Традиција
Храм Вазнесења Господњег
Жича није сама. И кад ни једно људско биће у њој не видим, она није празна. Њу испуњавају бесмртни духови предака наших; она је збориште великана српских, и државних и моралних… (Св. Владика Николај)
Прво седиште Српске архиепископије, манастир Жича, остаће у историји записан као стара српска задужбина која је највише пута рушена и обнављана. У живот ове светиње уписано је осам стотина година историје српског народа, његове духовности, просветитељства, државности и памћења. Кроз њена врата прошао је цео један народ и седам његових краљева.
Жича је један од ретких манастира који се налази у равници, удаљен само шест километара од Краљева, на путу ка Матарушкој Бањи. Ктитор храма Вазнесења Господњег је Стефан Првовенчани, али велике заслуге за оснивање првог седишта Српске архиепископије има и његов брат Растко Немањић, свети Сава. Градња главне манастирске цркве започета је 1206, а завршена пре 1217. године. После крунисања, краљ Стефан са сином Радославом завештао је даровном повељом (чији се препис налази на зидовима пролаза испод куле) велике поседе својој задужбини и утврдио повластице које се морају поштовати.
У овом храму крунисано је седам српских краљева: Стефан Првовенчани, Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин и Стефан Дечански. Близу је истини легенда да су за свако крунисање отварана нова врата, кроз која би прошао само крунисани краљ, а потом би била зазидана. Отуда и назив Седмоврата Жича. Овде је рукоположен и први наследник светог Саве на челу Српске цркве, архиепископ Арсеније.
С обзиром на свој положај и значај, Жича је више пута пустошена и рушена. Први су то учинили Кумани, у тринаестом веку, а касније и Турци, неколико пута. Обнављали су је архиепископи Јевстатије, Никодим, Данило Други, митрополит Захарије, владика Јоаникије…
Око 1557. године монаси из Жиче пребегли су у Срем, где су обновили манастир Шишатовац.
Обнављана је и у време Карађорђа, а велики рестаураторски радови обављени су од 1925. до 1990. године, па и у овом веку. Некадашња велика ризница скоро је уништена, а неке од најзначајнијих реликвија налазе се у Сијени и Пјаченци, у Италији. Међу њима је и реликвија деснице светог Јована Претече, окована сребром, коју је у манастир донео свети Сава, и део часног крста из тринаестог века.
Живопис потиче из три периода. Најстарији је из 1219. године, углавном у певничким деловима. Из другог периода (1228–1233. године) су фреске у капели звоника. А најзначајнију целину представљају фреске из периода обнове после похаре Кумана, које се налазе у главном делу цркве. Аутори првих фресака су цариградски мајстори, друге су дело мало познатих аутора, а најмлађе су радили мајстори сликарске радионице краља Милутина.
Томислав Ж. Поповић
————————————————————-
Црква Светог Петра и Павла
Од средњовековног манастирског комплекса сачувана је и црква Светог Петра и Павла, за коју се претпоставља да потиче из 14. века. Обнављана је у 18. веку, али су сачуване све њене првобитне архитектонске одлике и остаци живописа из времена њеног настанка. Према ликовима на фрескама претпоставља се да је храм у првом периоду био посвећен Теодору Тирону и Теодору Стратилату.
