Погледао је према Граду Мира и далеко на истоку примјетио чудно руменило неба. Никада тако нешто није видио. Хладан вјетар који је вани дувао натјерао га је да се боље огрне и помисли како је тешко ономе ко је под ведрим небом, без крова над главом.
А таквих је било много. Посматрао је неба жар на истоку и угледао нову звијезду која је сијала као ни једна. Изгледало је да је невисоко изнад земље.
Питао се да ли сања и стискао шаке, дирао своје лице. Не сања.
Звијезда је лагано лебдила према истоку, и Давид се питао да ли је то стварно или је помјерио памећу.
Брзо је скочио и пробудио Руту. «Мајко, погледај»!
Рута је погледала у небо и пала на кољена.
Сузе су се сливале низ њене наборане образе.
«То је знак избављења, Господ походи народ свој».
Звијезда се лагано помјерала небом освјетљујући траг на земљи. Давид је тада на добро освјетљеном путу угледао три јахача на камилама.
Када се разданило отишао је до кнеза Никодима. Испричао је шта је видио те да је и стара Рута видјела исто. Тражио је објашњење те појаве.
Да ли је то испуњење неког пророчанства? Никодим је волио да одговара стиховима из Писма и прво што је рекао Давиду било је из Прича Соломонових:
«Слушај, сине, наставу оца свога, и не остављај
науке матере своје» (Пр.Сол.1,8).
И када се Давид сам у себи питао зашто му тако одговара, Никодим је наставио да треба бити веома опрезан по питању таквих ствари, «знакова на небу», али и на земљи међу људима.
«Луд вјерује свашта, а паметан пази на кораке»
(Пр.Сол.14,15).
И: «Уздај се у Господа свим срцем својим, а на разум
свој не ослањај се» (Пр.Сол.3,5).
Било шта да види очима својим, не треба да се поведе за тим и тражи смисао без Вишњега.
Препоручио је Давиду да не говори никоме о томе, јер; ако Силни хтједне видјеће шта је значио тај знак, а ако Силни не буде хтио показати; не треба ни знати.
«Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује
усне, пропада» (Пр.Сол.13,3).
Није могао Давид а да се не диви великој мудрости Никодимовој. Захвалан је био Ономе Који свиме премудро управља, што му је подарио таквог мудраца за учитеља. Знао је из Писма да:
«Устеже ријечи своје човјек који зна и тиха је духа
човјек разуман» (Пр.Сол.17,27).
С миром је тог дана отишао послу и на вече се радостан вратио своме дому. Опет му је Рута омила ноге и радовала му се. То вече било им је посебно и обоје су осјећали нешто ново између њих.
Рута је споменула звијезду од синоћ и рекла да јој је «душу огријала» а од синоћ се она радује ономе што се испунило. Давид се зачудио њеној причи и запитао; да ли то његова стара Рута говори језиком пророка и од куд то код ње, старице?
«Дом безбожников раскопаће се, колибе праведних
цвјетаће» (Пр.Сол.14,11).
Сјетио се ових стихова и радовао што се налази ту гдје јесте и што има бар њу, старицу, која га чека и побожно живи. Рекао је Рути да не треба да буде увјерена да је звијезда добар знак, јер:
«Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к
смрти» (Пр.Сол.14,12).
Рута је рекла да се не брине јер зна она да од меда који се превише једе заболи стомак, али «мед» од оне звијезде је сладост у њеној души и она зна да је Јахве походио свој народ. Њено срце је пуно весеља које не чезне за злим, него за Богом праотаца наших. Давид се задивио ријечима Руте и ућутао. Осјећао је да говори истину, јер и самог га је огријала звијезда са нечим што до тада није осјетио. И није га пролазила ватра у срцу. Пољубио је своју старицу у образ, она њега у чело и отишли су мирно на починак.
И те ноћи сањао је исти сан.
Слиједећи дан био је седми дан и Давид је тај дан посветио Богу отаца својих, није радио. Пазио је да ни један трен не заборави да субота није дан лијенчарења него непрестаног размишљања о Богу. Пазио је да контролише своје мисли; да не скрену на зло. Није отишао на окупљалиште младих људи и дјевојака, него се издвојио и зашао између старих маслина и са једног брежуљка посматрао пут према Граду Мира. Сјео је на бијели камен и замишљено посматрао пејсаж испред себе. Те старе маслине обрађивали су родитељи и прародитељи његови, са надом која им се није испунила. И он, који је већ одрастао, питао се да ли ће дочекати ослобођење и васпостављање царства? Хоће! Мора! Она звијезда, о којој су он и Рута ћутали, као да му је подарила дио пламене наде, од које се није гасила ватра у срцу његовом. Када ће ова земља опет припасти Израиљу?
