За десет дана, од 31. јула до 10. августа 1914. Србија је мобилисала око 450.000 војника, а после додатне мобилизације чак од 13 до 15 одсто становништва било је под оружјем
Пошто је Аустро-Угарска отвореним телеграмом 28. јула 1914. године објавила рат Краљевини Србији, после само неколико дана, 4. августа, Централне силе (Аустро-Угарска и Немачка) започеле су рат против сила Антанте (Француска, Русија, Велика Британија, Белгија, Србија).
Истог месеца успостављене су дуге линије фронта: Западни (од Швајцарске до Белгије), Источни (од Румуније до Балтичкогмора), као и фронт на рекама Сави, Дунаву и Дрини против Србије. За десет дана, од 31. јула до 10. августа, Србија је мобилисала око 450.000 војника, а после додатне мобилизације чак од 13 до 15 одсто становништва било је под оружјем. Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.
Главнина војске Аустро-Угарске, под командом генерала Оскара Поћорека, била је концентрисана у источној Босни, одакле је, форсирањем реке Дрине, код Лознице, Лешнице и Малог Зворника, напала на Србију 12. августа 1914. године.
У том тренутку, српска војска је била по бројности, материјално и технички знатно слабија од агресорских снага, недостајала су артиљеријска оруђа, чак 120.000 пушака, муниција, униформе и друга средства. Оно чега није било на српској страни надокнађено је не само високим борбеним моралом и снажном патриотском свешћу да се мора одбранити отаџбина, већи бриљантном војном способношћу команданта Друге српске армије, генерала Степе Степановића.
Ратна дејства од 12. до 14. августа 1914. године обухваћена су заједничким називом Церска битка, јерсу борбе у троуглу Шабац–Лозница–Ваљево за центар оружаног окршаја имале Цер, Иверак, долину реке Јадар и Шабац са широм околином.
У завршници дванаестодневних борби, захваљујући пресудној улози генерала Степе непријатељ је поражен и потиснут преко Дрине. Биоје то тешки не само војнички, него и морални пораз агресора.
У аналима Првог светског рата Церска битка је остала забележена као прва велика победа српске војске, алии као прва победа савезника над Централним силама. Биоје то „драгуљ ратне вештине“, констатује генерал у пензији Милисав Секулић, а због изузетногратног домета генерал Степа је унапређен у чин војводе.
Уследиће 8. септембра нова непријатељска офанзива, позната као Битка на Дрини, која је своју кулминацију имала у жестоким борбама за Мачков камен, на планини Јагодњи изнад Крупња, између 19. и 23. септембра. У аустријским изворима она је означена као „најкрвавија“ битка коју су водили у Србији, јер је ова стратегијски важна тачка обострано освајана и губљена, борбом прса у прса.
„Срби су се бранили са нарочитом жилавошћу и предузимали су још жешће нападе“, остало је записано у операцијском дневнику аустроугарске Шесте армије.
Српска војска није победила, алије морални значај битке на Мачковом камену био изузетан, јернепријатељ није овладао Јагодњом и Соколским планина за три дана, штоје захтевао Поћорек.
Нови напади непријатеља првих дана новембра условили су повлачење српске Прве армије на десну обалу реке Колубаре, коју су Поћорекове снаге форсирале 16. новембра, истог дана када је генерал Живојин Мишић наименован за команданта Прве армије. Уследила је одбрамбена фаза чувене Колубарске битке, биоје напуштен и Београд у који су Аустријанци ушли 3. децембра.
Упркос томе, непријатељ је због губитака и ниског морала био у очајном стању, а Мишић је донео одлуку о противофанзиви. Започета 3. децембра, она је „убрала све плодове потпуног изненађења“, констатује др Никола Б. Поповић. На свим деловима фронта где је била у додиру са непријатељем, српска војска је бележила успехе.
Коначно су и последњи аустроугарски војници враћени преко Дрине и Саве, Београд је ослобођен, а велика победа у Колубарској бици значила је немерљив морални капитал. За успешно командовање и вођење колубарске операције, генерал Мишић је добио чин војводе.
После приступања Бугарске Централним силама, 5. октобра 1915. године започета је координирана акција под руководством генерал-фелдмаршала Аугуста фон Мекензена. Упркос паду Београда после петнаестодневних борби, остала је да светли звезда моралне победе мајора Драгутина Гавриловића, каоизванредно снажан патриотски, алии војнички мотив. Гавриловићевим примером се надахњивала српска војска после проживљене голготе, јерсу се њени остаци од краја 1915. до почетка 1916. године, праћени мноштвом избеглог народа, преко гудура Албаније и Црне Горе, повлачили до албанске обале Јадрана.
Захваљујући напорима савезника, српски војници и официри су евакуисани на острво Крф, у Бизерту и у Француску.
Реорганизована, консолидована и одморена, српска војска, укупног састава 158.426 војника, подофицира и официра, размештена је на линији Солунског фронта између 12. априла и 21. маја 1916. године (овај фронт је отворен у октобру 1915).
Током 1916. остале су за српском војском победничка битка код Горничева, освајање Кајмакчалана и планине Ниџе и ослобађање Битоља.
Пошто је 1917. протекла у смењивању победничких и губитничких окршаја, пред српском војском и српском Врховном командом су почетком 1918. године стајали стари проблеми: ојачати своју војску и приволети Антанту за офанзиву савезничке војске на Солунском фронту.
Тек у јуну 1918. коначно је превагнула идеја да Аустро-Угарску треба разорити, чему има да допринесеи напад на њен трбух, са Солунског фронта. Почеле су савезничке припреме за ту операцију, под командом генерала Франше д’ Епереа. Коначно су у зору 14. септембра 1918. почели да грувају савезнички топови, на фронту од Охридског језера до Јегејског мора, уз подршку авијације.
Централне силе су у том тренутку имале на фронту 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона, а силе Антане 625.000 људи, 1.800 топова и 200 авиона.
Српска Друга армија почела је пешадијски напад у зору 15. септембра, да би сломила бугарски отпор на главном делу фронта, на линији Ветерник–Добро Поље. Српска војска је овладала и линијом на Рововскоји Трновској коси, освојен је и Козјак. Отворен је простор за продор у Тиквешку котлину. У непријатељским линијама је током тродневних борби направљена бреша широка 30 а дубока 15 километара.
Брзо, па и рискантнонапредовање српске војске је настављено, продрла је у долину Вардара, без заштићених бокова. Овладала је долином Вардара, раздвојила снаге непријатеља на широком фронту, а 26. септембра Петар Бојовић је унапређен у чин војводе.
Бугарска је капитулирала у ноћи између 29. и 30. септембра, што је, по оцени Лојда Џорџа, „убрзало предају Немаца и скратило ратовање за једну годину“.
Први светски рат је потрајао још 40 дана, а српска војска је наставила свој незадрживи, победнички поход ка северу. Прва армија је ослободила Врање, Прокупље, Ниш, Алексинац и Крушевац, крајем октобра њене јединице биле су на обалама Саве и Дунава. На челу Дунавске дивизије, војвода Бојовић је ушао у Београд 1. новембра.
За то време, Друга армија је ослободила Рашку област, Краљево, Чачак и Ужице и 3. новембра 1918. године избила на западну границу Србије.
Тог дана је капитулирала Аустро-Угарска, а српска Врховна команда наредила је командантима својих армија да запоседну све југословенске области под Аустро-Угарском.
Слободан Кљакић