У свим општинама на подручју некадашње Крајине у јавним службама има запослен тек по који Србин, а у Бенковцу ниједан
За многе Србе пут из Хрватске био је без повратка (Фотодокументација „Политиkе”) Од нашег сталног дописника
Загреб – Према Уставном закону о правима националних мањина Хрватска је обавезна да их у јавном сектору запошљава према пропорционалном учешћу у становништву у конкретној општини, граду, жупанији или на нивоу државе. Најлошије у остваривању тог уставног права пролази најбројнија национална мањина Срби, што свакако има директне везе са протеклим ратом у којем је нестала Југославија, када су и они у Хрватској потезом пера „преведени” из дотадашњег статуса равноправног народа (што су били од друге половине 19. века осим у време усташке „НДХ”) у националну мањину.
Хрватска у том погледу напросто не извршава своју обавезу коју је утврдила властитим Уставом, па испада да је то само козметички документ у сврху разгаљивања западних демократија које оцењују и одлучују о њеном приступу Европској унији, док практичних последица заправо нема или су тек занемариве.
Да је то тако егзактно указује најновије истраживање Српског демократског форума из Загреба и студија коју је на основу њега последњих дана ове године израдио економски аналитичар Давор Ђенеро.
Две године без напретка
Да ствар буде озбиљнија, ово је већ друго истраживање на исту тему: и оно пре две године показало је малтене исте поразне резултате о запошљавању Срба у јавном сектору РХ. Иако су 2006. године Срби чинили између 20 и 30 одсто становништва на подручјима где је истраживање спроведено, међу запосленима у јавној управи, јавним предузећима и јавним службама било их је тек око 9 одсто. Више него три пута мање од оног што им гарантује постојећи уставни закон. Знатно боља ситуација у том погледу је у источним подручјима РХ која су враћена Хрватској споразумом о мирној реинтеграцији, где Срба у становништву има 30,8 одсто, а међу запосленима у јавним службама и предузећима 26,5 одсто.
И истраживања међународне организације попут УНДП-а и других о развоју људских потенцијала у Хрватској недвосмислено су указала да припадање српској мањинској заједници знатно повећава ризик од сиромаштва и социјалне искључености. Уз то, истраживање СДФ-а пре две године показало је да на подручјима четири анализирана региона –Далмација (делови Задарске и Шибенско-книнске жупаније), Лика, Банија и Кордун те западна Славонија – живи тек око половине предратног становништва, при чему је највећу демографску девастацију претрпела српска национална заједница. Уз све то, због ратних разарања нарочито спроведених током и одмах после хрватских војних акција „Бљесак” и „Олуја” на тим подручјима остала је тек једна трећина предратних радних места.
Овогодишње истраживање показало је, на жалост, да у протеклим годинама није постигнут практично никакав напредак. Једино у Лици, где је пре две године у јавним службама било запослено 4,2 одсто Срба (чине 22 одсто становништва), сада је забележен скроман напредак на 5,6 одсто запослених или бројем укупно 72.
Најтеже у Равним Котарима
По општинама у Лици то сада изгледа овако: у Плитвичким језерима од укупно 1.068 запослених у јавном сектору њих 33 су Срби (3,1 одсто, а у становништву их има 30,5 одсто), у Удбини је 43 одсто Срба, али их је међу запосленима 15,2 одсто (бројем 21), у Доњем Лапцу их има 74 одсто, а међу запосленима у јавним службама их је 23,7 одсто (укупно 46), с тим што и даље нема ниједног у полицији.
У општинама Баније и Кордуна у којима је спроведено истраживање – учешће српске заједнице у становништву је такође 22,2 одсто, али међу запосленима је још мање него у Лици – тек 4,9 одсто. Најповољније је у Двору на Уни, где Срби чине 61 одсто становништва, а од укупно 223 запослених у јавним службама њих је 29 (односно 13 одсто). У Вргинмосту (службено и даље Гвозд иако је назив промењен против воље домаћег српског становништва) Срба је 58 одсто, а од укупно 181 запосленог у јавном сектору њих је 21, односно 11,6 одсто. У Војнићу где су половина становништва запослено их је такође 21, у Глини их у становништву има 28,7 одсто а запослено их је 8 (2,2 одсто), у Топуском их је у становништву 29,6 одсто а запослено 19 (7,1 одсто) итд.
Најгоре је у делу Далмације где су већом концентрацијом живели Срби до егзодуса 1995, посебно у Равним Котарима. У општини Бенковац је према попису 1991. живело преко 60 одсто Срба, а сада свега око 7,5 одсто. Од укупно 359 запослених у јавном сектору нема ниједног Србина. У Книну, где их је у становништву сада тек 20,8 одсто, а до егзодуса их је било преко 90 одсто, од укупно 966 запослених Срба је 57, односно 5,9 одсто, а у Грачацу укупно 16, што је шест одсто.
У целој западној Славонији где је Срба у становништву сада 13,7 одсто, од укупно 1.049 запослених у јавном сектору њих је 65, односно 6,2 одсто. Најнеповољније је у Окучанима, где их у становништву има 21,5 одсто, али су запослена само двојица (2 одсто), док је у Липику од укупно 412 запослених свега петоро Срба.
Када се гледа структура запослених у судској власти ситуација је још поразнија. О томе говори податак да, на пример, у Глини, Војнићу, Двору на Уни, Хрватској Костајници, Бенковцу и Грачацу нема запосленог ниједног Србина, на целом подручју Баније и Кордуна их је у судству запослено двоје, као и у целој Лици.
Аутор ове темељите студије у закључцима указује да је равномеран и одржив друштвени развој (уз владавину права и економске слободе) један од стубова на којима се заснивају сви социјални системи земаља чланица ЕУ, па је то и предуслов за успостављање пуне компатибилности Хрватске са чланицама Уније. Међутим, упозорава он, систем у којем су делови Хрватске – у знатној мери настањени припадницима српске националне заједнице – били искључени из друштвеног развоја неспојив је с начелима организовања државе чланице ЕУ.
Радоје Арсенић
[објављено: 30/12/2008
ПОЛИТИКА РС