Тада је, на путу испод брда, угледао једног човјека на магарету, јахао је према Граду Мира. Када је пролазио поред густог грмља на њега су скочила три разбојника; опљачкали га и крвавог оставили поред пута. Све се то брзо одиграло и Давид је био запрепаштен; устао је са камена и хтио прискочити унесрећеном у помоћ. Невидљиве руке, на силу, су га посјеле на камен и чуо је: «Сједи и гледај». Са страхом је послушао. Странац је лежао, да ли жив или мртав, поред пута. Угледао је, затим, свештеника јудејског како пролази путем. Драго је било Давиду јер је знао да ће равуни помоћи јадноме странцу. Равуни је стао поред рањеног, погледао га и кренуо даље! Давид је био зачуђен. Зашто му равуни није помогао!? Опет је Давид устао и хтио да крене, да помогне. Али поново су га невидљиве руке спустиле и чу исте ријечи. Са страхом је послушао. Путем је наишао левит. Обрадовао се Давид помисливши да ће, онај који се завјетовао Вишњем, помоћи брату у невољи. Левит је угледао повријеђенога, заобишао га у полукруг и прошао! Давид је био љут. Зашто левит није помогао, тужно се питао? Хтједе Давид да устане али је чуо ријечи исте и послушао.
Тада је путем наишао Самарићанин, познао га је по хаљинама његовим. «Нечисти» ће проћи, јер када рањеном нису хтјели помоћи равуни и левит, како ће тек онај чији су се родитељи оскрнавили и мјешали са Вавилонцима, мислио је. Међутим, видјевши ближњег, Самарићанин је сјахао са магарета, приђе и преви му ране, напоји га водом, посади на своје магаре и поведе да спаси оног који је био изгубљен. Давид је тек тада био збуњен и није знао шта ово треба да значи. У дан Господњи равуни и левит не помогоше а Самарићанин поможе? И какав глас је чуо и чију десницу осјетио? Да ли је полудио?
Да ли је изгубио разум? Да ли су наши свештеници и левити лицемјери? Или сам ја у прелести?
Устао је и ништа га није спречавало. Отићи ће до равунија Никодима и чуће шта ће му рећи. Сишао је на пут и кренуо према дому Никодимовом. Био је веома замишљен када није примјетио чету Ромејских војника који су марширали према Граду Мира. Испред њих је ишао наочит војник, њихов капетан. Када их је примјетио, било је касно да се уклони, да га не виде. Стајао је са стране пута и са страхом, погнуте главе, чекао њихов пролазак. Чуо је неку неразумљиву заповјест њиховог предводника и знао да су се зауставили поред њега. Усправио је очи и погледао их. Тада је један војник јурнуо ка њему, вичући нешто, а Давид је помислио да је то крај његовог пута по земљи. Али капетан је био бржи: наредио је нешто војнику и онај се врати међу своје. Капетан је пришао уплашеном Давиду и на јудејском му рекао да се смири. Питао га је одакле је, и из које куће долази? Давид му је одговорио. Капетан га је упитао: да ли је жива стара Рута. Давид му није одговарао јер се чудио; од куд овај капетан зна Руту? Капетан је рекао да је он онај војник који га је вратио Рути а родитеље његове одвео у ропство, према Вјечном Граду. Рекао је још да му је жао и да није заборавио тај догађај, а у знак да види да говори истину пружио је Давиду нешто у руку и рекао да ће свакако доћи да види стару Руту коју поштује. Још је рекао да са својим храбрим војницима иде у потјеру за злочинцем Барабом, који пљачка и убија Ромејце и Јудеје, те да су на путу срели једног Самарићанина који је на свом магарету у стару крчму довео рањеног Јудејца којега су барабини људи опљачкали и замало убили. Капетан је признао Давиду да се удивио када је Самарићанин платио крчмару да се побрине за рањеног Јудејца. Давид остаде а Ромејци продужише даље.
«Кад се умножавају безбожници, умножавају се
гријеси, а праведници ће видјети пропаст њихову»
(Пр.Сол.29,16).
