Интервју Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја господину Милораду Вучелићу, главном и одговорном уреднику ПЕЧАТА
(објављен у броју 44, од 26. децембра 2008. године, страна 17-25)
1. Ваше Преосвештенство, били сте у Москви на сахрани Патријарха московског и све Русије. Какве утиске носите из те земље, у којој тренутно провејава мишљење да је смрћу Алексија II завршена једна епоха руске историје?
Да, био сам на сахрани блаженопочившег патријарха Алексија, а пре тога, крајем септембра, заједно са митрополитом Амфилохијем, у званичној посети њему. Потом смо га опет срели у Цариграду, половином октобра, приликом сусрета поглаварã помесних Православних Цркава. Тада нисмо ни слутили да ћемо га овде на земљи следећи – и последњи – пут видети на одру, у храму Христа Спаситеља. Иначе, у току две последње деценије повремено боравим у Москви, а повод су разни црквени послови и међуцрквени сусрети. Пре 1988. године, када сам био изасланик наше Цркве на прослави хиљадугодишњице крштења Руса, прилике у Руској Православној Цркви и у руском – тада још совјетском – друштву пратио сам преко нецензурисане књижевности на руском језику, објављиване најпре у такозваном Самиздату, а одмах затим у „Тамиздату”, на Западу, као и преко већег броја дисидентских листова и часописа (Рускаја мисл, Посев, Грани, Континент и још неки). Можда звучи нескромно, али сматрам да не спадам у потпуно необавештене кад је реч о Русији или о Грчкој.
Из моје перспективе, Совјетски Савез из свог последњег периода и данашња Русија разликују се, у духовном смислу, малтене као небо и земља. Задивљен сам брзим и свеобухватним духовним препородом руског народа. Совјетска ера и најсуровије гоњење Цркве, заправо напор да се хришћанство бесповратно искорени са бескрајних пространстава највеће земље света, трајали су знатно дуже него мекша комунистичка владавина и атеистичка индоктринација код нас и у другим земљама Источне и Југоисточне Европе, па ипак су се Православље и хришћанска култура тријумфално, такорећи преко ноћи, вратили и у душу руског народа и у јавни живот руске државе. Највећа заслуга за то припада, по мом мишљењу, управо Руској Православној Цркви под мудрим и одмереним руководством патријарха Алексија, али одмах затим и руском државном врху, који је, нашавши и себе у православном хришћанству, такође схватио, нарочито у периоду после Јељцина, да будућност Русије није у првом реду зајемчена нуклеарним штитом него православном вером и хришћанском културом, посебно пак хришћанским вредносним и етичким кодексом.
Смрћу патријарха Алексија заиста је завршена читава једна епоха: као епископ, он је деловао и у тешко за Цркву време Никите Хрушчова и у новим условима слободе, али опет под бременом нових, раније незамисливих искушења и изазова, нарочито расколã. Ево како у московском дневнику Известија од 7. децембра о томе говори новинар Борис Клин: „Црква је по први пут била препуштена сама себи. Није више било православнога цара са којим је требало усклађивати односе ослањајући се на искуство претходникã или на византијско наслеђе. Није било ни државног диктата ни надлештва које управља Црквом – Синода или ЦК КПСС. Није било свирепих гоњења. Али зато је Алексије ИИ био приморан да почне од нуле при изграђивању односã Цркве са властима, друштвом, средствима јавног извештавања…”
Па ипак, упркос дубоким ожиљцима на телу Цркве из тек окончаног совјетског периода и новим, раније потпуно непознатим историјским околностима, Алексије ИИ је извршио подвиг и чудо – очувао је духовно јединство и целовитост Цркве у условима разбијања (или распада, свеједно) државе, тачније Империје, свугде осим у Украјини, али је и ту огромна већина остала за њега и уз њега; подигао је углед Цркве до незапамћених и неслућених висина и успоставио однос поверења и сарадње са новим, хришћанским, демократским и патриотским вођством државе; вратио је веру, наду и духовну бодрост народу и друштву; уза све то, очувао је и ојачао поверење припадникã других религија и конфесија према већинској Православној Цркви.
