. Мало ко је зна, мало ко је видио. А она иде, утврђује, помаже. Како је смјела! Како чврста. Жива Светитељка. Мученица. Када сам био удостојен, послије петнаест година, успињања духовним степеницама цариградским, увели су ме неки људи, који су ми личили на анђеле са фресака, код ње. У катакомбу. У пећину. Само је кандило горјело. Икона Пресвете Богородице са Христом у средини; сијала је златна а лик Богородице зрачио добротом, милошћу, поглед јој миловао, Господ у наручју, Дјечак Свесилни шаље благослов и на мене, биједнога. Прекрстио сам се и од треме, изненађења, и удахнуо у себе дивни мирис којим је натопљена та пећина. Тада сам је примјетио. Сједила је на малој столици за столом, погледом упртим ка земљи, руком ми показивала знак да сједнем преко пута ње. Најежио сам се, и сам се себи чудио када сам почео гласно плакати. Плакао сам што су Турци сломили отпор Светих у Константинопољу, оскрнавили и скрнаве Свету Земљу, плакао сам уједно од радости јер преда мном је била жива Византинка која је жива икона Богородичина, која показује да ништа није онако како ми судимо. Да је моћ тамо гдје ми мислимо да је пораз, да је гнусоба пустоши у пировој побједи. Да се узалуд веселе безбожни!
Сјео сам преко пута ње. Није се мицала, ништа није проговарала. Боже, а ја сам гледао мараму преко њене главе, хаљине на њој, смјерно лице, руке скрштене преко хаљине. Ко је ова жена? Тек тада сам себе упитао то питање: Ко је она? Да ли је стварна? Је ли дух? Да ли је она… сјетио сам се Ивана Тургењева и његове приче Живе мошти. Сјетио сам се како је „ловац” разговарао са њом… нисам могао да се сјетим шта му је рекла о молитви… како не могу да се сјетим? Погледао сам у њу, просто помало љут, што ми меморија слаби… она је лагано отворила уста и рекла:
– „Или читам молитве – настави Лукерја, одахнувши мало. – Само их не знам много, тих молитава. А што да и досађујем Господу Богу? Зашто бих га молила? Он зна боље од мене шта ми треба. Чим ми је послан Крст – значи да ме воли. Тако нам је заповјеђено да то разумијемо. Прочитам Оченаш, Богородице Дјево, акатист Всјем скорбјашчим – па опет лешкарим не мислећи ништа. Па лијепо”… То је рекла Лукерја. И дивно је рекла – просту истину. Бог је истина. И ми са Њим ходимо у Истини, без Њега мрак, као у овој пећини без кандила и Иконе. Ми се требамо вратити Прототипу, Икони својој. Свједочимо живу вјеру, радосну, ми који смо кроз Свето Крштење саумирали и саумиремо са Христом али и саваскрсавамо са Њим.
Подигла је поглед и смирено, нељудски смирено, јер тако само Свеци гледају са Икона, рекла ми:
– Господине Корнилије. Добродошли. Наша Барка Спасења код Златног Рога плови даље и Господ Христос са Светим Духом Који од Оца исходи, непрестаним исоном дува у једра Барци Спасења и зато се радујемо, ми православне душе. „Радосна је православна душа јер се бори за своје спасење… Господ воду у вино претвара и поразе у побједе наше” (Јесењин).
Господине Корнилије, ви сте веома учени, и нама је част што је тако просвијећена и продуховљена глава са Запада закорачила у тајне Новог Рима. Од сада ћете бити у свим нашим радњама, молитвама и животу Цркве. Немојте мислити да сам ја то одлучила. Господ је то одлучио, преко наших живих Светих Отаца, Који говоре са Њим, као старозавјетни пророци. Они то рекоше. А Кападокијски оци благословише.
Плакао сам као никада. Она се насмјешила благо. Дођоше она два човјека који су толико личили на анђеле, и одведоше ме тајним ходницима на свјетлост дана. Када би ме сада неко тјерао да покажем гдје је то мјесто, не бих знао.
Удостојен сам бивати на „тајним службама”. Служили смо у Светом манастиру Сумели, Кападокијским црквама, старим руинама, темељима, на трави гдје је проливена мученичка крв, у долинама које су некад биле затрпане Јерменским лешевима… И Света Литургија је постала мој смисао. Она је пут ка Христу и присаједињење Царству Божијем. Сваки дан је Литургија и сваки дан учествујем у њој. Усменим порукама се обавјештавамо, мимиком, знацима. Ето, тако су ме обавјестили да нам из Србије долазе ови мили људи, потомци Светитеља Саве и оца му Симеона Мироточивога. Ми смо их смјестили у прастару кућу, и кад би они знали ко је ходао том кућом, запрепастили би се. Кад би они знали колико ја волим Србе! Тај Свети народ! Пркосни народ. Мученички род! Који „мој” Запад толико жели згазити! А, зашто? Зашто им то чини? Што се они никада не запитају? Зашто Ватиканска библиотека не открије истину? Што нам је дражи католички злочинац и крвник од српског мученика?! Ћуте „моји” западњаци, као што ће ћутати и пред Христом, ако се не покају и отворе уста да истину казују. Опрости ми Господе. … научио сам овдје турски, српски, и бугарски језик. У Холандији руски и грчки. Прво Достојесвки и Платон. Прво Света Русија па „свијет идеја”, и онда просветљивање са „промислитељним логосима” дивног Светитеља Максима Исповједника. У то вријеме је Свети Мартин, папа римски, говорио истину, а зашто је сада другачије? Лицемјерје умјесто скромности. Охолост на мјесто смирења. Моћ лажна на мјесто „слабости” Светог Апостола Павла. То је Запад и Исток. То је Стари и Нови Рим. То је лаж и Истина. Зато сам гдје јесам. …
А како ме Достојевски огријао зраком Свете Мудрости?
„И када би ми доказали да Христос није истина и да је то заиста тако, ја би рађе остао са Христом него са истином”.
Ова реченица усковитлала је пало лишће по мојој души, раскопало гроб вјере и васкрсло Христа у мени! И од тада сам кренуо и возрадовао се потпуно, кад се присајединио вјери отаца и постао грађанин Новога Рима.
o. Симон Ј. Туркић