То је Никодим одговорио Давиду када је чуо његову причу. Наставио је објашњавати да у «сваком житу има кукоља» али да се због тога не треба и не смије саблажњавати. Људи су слаби и озлобљени а Силни који је Чист не може се упрљати са људским гријесима. Безбожници ће изгинути а Бог је вавијек.
«Услиши ме, Господе, услиши ме, да би познао овај
народ да Си Ти, Господе, Бог, кад опет обратиш
срца њихова» (1.Цар.18,37).
Истинито је зборио Никодим да су времена испуњена великим злом и да је вријеме «при крају». По Писму потопа више неће бити, а вријеме је као пред потоп, или је «твоја звијезда Давиде» показала испуњење пророштава и долазак Спаса роду Израиљевом. Говорио је да и фарисеји и садукеји лицемјерно моле Бога, а срцима својим хладним далеко су од Њега.
«Јер се народ неће обратити к Ономе Ко га бије, и
неће тражити Господа над војскама. Зато ће
Господ одсјећи Израиљу главу и реп, грану и ситу у
један дан. Старјешина и угледан човјек то је глава, а
пророк који учи лаж то је реп. Јер који воде тај
народ, они га заводе, а који воде они су пропали. Зато
се Господ неће радовати младићима његовим, и на
сироте његове и на удовице његове неће се
смиловати, јер су сви колики лицемјери и зликовци, и
свака уста говоре неваљалство. Код свега тога неће
се одвратити гњев његов, него ће рука његова још
бити подигнута. Јер ће се разгорјети безбожност
као огањ, који сажеже чкаљ и трње, па упали густу
шуму, те отиде дим високо. Од гњева Господа над
војскама замрачиће сва земља и народ ће бити као
храна огњу, нико неће пожалити брата свога. И
зграбиће са десне стране, па ће опет бити гладан, и
јешће с лијеве стране, па се опет неће наситити,
сваки ће јести месо од мишице своје. Манасија
Јефрема и Јефрем Манасију а обојица ће се сложити
на Јуду. Код свега тога неће се одвратити гњев
његов, него ће рука његова још бити подигнута»
(Ис.9,13-21).
Давид се радовао пророчким реченицама из уста кнежевих, и бивало му је полако јасније.
На крају му је кнез рекао да буде праведан а да је «дан непролазни» близу. Звијезда јесте знак. Када је Давид кренуо Никодим рече да се овако моли:
«Господе! Немој ме покарати у јарости својој, нити
ме у гњеву своме наказати. Смилуј се на ме, Господе,
јер сам изнемогао; исцјели ме јер су кости моје
устрептале. И душа је моја врло уздрхтала. А, ти
Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави
душу моју, помози ми ради милости твоје. Јер мртви
не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?
Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој,
сузама својим натапам одар свој. Усахну од
жалости око моје, постара се од множине
непријатеља мојих. Идите од мене сви који чините
безакоње, јер Господ чу плач мој, чу Господ молбу
моју, Господ молитву моју прима.
Нека се постиде и припадну сви непријатељи моји,
нека се постиде и поврате одмах». (Пс.6,1-10).
Давид је чуо тај псалам много пута, али до тада му није тако јасно дјеловао. «Чу Господ молбу моју»… Да ли чу Господ молитву Израиљеву и плач његове дјеце? Јесте. Чуо је и услишио.
Звијезду је послао да обасја народ његов и пламен да угрије срца праведних.
Док је Рути причао о милости Самарићанина, у себи се питао: зашто су фарисеји и садукеји толики лицемјери? Док једно причају друго чине.
Вође народне који се чине забринутим за народ свој, у ствари, имају дворе богате а народ пати и још им даје за њихово богаство. И док му је старица омивала ноге из његовог џепа, у хаљини, испао је златник са ликом ћесара. Укочила се од страха када је видјела златник а Давид се тад сјети, да му га је капетан дао, и исприча јој о томе. «Нека се Силни побрине за све», помислила је старица и са пламеном у срцу, запаљеним од звијезде, легла у постељу своју.
«А безбожници су као море усколебано, које се не
може умирити, и вода његова измеће нечистоту и
блато. Нема мира безбожницима вели Бог мој».
(Ис.57,20-21).
Исјечак из књиге „Чудесно дрво“ – о. Симон Ј. Туркић