Породица манастира Метеора
Аутор: Иван Манић, Број 1001, Рубрика Духовна ризница
Улазећи у северозападни део Тесалијске равнице, притиснуте густом новембарском маглом, посетилац тешко може да назре и осети снагу пејзажа који зауставља дах и који изазива страхопоштовање и задивљеност, како су најближе описали свој утисак они који који су већ походили овај део Грчке, са благом које га опкољава на „лебдећем” или „окаченом камењу” , тј. „камењу које лебди у рају” , што јесу значења грчке речи „метеора”.
Изнад градића Каламбаке и по ободима котлине, високо у облацима, сакривени на стењу, леже манастири, настали после доласка првих пустињака, жељних да се ту настане ближе Богу, посвећујући себе молитви и духовној мисли. Како дан открива огромно и стрмоглаво стење, полако се указују њихова прва станишта: пећине и пукотине у фасади стена.
За тренутак, у осврту на непрекидну потребу човекову да објасни Божје дело, чује се да су се пореклом ове величанствене творевине бавили многи грчки и светски геолози, који су прихватили теорију немачког геолога Ал Филипсона у којој он тврди да је овај колосални комплекс стена изашао на површину из делте огромне реке која је текла хиљадама година у тесан али дубок део мора, које је тада обухватало све што је данас Тесалијска регија.
За прве становнике била је то дивља и импозантна клисура, Творчево дело, где кроз људско биће струји свепрожимајући осећај безначајности и отпочиње подвижништво које води ка просветљењу и сједињењу са Богом. Онај који отпочиње прво ходочашће, а касније и још већи духовни подвиг, окружен је једино дивљом природом и осећањем да на том стењу Тесалије, на пола пута између неба и земље, окрећући леђа овоземаљским стварима, бива понесен молитвом и свом овоземаљском животу даје једини истински смисао – обожење.
Први пустињаци и аскете појавили су се крајем трећег века. У пећинама и скитовима колосалног стења, посветили су се слављењу Бога и непрекидној молитви. Они који су изабрали самоћу, провели су остатак живота у дивљини коју су одабрали, док су они који су се одлучили за општежитије отишли у манастире, који су у међувремену основани, и придружили се заједничкој молитви, учешћу у Литургији и примању Свете Евхаристије.
Историју ових простора исписивали су, кроз време, многи народи, чинећи ове просторе немирним и опасним. Мирни периоди, као онај који отпочиње много пре десетог века и траје до 14. века, период спокојства и аскета у пећинама, где су се бавили израдом малих молитвеника, предмета од дрвета и проучавањем ранохришћанских текстова, смењивали су се са турбулентним периодима најезде Франака, Срба, Каталонаца, Албанаца и Турака.
Монах Атанасије, узнемирен нападима гусара на Свету Гору, дошао је на Метеоре 1334. године у пратњи исповедника оца Григорија, и они се настањују на Стуб Стагијски, где остају десет година. Атанасије, касније Метеорски, окупио је 1344. године око себе четрнаест монаха и са њима започео подизање прве од зграда која је касније постала манастир Велики Метеорон.
Краљ Србије Стефан Душан, проглашени краљ и цар Срба, Грка, Албанаца и Бугара, присајединио је Тесалију и околне провинције Српском царству. Он је именовао Григорија Прељуба за локалног владара, а његовог полубрата Симеона за деспота Атолије. После смрти цара Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију, одредивши Трикалу за главни град. Као веома побожан човек и владар, издашно је помагао манастире новцем, даровима и специјално привилегованим одобрењима и дозволама из средине 14. века. Након његове смрти, његов син Јанис Урош, који је тада био ученик на Светој Гори, на повратку у Тесалију да преузме престо, попео се на Метеоре где је срео Атанасија. Тај сусрет учиниће да се одрекне престола и замонашењем постане брат Јосаф.
