“Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, „и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:“устаните и не бојте се!“ (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,…), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.
Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.
Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.
На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.
Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.
Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.
Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.
Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек – када имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку. Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег Преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете када се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла, и обраћањем Богу живом и Светлодавном. Ми верујемо да, као што је Христос пре свога страдања Преображењем пројавио славу Божанства у људском телу, Он исти је потом у страдању доживео понижења, издају, ругања, распеће и смрт, а после је Он исти и васкрсао. Тако бива и са нама хришћанима. Немојмо се зато поколебати у часу невоља и искушења, и у часу остављености, и у часу издаје и продаје. Будимо са Христом и будимо налик на Христа. Јер, као што вели у својој беседи Свети Јован Златоусти, чујмо и следујмо ове речи које је Бог Отац рекао Христу на гори Тавору, а преко Њега и нама: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега послушајте!“. Деца смо Божија и боголика, и ту боголикост, то богосиновство, нико нам не може одузети. Бог је у Христу Богочовеку, јединородном Сину Божијем и Сину Човечијем, усиновио нас људе Себи, и зато кад каже: „Ово је Син мој Љубљени“, то се односи на нас, на нашу људску природу у Христу на Тавору, али и на свакога од нас – усиновљене и ухристовљене у Цркви Божијој, која је Тело Христово и Храм Духа Светога. Бог исто тако има Своју вољу у Христу и тим самим у нама, има Своје вечно благовољење о нама и у нама. Зато је и створио човека, зато се и Христос очовечио, зато и крстио, зато и преобразио, зато и распео и васкрсао за нас, међу нама, усред нас и испред нас. Та и таква Личност, та и таква дела Христова и јесте Црква православна. То је вера наша, то је стварност наша свагдашња и вечна. Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на Гори Тавору: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи!“ – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сам Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим. Али, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: „Њега слушајте!“ Вера у Христа и прослављање Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Овековеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима. Нека овај Празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је вечно и носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле Апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Светога, Светлост и Славу Царства Небеског, Таворску Светлост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско – голготски и крсно – васкрсни.
Епископ Атанасије (Јевтић), умировљени Епископ захумско-херцеговачки