… Када си у мраку и учини ти се као да улази нека сенка, и ти одмах чиниш овако, и у страху се питаш шта је то. Када чујеш изненадну буку, смућујеш се и хоћеш да чујеш шта је то. Нешто попут тога. Чујеш глас Бога, имаш осећај Његовог присуства, изненадиш се, пре свега, и у агонији се питаш: Шта ли је ово: Бог? Сатана? Страст? Пројекција мог егоизма? Шта?… Тада, дакле, почиње агонија наше душе!
„Ко си Ти? Шта си Ти, те чиниш да се плашим?“ – Као да говори душа моја.
Говорим у грубим цртама. Он се у почетку скрива од нас – као да се понекад играмо са неким па се сакријемо иза дрвета, затворимо му очи па кажемо: – Погоди ко сам! – Ти си… тај и тај! – Нисам, кажем ја. – Ти си … тај и тај! – Не, нисам! – Ти си тај! – Д, ја сам, – отворим му очи и загрлим га.
Управо нешто попут овога живимо у нашој души, пренесемо на ову нашу молитву. Дакле, ми смо у агонији, и Бог се скрива од нас, као да се игра са нама. И опет вичем Њему са још јачим куцањем срца:
– Зашто се играш са мном? Ко си Ти? Реци ми шта тражиш? На што ће нам Дух рећи: – Ти ме толико година зовеш, а сада Ме питаш шта тражим овде!?
Почињем све више да схватам за чиме сам трагао, кога сам звао, шта сам тражио, за шта живим! Понекад кажемо: „Ни не знамо за шта живимо“. Ма, ми стварно не знамо за шта живимо, и ако нас томе Бог не научи, не можемо да схватимо.
– Ко си Ти? – питамо га затим.
– Ја сам Бог!
Али, будући да смо овакви, какви смо, још увек у страстима, сагињемо се, гледамо, трљамо очи да скинемо скраму, да би се очистиле, отварамо их, гледамо Га нетремице, пажљиво.
Тада нам се Он полако приближава. Ми се чистимо, али и Он чисти себе (=око себе), уклања облаке, примрак. Чисти мој примрак, на неки начин га отвара, да би нам постао видљив. Наша агонија сада постаје духовна наслада, не наговештај, већ наслада Његовим присуством сада, Његовом близином. почињем да Га осећам, да осећам да је то Он. Моје срце почиње да куца, као да Га познаје.
– Дакле, Ти си мој Бог?
– Ја сам, зар ме не познајеш? Ја који сам те родио, Ја који сам те крстио, Ја који сам те замонашио, Ја који сам ти одговорио када си се молио; и ти који си ми говорио: „Боже мој, Боже мој“, и Ја сам ти помагао, а ти Ме ниси препознавао, и, у ствари, ниси тражио Мене. Ја који сам био сакривен иза твоје глади, иза твоје жеђи, иза твога сна, иза твога клечања, иза твојих успеха, иза твојих греха, иза свега!
Моје се срце још више загрева, и хоћу да Га загрлим, али не могу. Треба Он мене да загрли. Ко сам ја? Ја сам одсуство Његово. Зовем! Тада већ почињем да Га распознајем. Ово би требало да је мој Бог. Никада раније нисмо видели Бога. Ово је немогуће да није! Он је неко „не биће“ од свих бића. Он је Сушти! Једини и Недостижни, и изван сваког бића, Он је искључиво Сушти. Осећам шта значи Сушти, Постојећи. Једини Који Постоји. Схватам да ништа од свега онога што је постојало не постоји, али постоји Он, који не постоји као што постоје друге ствари, Он је јединствен, дакле, Он – суштински Постојећи. Он је превечан, бескрајан, и ја већ заузимам место у Његовом животу, у Његовом бићу, у историји Бога.
Од овога часа, када ћу се са Богом коначно сјединити или не, јер опасност и даље постоји – прошла је страшна криза мог егоизма, сада прелазимо на духовно поље борбе – ипак опет постоји могућност да се одрекнем Бога, јер је моје ја ударено, али оно још увек постоји у мени.
Помало откривам Бога. Упознајем Бога. Он је Бог. Допада ми се Бог. Бог сада улази у мене. Како улази у мене? Тада схватам шта значи то да је Бог Светлост, да је Христос „Светлост од Светлости“, и да је Дух Свети „у Светлости“. „У Твојој Светлости видећемо Светлост“ (Пс.35,10). У Светлости, Духом видимо Светлост, видимо Бога. Осећамо шта значи да је Светлост Бог: Светлост Отац, Светлост Син, Светлост Свети Дух, и одмах све оно што је било сенка светлости, што је у суштини непостојеће, осветљавано губи се пред нама. Не нестаје пред нама, већ се делатно губи. Постаје неделатно. Бива преплављено светлошћу, бива осветљено са свих страна.
…
Исјечак из књиге „ПЕЧАТ ИСТИНИТИ“ – Архимандрит Ермилијан
Издаје манастир Жича
уредник издања: епископ Атанасије Јефтић