Тог дана ишао сам да цјепам дрва код старог Ловре. Он је имао суву десну руку и није имао никог да му исцијепа дрва за зиму. Цјепао сам читав дан. Његова бака Нада скувала је купус са сувим месом и мало сам се подсјетио како храна може бити дивно спремљена из руку праве домаћице. Ловре ми је читав дан причао, и док сам цјепао и док сам одмарао и јео. Причао ми је свој живот, своју прошлост и прошлост своје породице.
– Вриједан си Шпиро, јак као земља! Мало је таквих радника. И ја док сам био млад био сам веома снажан, све док ме оно проклето дрво није поклопило и рука ми се осушила, десница. Испричаћу ти како је то било… Ти знаш да смо ми католици, а ти си ришћанин, православац. А некад смо сви били једно, једна вјера и један народ! Ђаво нас је раздјелио да би нас лакше посвадио и закрвио. Ево шта је било са мојом породицом. Матер ми је казивала да сам рођен на Славни дан светог Јована, а послије Ивана, 1900 године. Ја се слабо сјећам али знам да смо до Првога рата ми славили Светог Јована и да су нам долазили Кршњаци на тај дан, на Славу. Не знам како и зашто али знам да је ћаћа једног дана дошао и скинуо икону са зида. Рекао је матери да се морамо покрстити у католичку вјеру, тако наредила Аустругарска власт. Мајка је почела јаукати, плакати, преклињати. Он је ухватио за руке и рекао: Морамо! Ако не пређемо на њихову вјеру одузеће нам имање и стоку и поцркаћемо од глади! Тог истог дана отишли смо у католичку цркву и ми и сви сељани из овог села који су сада католици. Фратар нам је рекао да је сретан «што се врћемо у виру отаца», и све нас пошкропио водицом, дао нам да газимо православни крст бачен на земљи и послије тога нас све католички причестио. Дакле, од тада смо католици. До тада смо били Срби као и ти, православци, а од тада Хрвати католици. Јесте, исповједам ти се дјете моје, немам ком другом. Знам да ти само ћутиш и ником нећеш казати шта ти је стари Ловре испричао. Није ту крај моје приче.
Моја мајка била је богомољка, увјек се на вече молила Богу, икону је сакрила и сачувала, а дан светог Јована остао је у нашој фамилији Славни дан до дана данашњега. Она је туговала због нашег преласка у Хрвате. И мене је као мезимче најмлађе учила како смо се прије крстили са десном руком и три прста. Умјесто Здраво Маријо научила ме Богородице Дјево и Оче наш иже јеси на небесјех. Ја сам то прихватио као нашу тајну и нисам издавао. Док једног дана мој отац није бануо кући раније са њиве и изненадио мајку и мене пред иконом светог Јована. Запрепастио се и стао, а мајка и ја обамрли од страха. Само је прилетио икони и треснуо је од земљу да се сва распала на комаде. Мајку је ошамарио, а мене добро измлатио. – Видим ли те да се још једном прекрстиш десном руком, осјећу ти је сјекиром! Ми смо сад Хрвати католици! И ове православне иконе више неће ући у нашу кућу!
Морали смо послушати ћаћу. Ја нисам више смио ни помислити на икону и пређашње молитве, а десну руку сам увјек сакривао иза леђа кад би се католички крижали.
И ево шта ми се деси. Кад сам био на врхунцу снаге, и био развијен и јак баш као ти сада, ишао сам са ћаћом и браћом у шуму сјећи дрва. И тада се десило да ми дрво падне на руку. Мој брат Маринко и ћаћа испилали су једно стабло буково и таман су ударали клинове да дрво падне на страну гдје нема никога ја сам сједио иза њих за једним старим пањем. Одмарао сам мало и десну руку испружио преко тог пања. Осјећао сам како су ми жиле набрекле и како крв јуриша до мојих узаврелих прста. Не знам зашто, скупио сам три прста и осмјехнуо се самом себи; тако смо се некад крстили. Баш у том моменту ћаћа и Маринко су вриснули: Бјеж! Буква коју су сјекли била је кренула да пада на супротну страну али се одједном повратила и кренула да пада према нама. Имао сам времена само да видим како се обара право на мене. Све брже стабло са грањем јуришало је да ме здроби и кад су ме дотакли листови са њеног грања чуо сам оца како запомаже: Погибе Ловре, ајој! У том моменту видио сам светог Јована, баш онаквог какав је био на нашој икони, са рукама уздигнутим као за молитву, ухватио је стабло и скренуо му путању пада. Стабло ме није поклопило, али поклопило ми је ову десну руку која је од тад сува. То ти је моја прича мој Шпиро. Има Бога има Правде, и нико је неће избјећи.
Ја сам се од тад увјек тајно молио како ме матер научила, а икона коју је ћаћа разбио налази се у мојој соби и рекао сам баби кад умрем, на прољеће, да ме сахране с њом. Да ми се светац и Бог смилују, што сам их издао. Уф… тешке су то ствари. А кад је дошао Други рат, онда је било још горе. Овдје гдје католика и Хрвата није било од Срба православаца их је створено пола становништва. Сви су они као и ми покрштени! То је истина и Бог то зна, а знам да и ми сви знамо зато су наши онако зло починили кад је кренуо Други рат! Хвала Богу ја нисам руку окрвавио. И синовима сам дао српска имена: Драго, Жељко, Бошко и Славко, по њиховим прецима. Кад ме фратар питао: «Што им дајеш православна имена, поред Анте и Иве, Стипе и Мате ти им дајеш та српска». Одговорио сам му: «Тако су им се звали дједови и стричеви». Оћутао је. Тако ти је то дјете моје. Немој своје никад издати јер ћеш постати нико и ништа и сушиће се лагано сјеме твоје. То је истина. Ја рекох, па нек грми!
Исјечак из књиге Невидљиво путовање
јереј Симон Ј. Туркић