Сигурност од пљачкаша и нападача коју су уживали монаси, живећи на једва приступачним врховима ових стена, водила је годинама ка стварању велике и присне заједнице, састављене од више манастира, потпомогнутих од стране побожних владара и аристократа. Касније, са најездом Турака, наступа постепено опадање, и у животу остаје само шест манастира који још увек живе: Варлам, Свети Никола Анапавсис, Русана, Света Тројица, Свети Стефан и, најпосле, Преображење. У времену остају записани манастири: Сретење, Свети Георгије Мандилски, Свети Григорије …
Полудневна посета по облачном јесењем дану оставља времена за посету само једном манастиру из породице манастира Метеора. Због своје важности, доступности и, пре свега, лепоте то је манастир Преображење, на висини од 613 метара над морем и 400 метара повише градића Каламбаке. Врх окомите стене на којој је изграђен манастир Преображење Спаситеља, познат је као Велики Метеорон и широк је око 60 ари. Он носи цео комплекс у коме су: Саборна црква манастира црква Преображење, мала капела Светог Јована Крститеља, капела Светог Константина и Свете Јелене, кухиња, трпезарија, манастирска амбуланта, манастирски подрум, пекара, монашке ћелије и друге просторије.
Саборну цркву прво је саградио Свети Атанасије крајем 14. и почетком 15. века, што сазнајемо са натписа јужном зиду. Црква је изграђена у Атонинском стилу, у облику крста са дванаестостраном куполом и конхама, и дугачка је 32 метра. Нартекс држе четири стуба, и сви његови зидови и таваница су украшени религијским призорима и призорима мучеништва светаца. На левој конхи је фреска Светог Јована Крститеља и Христос са Крститељем и Дјевом Маријом. У десној конхи је Крштење Исусово у реци Јордан. Лево и десно од главног улаза је представљена је Дјева Марија која прима благовести од Архангела Гаврила. Купола са фреском Христа Пантократора, окруженог анђелима, висока је 24 метра. На фрескама око куполе се још налазе мотиви: Лазаревог Васкрснућа, Христовог уласка у Јерусалим, Тајне Вечере, Христовог силаска у пакао и Васкрсења.
Једна од најстаријих зграда је кухиња, у чијем се центру налази огњиште, над којим је у казану припремана храна. До ње је трпезарија која се завршава конхом у којој су насликани Архангели Михаило и Гаврило. Иза трпезарије је манастирска амбуланта, подигнута 1572. године. Доњи део још увек постоји, док су од другог остали само одељци. Стара трпезарија је претворена у музеј где су изложене манастирске реликвије и вредности. Од значајних дела у манастиру посебно се издвајају изрезбарени епископски престо из 1616. године и позлаћени дрвени иконостас са фигурама животиња и биљним мотивима из 1791. године. Изнад манастирског подрума, некада пуног бурадима вина, налазе се старе калуђерске ћелије са ниским вратима и прозорчићима. Такође, од старих објеката још увек постоји пекара, у којој се некад производило на стотине хлебова.
У прошлим временима до манастира се долазило помоћу скеле, направљене од греда учвршћених клиновима у пукотине. Касније је скела замењена висећим лествама или мрежом (вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани уз помоћ чекрка. Процес подизања трајао је око пола сата. 1923. године кратак тунел са 146 степеника издубљених у стени умногоме је олакшао пењање.
Манастири су бисерје Православља. Раштркани уздуж и попреко целе Грчке, они представљају средиште вере, побожности и спокоја, са својим монаштвом које је своје преостале године посветило Богу, молитви, непорочности и сиромаштву. Монаси Метеора проводе у молитви шест до седам сати сваког дана, једанаест сати недељом и празничним данима у покајању и побожности, одрицању духа од свега материјалног, посту и молитви. Приход који остварује манастир монашким послушањима: резбарењем, осликавањем икона, пољопривредом или било којим другим радом, преусмерава се филантропским институцијама, одржавању школа и свима којима је помоћ потребна. Кроз Литургију, прописане каноне чије поштовање никако није пуки формализам, како мисле поједини, братија чува православну традицију и верно оличава институцију Цркве.
И када магле поново прекрију Тесалију, док је још у човеку монашко појање, мирис тамјана, бледа светлост свећа која осветљава фреске и иконе, благи лик Пантократора који шаље благослов на верне, Метеори остају ближи небу, за вјеки вјеков. Амин.