Мој однос према смрти је специфичан, и хтео бих да га објасним, зашто се ја према смрти односим не само спокојно, већ и са жељом, са надом, са чежњом за њом. Мој први снажан утисак о смрти, је разговор са мојим оцем, који ми је једном рекао: „Ти треба тако да проживиш, како би се научио да очекујеш своју смрт као што женик очекује своју невесту: чека је, жуди за њом, радује се унапред том сусрету, и сусреће је са трепетом (одушевљењем), умилно.“
Други утисак (наравно не одмах по првом већ много доцније) јесте смрт мога оца. Он је умро изненада. Дошао сам к њему у бедну собицу у поткровљу куће, у којој је био кревет, сто, табуре и неколико књига. Ушао сам у његову собу, затворио врата и стао. И запахнула ме је таква тишина, таква дубока тишина, да сам ја, сећам се, гласно узвикнуо: „И људи кажу како постоји смрт!… Каква лаж!“ Зато што је та соба била преиспуњена животом, и то таквом пуноћом живота, какву ван ње, на улици, у граду ја никада нисам сусрео.
Ето зашто је код мене такав однос према смрти и зашто ја тако снажно (дубоко, силно) преживљавам речи апостола Павла: За мене је живот – Христос, смрт – добитак, зато што све док живим у телу, одвојен (одељен) сам од Христа… Али апостол додаје следеће речи које су ме такође веома поразиле. Цитат није дословце тачан, али ево шта он каже: он заиста жели да умре и да се сједини са Христом, али додаје: „Међутим, због вас је потребно да ја будем у животу, и ја ћу да наставим да живим.“ То је последња жртва коју он може принети: све, чему он стреми, у шта се нада, шта он чини, спреман је да одложи, зато што је потребан другима.
Видео сам веома много смрти. Петнаест година сам радио као лекар, од којих пет година на фронту (рату) или у француском Покрету отпора. После тога сам 46. година био свештеник и сахранио сам постепено цело поколење наше ране емиграције; тако да сам видео много смрти. И поразило ме је то што Руси умиру спокојно; западни људи умиру најчешће са страхом. Руси верују у живот и одлазе у живот. И то је једна од ствари, коју сваки свештеник и сваки човек треба да понавља и себи и другима: треба се припремати не за смрт, већ се припремати за вечни живот.
О смрти ми не знамо ништа. Ми не знамо шта се догађа са нама у моменту умирања, но зато макар у основном знамо шта је то вечни живот. Свако од нас зна из искуства да постоје одређени тренуци када он не живи у времену, већ таквом пуноћом живота, таквим усхићењем (радошћу) који не припадају земаљском. Зато је прво чему треба да научимо и себе и друге то, да се припрема не за смрт већ за живот. А ако се говори о смрти, то говорити о њој само као о вратима, која се широко отварају и дозвољавају нам да уђемо у вечни живот.
Али умирати ипак није једноставно. Како би ми размишљали о смрти, о вечном животу када не знамо ништа о самој смрти, о умирању. Желим да вам наведем један пример мога искуства из ратног времена. Био сам млад хирург у прифронтовској болници. Код нас је умирао млади војник од 25. година колико сам и ја имао. Пришао сам му једне вечери, сео поред и рекао: „Како се осећаш?“ Он ме је погледао и одговорио: „Ја ћу ове ноћи умрети.“ – Да ли ти је страшно то што ћеш умрети?“ – „Умрети није страшно, али ми је болно да се растанем са свим тим што сам волео: са младом женом, са селом, са родитељима; а оно што је заиста страшно јесте: умрети у самоћи.“ – Ја му кажем: „Ти нећеш умрети у самоћи.“ – „Како то?“ – „Ја ћу остати с тобом.“ – „Ви не можете целу ноћ преседети са мном…“ Одговорио сам: „Наравно да могу!“ Он се замислио и рекао: „Ако чак ви и будете седели поред мене, у једном моменту ја тога више нећу бити свестан и тада ћу ући у таму и умрећу сам.“ Ја му кажем: „Не, уопште није тако. Ја ћу седети поред тебе и ми ћемо разговарати. Ти ћеш ми причати све што зажелиш: о селу, о породици, о детињству, о жени, о свему што ти падне на памет, на душу, што волиш. Ја ћу те држати за руку. Постепено, теби ће постати тешко да говориш и тада ћу ја говорити више од тебе. А затим ћу видети да си почео дремати и тада ћу говорити тише. Ти ћеш затворити очи, ја ћу престати да говорим, али ћу те и даље држати за руку, и ти ћеш повремено стегнути моју руку и знати да сам ја ту. Постепено, твоја рука, мада ће осећати моју руку, више неће моћи да је стеже и ја ћу сам стезати твоју руку. И у једном моменту тебе међу нама више неће бити, али ти нећеш отићи сам. Ми ћемо цео пут прећи заједно.“ И тако, час за часом ми смо провели ту ноћ. У једном моменту, он је заиста престао да стеже моју руку и ја сам почео његову руку стезати да би он знао да сам ја ту. Затим се његова рука почела хладити, затим се опустила (отворила) и њега више није било са нама. И то је веома важан моменат; веома је важно да човек не буде сам када одлази у вечност.