Време Алексија II јесте време великог повратка Руса својој Цркви и велике обнове вере и духа. У Москви је за време Совјетã било максимално четрдесетак „дејствујућих” (отворених) храмова; данас их има 872. Тада је у Москви постојао само један манастир, а сада их има осам, плус шеснаест манастирских подворја. Године 1987. у читавој Русији било је регистровано 6.800 православних парохија; данас их је 29.268. Било је деветнаест манастира; данас их је осамсто четири, а са подворјима и испосницама преко хиљаду. Било је неколико десетина епископã; данас их има двеста три архијереја. Биле су по три духовне семинарије и академије; данас има осамдесет седам виших и високих богословских школа. Ту је још 11.051 недељна школа при парохијама. И тако редом…
Важнији од ове импозантне статистике јесте, ипак, Алексијев духовни пут и путоказ. Дочекавши слободу Цркве, једни су од њега очекивали Цркву у новом издању, модернистичку, ултралибералну, а други Цркву као многољудну секту, конзерваторску, погромашку. Уместо свега тога, он Русији и свету оставља Цркву верну себи, свом Предању и назначењу, али отворену за све – старе и младе, десне и леве, „конзервативце” и „либерале”.
2. У којој мери упокојење поглавара Руске Православне Цркве може утицати на јединство Православља у целини? Јер, постоји утисак да је оно у великој мери угрожено повременим сукобима између Цариградске и Московске Патријаршије. Каква је улога Српске Православне Цркве у решавању свеправославних проблема, а посебно спорних питања на линији Фанар – Москва?
Патријарх Алексије је био велики поборник и велики прегалац јединства Цркве најпре у оквирима Русије, затим у равни читаве православне васељене и, најзад, на пољу залагања за јединство свих хришћана у истини и љубави. Тачно је да је било, с времена на време, већих или мањих неспоразума и размимоилажења између Цариградске и Московске Патријаршије по неким питањима, искључиво канонским и јурисдикцијским, никада догматским, суштинским. Притом морам да нагласим да ти спорови и размирице нису никада довели до прекида евхаристијског и канонског општења међу двема Црквама и да се они стрпљиво, мада можда споро, постепено превазилазе братским дијалогом. Морам да нагласим још нешто: природа спорова или, ако хоћете, сукобã у Цркви није ни издалека иста као природа светских, политичких, међунационалних, идеолошких и сличних конфликата. Тиме никог и ништа не амнестирам нити минимализујем штетност међуцрквених трвења, али желим да укажем на штетност и неадекватност њиховог приземног тумачења, тако честог у секуларним медијима и тако омиљеног међу самозваним верским аналитичарима и новокомпонованим инквизиторима у име личне антицрквене острашћености, заогрнуте у рухо лажне принципијелности.
Последњих година односе двеју једноверних Цркава потресао је углавном спор око јурисдикције над Естонијом. Он је, мање-више, решен узајамним признавањем двеју паралелних јурисдикција, цариградске и московске. Још увек је нерешено питање канонског статуса тамошњих црквених поглавара – Цариград признаје једног архијереја за аутономног архиепископа Естоније, а Москва једног другог архијереја за аутономног естонског митрополита. То, до даљњег, остаје предмет спора и договора, али није било препрека за саслуживање обојице архијереја приликом сусрета православних црквених поглавара у Цариграду прошлог октобра, као што, наравно, није било препрека ни за саслуживање патријарха Вартоломеја и почившег патријарха Алексија истом приликом.
Надам се да ће проблем у догледној будућности бити превазиђен. Ма ко да буде наследник патријарха Алексија, његов курс по том питању тешко да ће се мењати. Занимљиво је, притом, да је он сãм рођен у Естонији, да је био немачко-естонског порекла, да је око тридесет година био епископ у родној Естонији, да је спасао историјски Пјухтицки манастир од Совјетã…
Наша Црква и по овом питању, као и иначе, стоји у служби свеправославног саборног јединства. Да ли и колико му доприноси, о томе би требало питати друге и другде, можда, између осталог, и у Цариграду, односно у Москви.
3. Догађања протеклих месеци упуђују на закључак, можда погрешан, да ни у Српској Православној Цркви не постоји пуно јединство, бар не међу црквеним великодостојницима. Ви сте, Преосвећени, и сами узели не мало учешћа у расправама на Сабору по питању избора новог патријарха. Да ли је, по Вама, размимоилажење међу архијерејима Српске Православне Цркве само последица њихових различитих ставова у решавању акутних црквених и друштвених проблема или су, можда, ипак тачне спекулације да је и Црква постала поприште борбе различитих нецрквених структура, чак и обавештајних служби?
