Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владалац Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића „Сарајлију“. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где је завладичен. Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања уметничких споменика, али и ради лечења. Зиму 1850. провео је у Напуљу, тешко болестан.
Владика се у пролеће 1850. разболео од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, и од које је и преминуо 19 октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи ма само и до Котора ради лечења али није имао ни толико снаге. Лекар по којег је послато у Котор је на пола пута примио вести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој последњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком Которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.
Његошева капела
Рушевине Његошеве капеле на Ловћену, 1924 g.Књаз Данило је извршио аманет, и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растрошили капелицу али се књаз Никола после ратних победа сетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.
Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе гости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је наредио да се изграде посебно за ту намену. На месту старе капеле подигнут је маузолеј, дар краљев.
Судбина Његошеве заоставштине
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживела је једна фотеља. Преживело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Брест крај Биљарде је посечен да би се направило место споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Шћепан Мали“. Рукопис Горског вијенца отуђен је вољом Јосипа Броза, без објаве у јавности, што се коси са међународном повељом o заштити наслеђа[тражи се извор].
Његош владар
Петар II Петровић Његош као владикаЊегош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.
Један документ из архиве у Трсту говори o томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. To je било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерника.
Књижевни рад
Горски Вијенац Српски букварЊегош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један део „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у речнику. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.
Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834., објавио је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу песмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вијерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале песме певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне песме. Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: „Кула Вуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и последњих седам година живота створио три своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Стихови.
Соко мрзи поља од прашине
Соко неће жабу из лужине
Соко хоће високу литицу
Соко воли птицу јаребицу
Јаребица танка и висока
Ма, тијела како ватра жива!
Вук на овцу своје право има
Ка тиранин на слаба човјека
Земља стење а небеса ћуте
Крст и топуз нека се сударе
коме пукне чело, куку њему!
Треба служит части и имену
На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење
Удар нађе искру у камену
У рукама Мандушића Вука биће свака пушка убојита
Коме закон лежи у топузу
Трагови му смрде нечовјештвом