Но догађа се и другачије. Понекад човек дуго болује, и ако је он тада окружен љубављу, бригом, умире лако, мада болно (и о томе ћу такође рећи). Али, веома је страшно, када је човек окружен људима који једва чекају да он умре: кажу, док он болује, ми смо постали робови његове болести, не можемо се одмаћи од његове постеље, не можемо да живимо свој живот, не можемо да се радујемо својим радостима; он, као црни облак лебди над нама; ех, када би што пре умро… И умирући то осећа. То може да се продужи месецима. Родбина долази и хладно пита: „Како се осећаш? Никако? Да ли ти је нешто потребно? Ништа ти не треба? Добро; ти знаш да имам пуно обавеза, али, доћи ћу опет.“ Па чак и да глас не звучи безосећајно, човек зна да су га посетили само зато што је такав ред (што тако треба), а да његову смрт очекују са нестрпљењем. А понекад бива и другачије. Човек умире, умире дуго, али он је вољен, он је драг; и сам је такође спреман да се жртвује ради среће пребивања са вољеним човеком, зато што то може да значи радост или помоћ ономе другом. Узећу слободу да сада кажем нешто лично о себи.
Моја мајка је три године умирала од рака; ја сам био уз њу. Били смо веома блиски, драги једно другом. Али, ја сам имао свој посао – био сам једини свештеник лондонске парохије, и осим тога једном месечно је требало да путујем у Париз на састанак Епархијског савета. Како нисам имао новца да је зовем телефоном враћао сам се мислећи: хоћу ли затећи мајку у животу или не?… Била је жива и… каква радост! Каква срећа!… Лагано је почела да се гаси. Дешавало се да позвони на звонце, ја дођем, а она ми каже: „Било ми је празно (тужно) без тебе, желела бих да будемо мало заједно.“ А било је тренутака када је мени самоме било неподношљиво. Долазио сам к њој, остављајући свој посао и говорио: „Болно ми је без тебе.“ И она ме је тешила у своме умирању и својој смрти. И тако смо постепено ми заједно улазили у вечност, зато што када је она умрла, понела је са собом сву моју љубав према њој, све то што се међу нама догађало. А међу нама је било толико тога! Проживели смо скоро цео живот заједно, само прве године емиграције смо живели одвојено јер није могло другачије. Но затим смо живели заједно и она ме је дубоко познавала. И једном ми је рекла: „Како је то необично: што те боље познајем, тиме би мање о теби могла да причам, зато што свака реч коју бих рекла о теби, не би била потпуна и требало би је исправити и допунити.“ Да, ми смо дошли до тренутка када смо познавали једно друго тако дубоко, да једно о другоме ништа нисмо могли рећи, а укључити се у живот, у умирање, и у смрт смо могли. И ето, ми смо дужни да имамо на уму, да свакоме који умире у таквој ситуацији, када људи око њега носе у себи окрутност, равнодушност, или жељу “само да се то што пре заврши”, постају му неподношљиви. Човек то осећа, зна и ми смо дужни да научимо да савлађујемо у себи сва тамна, мрачна, скверна осећања и, заборављајући на себе, дубоко замисливши се, загледавши се, уживимо се у другог човека. И тада ће смрт постати победа: О смрти где ти је жалац?! О смрти, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу…
Желим да кажем још нешто о смрти, зато што је то, као што сам већ рекао, веома лично. Смрт нас окружује све време, смрт – то је судбина целог човечанства. И сада трају ратови, умиру људи у ужасним мукама, и ми треба да научимо да будемо спокојни у односу на сопствену смрт, зато што ми у њој видимо живот, рађајући вечни живот. Победа над смрћу, над страхом од смрти се састоји у томе, да живимо дубље и дубље вечношћу, и да друге приопштавамо ка тој пуноћи живота.