Шта значи размимоилажење, а шта пуно јединство? Почећу од овог другог: пуно јединство постоји, чак и међу архијерејима, клирицима и верницима који заступају веома опречне ставове по извесним питањима. Јер, црквено јединство није ни идеолошка монолитност, ни ауторитарна уравниловка, ни човекоцентрична датост: оно је онтолошко, богочовечанско, благодатно јединство, јединство које извире из општења у једној Евхаристији Цркве. Том јединству не шкоди слобода и „плурализам” мишљења.
Напротив! Оно је дато, али и задато. Од њега се полази, али се оно и изграђује у духу саборности. Да није тако, да ли би уопште био потребан дијалог у Цркви? Да ли би постојала институција црквених сабора? Да ли би сабори били сведени на декоративна саветодавна тела једног јединог који одлучује, ма ко он био и ма какву историјску титулу носио?
Различита гледишта не угрожавају јединство. Она га учвршћују уколико доводе до саборне победе најцрквенијег, а самим тим и најспасоноснијег гледишта. Зло настаје кад појединац или група апсолутизује своје виђење стварности и не показује спремност на уступање ни пред саборном пуноћом Цркве. Тако се рађају јереси (реч јерес првобитно и значи одабир делимичне истине уместо целе истине). Имамо парадокс да понекад у пракси најпапскије поступају неки који су иначе искрено против апсолутизма у Цркви, оличеног, већ вековима, у претензијама римских епископа.
Све ово, наравно, не значи да се црквени етос или поредак може изједначити са овоземаљским демократским начелима и да се до истине стиже прегласавањем или надгласавањем. Али још мање се „истинује у љубави” укидањем или омаловажавањем саборне природе живота Цркве. Та саборна природа Цркве, примењена у пракси, обично се пројављује као саборска методологија: сабор епископâ после свих дискусија, размимоилажења, спорова, способан је и дужан је да изрази, Духом Светим, саму Цркву као истинско и истинито јављање Царства Божјег овде и сада, у нама и међу нама.
Као што је општепознато, међу саборским Оцима наше Цркве постојала су – а и даље постоје – два става у вези са стањем насталим услед дубоке старости, изнемоглости и болести Његове Светости Патријарха. По једном, треба – ради саме Цркве, ради њеног пуног и правилног функционисања – уважити Патријархову молбу да се повуче из активне службе и изабрати новог, што не би био преседан ни у историји васељенске Цркве ни у пракси наше помесне Цркве. По другом пак, треба – из поштовања према заслугама Његове Светости за Цркву у смутним и скрбним временима и ради избегавања разних облика незадовољства, сумњичења и неслоге – до даљњега сачекати.
Преовладао је овај други став. Зна се, отприлике, шта који епископ, у том броју и моја маленкост, мисли о овој ствари. Али да ли је то разлог за вербалне обрачуне и медијску буку? Мислим да није. Будућност је пред нама; она ће тек показати, „мајсторским решетом” времена, да ли смо могли боље, а нисмо хтели или смели, или смо ипак урадили највише што смо у датим условима могли. А ни Бог од нас не тражи више од могућега, како је често истицао управо наш Патријарх. Не знамо, уосталом, каква још све изненађења доноси сãм живот.
Иначе, не верујем да било какве ванцрквене силе или „центри моћи”, па ни фамозне тајне службе, могу да нам укину или угрозе слободу којом нас је Христос ослободио, једном заувек. Могуће је да појединац или појединци забораве своју одговорност и бригу за све Цркве Божје, али Црква се као богочовечански саборни организам увек већма покоравала Богу него људима, по речи Светога Писма. Ми, уосталом, не философирамо о Цркви: ми у Цркву верујемо јер верујемо у Тројединога Господа.
4. И Ви сте добили писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија, а познат Вам је и читав низ његових изјава и интервјуа. Стиче се утисак да се и у нашој Цркви одвија изборна кампања каква је до сада постојала само у дневнополитичком животу Србије, а на коју тешко можемо да будемо поносни. Да ли намеравате да одговорите владици Григорију?
Само лично, у непосредном сусрету, а никако преко штампе. Његово писмо сам добио лично, а не преко медијã. Моји евентуални коментари на његово писмо били би сувишни, па и неумесни, јер је он сãм јавно образложио све што је желео да постигне својим писмом. О томе свако ко је заинтересован већ има изграђено мишљење.
5. Да ли, по мишљењу Вашег Преосвештенства, и актуелна догађања у Српској Православној Цркви могу да се посматрају као покушај одређених структура у друштву да уруше најважније институције наше земље, како у Србији не би остао ни камен на камену?
По мом мишљењу, не могу тако да се посматрају. Нисам, надам се, толико наиван да не знам да постоје „одређене структуре”, како их Ви деликатно називате, којима јавно деловање и друштвени утицај Цркве, маколико код нас био миноран, смета већма од свега на свету и које би најрадије, кад би могле, Цркву прогнале у дубље и даље катакомбе него што је то пошло за руком ранијим антихристима и црквоборцима, од Нерона и Диоклецијана до Хитлера и Стаљина. Али – на њихову жалост, а на нашу радост – оне то не могу.
Не треба их, додуше, потцењивати, јер клеветају нашу Цркву пред моћним странцима и, кријући се иза флоскулã о демократији и „цивилном друштву”, позивају их да нашу Цркву презиру и оптужују. (Као најотужнији пример наводим скорашњу несувислу оптужницу Соње Бисерко и њене организације, срочену у маниру егземпларног „говора мржње”.) Али оне су, ипак, јаке само онда када смо ми хришћани слаби – слаби у вери, слаби у братољубљу. Да бисмо им одолели, морамо победити себе, а не њих; своје маловерје, а не њихово безверје.
6. Верници и читав српски народ у великој мери су збуњени због тога што је Српска Православна Црква наводно морала да по хитном поступку изабере новог патријарха.
Није морала, па зато није ни изабрала. Ви се, питајући, с правом ограђујете прилогом наводно. Свашта се збива наводно, али не и реално. Лично сам склон мишљењу да би било корисније за Цркву да смо изабрали новог Предстојатеља – наравно не „по хитном поступку” нити због нечијег диктата споља него због потребе Цркве изнутра, – али то се није десило. Сабор је одлучио како је одлучио. То је сада реалност – у њој живимо, крећемо се и јесмо, без малодушја и роптања, са вером и надом. Ми хришћани морамо бити благодарни Богу за све што Он о нама промишља, било по Своме благовољењу било по Своме допуштењу, односно снисхођењу према нашим могућностима и, не ретко, слабостима. Ми се молимо: „Оче наш…, да буде воља Твоја!” – а не: „Оче наш…, да буде воља моја!” или „Оче наш…, да буде воља наша!”
7. Све чешће се говори о „недопустивој политизацији Српске Православне Цркве”. Ипак, уколико се посматра, на пример, Руска Православна Црква, онда се уочава да су у Руској Федерацији у последње две деценије државна и црквена дипломатија деловале у многим областима једна уз другу. У нашој земљи, пак, преовладава мишљење да је СПЦ практично једина институција у Србији која данас штити националне интересе. Шта представља кочницу да у Србији припадници црквених и световних власти дејствују удруженим снагама, бар када су у питању витални државни и национални интереси?
„Политизација” наше Цркве, као и „клерикализација” нашег друштва, једна је од ноторних – нажалост свесних – лажи којима се служе њени противници. У нашем народу као целини они су мислена именица, просто их нема (у процентима, према званичном попису, пола процента становништва, уз четири и по одсто оних који, из личних разлога, нису желели да се изјасне), а и у такозваној интелектуалној елити представљају безначајну мањину. Из необјашњивих (или, можда, ипак објашњивих?) разлога они суверено владају медијским простором Србије – баш као да су апсолутна већина и да, сасвим демократски, изражавају већинско расположење.
Одвојеност Цркве и државе – данас, у Европској Унији, у Европи и у демократском свету – не значи, као што они мисле или барем тврде да мисле, изгон Цркве из друштва или њену већу или мању маргинализацију него значи признавање одвојених надлежности („аутономних ингеренција”) и унутрашње самосталности Цркве и модерне лаичке државе, као и потребе за њиховом сарадњом на свим пољима од општег значаја и у служби општег добра.
У праву сте што се тиче Русије. Данашња Русија, кад је реч о односу Црква – држава, може да послужи Србији као пример за углед. А она није једини пример нама за углед. Ту је и Немачка, ту и Аустрија, ту и многе друге европске земље – чак и Француска.
Имамо примерâ и у најближем суседству. Наводим, намерно, суседну Хрватску, оријентисану, бесумње, према Европској Унији. (Дође, ето, време да и ми, стари државотворци, без злобе позавидимо Хрватима…) А зар нам треба бољи и ближи пример од модела који нам пружа једноверна и једнокрвна Република Српска?