Но пред смрт постоје и други моменти. Ми не умиремо одједном, не да просто телесно изумиремо. Дешавају се веома необична виђења. Сећам се једне наше старице, Марије Андрејевне, дивног маленог створења, која ми је једном пришла и каже: „Оче Антоније, не знам шта да радим са собом: ја више не могу да спавам. Током целе ноћи у моме сећању се јављају ликови из моје прошлости, али не светли ликови из моје прошлости већ само тамни, ружни, који ме муче. Обраћала сам се доктору, молила да ми дају неко средство за спавање, али та средства не смањују привиђења. Када бих узела средства више не бих била у стању да отерам од себе те ликове, они би ме доводили до бунила па ми је бивало још теже (лошије). Шта да чиним?“ Ја сам јој тада рекао: „Марија Андрејевна, знате, ја у реинкарнацију не верујем, али верујем да нам је од Бога дано да преживимо наш живот не једном, не у том смислу што ћете умрети и изнова се вратити у живот, већ у том смислу што се сада с вама догађа. Када сте били млади, ви сте у неким животним ситуацијама понекад лоше поступали; и речју и мишљу и делом сте се огрешили о себе и друге. Затим сте на то заборавили и у различитим узрастима наставили сте, по мери својих схватања, да поступате слично, исто тако, да себе понижавате, оскверњујете, огреховљујете. Сада, када више немате снаге да се супротстављате сећањима, она испливавају, и сваки пут, испливљавајући, као да вам говоре: Марија Андрејевна, сада када имаш преко осамдесет година, скоро деведесет, да ли би ти поступила у овој ситуацији које се сада сећаш исто онако као што си поступила када си имала двадесет, тридесет, четрдесет, педесет година?… Ако ви можете да се дубоко загледате у то, што је било онда, у своје стање, у догађаје, у људе и да кажете: не, сада, са овим животним искуством, ја низашта не бих могла рећи ту убиствену реч, не бих могла тако поступити како сам поступила! – ако ви то можете рећи свим својим бићем: и мишљу и срцем и вољом и плоћу својом – то ће од вас отићи. Али, долазиће други, нови и нови ликови. И сваки пут када пред вас буде дошао неки лик, вама ће Бог поставити питање: да ли је то твој прошли грех или је то твоја огреховљеност коју још увек носиш у себи? Зато што ако сте ви некада омрзнули неког човека и нисте му опростили, нисте се измирили с њим, то је ондашњи грех ваша садашња греховност; она од вас није отишла и неће отићи док се не покајете.“
Могу да наведем још један пример сличан овоме. Позвала ме је једном породица једне наше старице, дивне, предивне жене. Приближио јој се смртни час и тога дана је требало да умре. Исповедила се и на крају сам је упитао: „Реците Наташа, да ли сте свима све опростили или још имате према некоме неку нетрпељивост у души?“ Одговорила је: „Свима сам све опростила осим своме зету; њему никада нећу опростити!“ Ја сам на то рекао: „У том случају, ја вам нећу дати разрешну молитву и нећу вас причестити Светим Тајнама; отићи ћете на суд Божји и одговараћете пред Богом за своје речи.“ А она каже: „Али ја ћу данас умрети!“ – Да, ви ћете умрети без разрешне молитве и без причешћа, ако се не покајете и не измирите. Ја ћу се вратити кроз један сат“ – и отишао сам. Када сам се вратио после једног сата, она ме је сусрела блиставим погледом и рекла: „Како сте били у праву! Позвала сам свога зета, објаснили смо се, помирили се, и он овог часа иде ка мени, и ја се надам да ћемо пре смрти ми једно друго целивати, а ја ћу отићи у вечност измирена са свима.“