8. У последње време константно се говори о различитим мишљењима црквених великодостојника поводом питања екуменизма. Због чега неки кругови управо сада ово питање представљају као горући проблем Српске Православне Цркве када је познато да она у екуменском дијалогу учествује већ дуже времена?
Ово питање заслужује посебан разговор. Засад одговарам кратко. Појам екуменизма је двосмислен. За једне он у првом реду означава облик верско-црквеног релативизма и синкретизма, теорију о „гранама” у хришћанству и слично, и зато они од таквог екуменизма зазиру – с правом, уосталом. Други га схватају првенствено као културу дијалога и императив сведочења о вери древне Цркве, у служби васпостављања црквеног јединства (максималистичка перспектива) или међухришћанскога зближавања, обнове поверења и сарадње на пољу заједничкога сведочења онога што је заједничко (минималистичка перспектива).
Наша Црква прихвата, у духу верности Јеванђељу, ову другу верзију екуменизма, односно икуменизма, а одбацује ону прву. Ангажује се колико год може на плану зближавања, сарадње и сада остваривога сведочења, а поглед упире ка визији јединства какво је постојало у првом хиљадугодишту, истичући управо древну Цркву светих Отаца и васељенских сабора као правило вере и живота.
9. Стиче се утисак да су у покушају урушавања угледа Српске Православне Цркве кључну улогу одиграли наши медији. Ипак, у којој мери су сами црквени великодостојници одговорни што је Црква постала предмет новинарског сензационализма?
Сагласан сам са Вашом констатацијом о неславној улози многих медија у покушају урушавања угледа Цркве, а на Ваше питање одговарам лаконски: одговорни су и извесни представници Цркве. Неки су неопрезни, неки наивни, а има, нажалост, и појединаца који уопште нису наивни.
10. Чини се да између Српске Православне Цркве и световних медија никад у новијој историји није постојало разумевање. На који начин је могуће однос између Цркве и медија учинити квалитетнијим?
Тако се чини, али није баш тако. Било је и има светлих изузетака и часних примера. Помињем, одока, писање Мирјане Кубуровић или Милорада Ћириловића у Политици на црквене теме (данашњи курс Политике у односу на Српску Цркву радије ћу почаствовати ћутањем), а могао бих поменути и друге. Је ли неумесно да истакнем Ваше негдашње заслуге за вишегодишњу серију Буквар Православља? Без Вашег разумевања и подршке ни читава пријатељска екипа ни ја сãм ништа не бисмо постигли.
Рецепт за данас? Медији треба много озбиљније да схвате Цркву, а црквени људи веома озбиљно да схвате медије.
11. Бити епископ Епархије бачке данас није нимало лако. Наиме, све су израженије сепаратистичке тенденције покрајинских власти. Да ли Српска Православна Црква има довољно снаге да посведочи народу пагубне последице подела којима је изложен, поготово на простору Војводине?
Има.
12. Косово и Метохија саставни су део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Да ли садржај ове констатације, на којој Српска Православна Црква, сасвим логично, инсистира одувек, проблематизује чињеница да колективни дух народа нагриза афирмација субјекта и индивидуални изолационизам?
Субјективизам и изолационизам постоје, али негде у дубини, невидљиво за светогрдне очи уљеза споља, православни Србин и даље живи косовским, светолазаревским Заветом и идеалом. Тако ће и остати. Ничији злобни подсмех ту не може ништа.
13. Упркос томе, Српска Православна Црква је у последњих двадесетак година донекле вратила утицај у друштву који је некад имала. Један од таквих резултата је и враћање веронауке у школе. Ипак, чини се да образовни програм који подразумева избор између веронауке и грађанског васпитања ствара нове поделе у српском друштву, којима је изложена и најмлађа популација у нашој земљи.
Веронаука је од огромног значаја за формирање наших будућих нараштаја. Она је темељ будућности и Цркве и народа, ништа мање. Избор између ње и алтернативног световног предмета нужан је јер и Црква и држава поштују свачије право на веру или на неверовање. Тај избор не изазива поделе. Подела постоји већ унапред. На нама је у Цркви да веронауку учинимо што пожељнијом, а ни „грађанско” васпитање (као да верници нису грађани!) ником неће нанети штете ако се врши озбиљно. Погрешан би био закључак да „грађанско” треба да функционише као нека „антиверонаука”.
14. Да ли се пожурило са увођењем веронауке у школе? Наиме, чак ни у епархији на чијем је челу Ваше Преосвештенство не постоји довољан број вероучитељã, па верску наставу држе, примера ради, и професори српског језика и књижевности. Да ли је, гледано у целини, СПЦ била спремна за улогу која јој је, стицајем различитих околности, крајем прошлог века додељена?
Са веронауком се није пожурило. Пре ће бити да се каснило. Број вероучитељã после педесет и више година од насилног одвајања Цркве и школе није ни могао бити довољан, али ће се тај проблем брзо
решити – теологију студира око две хиљаде младића и девојака и вероучитељски кадар је практично већ обезбеђен.
Не треба прећутати ни то да има професорã српског језика и књижевности и неких других професора хуманистичког образовања који су бољи вероучитељи него понеки теолог.
Српска Православна Црква је увек спремна за своју улогу или, тачније, мисију.
15. И поред чињенице да људи (поготову млађи нараштај) све чешће посећују храмове, одређени број црквених великодостојника примећује да проценат истинских православних верника не премашује више од три до четири процента.
Да ли повратак Срба у Цркву из “сентиментално-психолошких” и “национално-идеолошких” разлога забрињава Ваше Преосвештенство?
Срби су, као и други народи, у огромној већини верници. Неколико процената су они који редовно учествују у литургијском животу Цркве, али то не значи да остали нису верници. Није наше него Божје да се процени ко јесте, а ко није истински верник.
Сãм Спаситељ је похвалио веру једног паганског римског официра, рекавши, штавише, да ни у Израиљу није наишао на такву веру. А Срби ипак нису пагани (осим ретких, веома ретких). Примере дубоке вере онде где је самозадовољни „ревнитељи” и не слуте налазимо у изобиљу – у Јеванђељу, у житијама светих, у историји Цркве, у нашој непосредној околини.
Данашњи Срби се враћају у Цркву искрено, из духовне потребе, а не из других разлога. Црква није више ствар моде него жеље за животом.
16. Какав однос СПЦ, а пре свега Ваша епархија, заузима према одређеним “националистичким” организацијама које су последњих месеци предмет многих јавних расправа у нашој земљи?
Не знам о којим се тачно организацијама ради. У очима неких надобудних бранитеља Европе и света од злочестих Срба и Матица српска, чији сам члан, и Српска академија наука и уметности, са чијим представницима често сарађујем, јесу националистичке организације. Још горе, разуме се, мисле и говоре о покрету Светозар Милетић или о Удружењу поштовалаца ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, чијим скуповима радо присуствујем. А шта би рекли о студентима из Двери српских, код којих сам више пута гостовао на Машинском факултету у Београду? (Са овим покретом, додуше, сада не желим контакт зато што су се непромишљено уплели у сарадњу са групама расколничког настројења које бунтују против надлежног епископа у Епархији жичкој. Заборавили су, изгледа, да бити члан Двери не доноси са собом црквену службу учитеља вере – њу врши епископ или онај кога он за њу овласти и благослови.)
Један претерано ревносни аутономаш ме је, штавише, својевремено лажно оптужио да Епархија бачка даје просторије некаквом Националном строју. Све је то бесмислено. Ми волимо свој народ, али та љубав нам је и школа љубави према другим народима са којима живимо и у којима имам веома много искрених и драгих пријатеља. Своју љубав према другим народима нити можемо нити хоћемо да доказујемо на патолошки начин – мржњом према сопственом народу.
17. Поједини мислиоци већ дуже времена истичу како ће почетак 21. века бити обележен “новим средњовековљем”, дакле повратком човечанства духовним вредностима. Да ли Ваше Преосвештенство сматра да је глобална економска криза најава тих тенденција у свим светским друштвима и да је управо она показала узалудност погледа на свет на основу којег је у новијој историји тржиште основни закон, а стицање материјалног богатства главни циљ?
У Вашем питању већ је садржан исправан одговор, одговор са којим сам потпуно сагласан: повратак вери и духовним вредностима јесте једина могућа реакција на потрошачку цивилизацију смрти.
18. Данас се све чешће може чути теза како живимо у раздобљу предапокалитичног ужаса. Будући да се приближавамо једном од највећих хришћанских празника, Божићу, то је и тренутак да подсетите наше читаоце како, и у најтежим временима, открити Господа Исуса Христа у сопственим срцима.
Сва је историја у знаку Апокалипсе. Али права, позитивна Апокалипса јесте откривење и откривање безмерне љубави Божје према свима нама у личности Господа Исуса Христа и у догађају Његова Рођења. Мир Божји, Христос се роди! Честит и срећан Божић Вама и читаоцима Печата!