Спокојни људи не пишу романе
Не верујем у било какав задатак књижевности. Писање је дубоко индивидуални чин, каже наш познати писац Драган Великић
Драган Великић Име нашег писца и амбасадора Републике Србије у Аустрији – Драгана Великића – изговара се у Аустрији са страхопоштовањем. Његове књиге се читају, познају, анализирају, а у медијима, новинари и књижевни критичари се повремено упуштају у дискусије о томе који је од његових романа „бољи”, „супериорнији” или „капиталнији” у односу на друге. Иако не могу да се договоре да ли је то нај-дело „Случај Бремен”, „Руски прозор” или „Виа Пула”, сви се слажу по једном питању – да је прошлогодишња Средњоевропска награда за књижевност отишла на праву адресу.
Ова је награда Ваше прво међународно признање. У чему видите њен значај на професионалном, и ширем плану?
Награде су важне јер проширују читалачку публику. Међутим, оне не могу неко дело учинити бољим него што оно јесте. Колико је заборављених књига које су биле награђиване. А опет, „Прољећа Ивана Галеба” Владана Деснице су класика коју присваја и српска и хрватска књижевност. То је, пре свега, европски роман; међутим, те године када се појавио није добио ни НИН-ову, нити иједну другу награду.
Средњоевропска награда је признање које се додељује за укупни књижевни рад. До сада су је добили Ђерђ Конрад, Карл Маркус Гаус, дакле писци који имају иза себе признато дело. Наравно да ми је драго, јер долази у тренутку када се мој последњи роман „Руски прозор” појављује на немачком и мађарском језику.
Дакле, награде јесу важне. Прошле сам године добио и НИН-ову и Награду Меша Селимовић, међутим, тиме „Руски прозор” није бољи него што јесте, али га је захваљујући наградама прочитало неупоредиво више читалаца. Тринаест издања за годину дана јесте податак. Када је писац млад, награде могу бити подстицај, мада су истовремено и опасност. Не знам како је код других, али признања уносе немир, теже хватате интонацију у ономе на чему радите. Ја то могу да кажем јер сам се као писац формирао без награда, стекао своју читалачку публику. За скоро три деценије књижевног рада, укупно четири награде, од тога три тек сада, па то и није много.
Где је све до сада објављен „Руски прозор”?
Права су узели Италијани, Грци, Бугари и требало би да до краја ове године изађе у тим земљама. У мају прошле је објављен у Загребу, у оригиналу, наравно. У октобру у Немачкој, а крајем 2008. у Мађарској. Има још неких најава за друге језике, али тиме се не бавим, то ради издавач.
Да ли сте почели нову књигу?
Тренутно, а то је већ две године, ништа не пишем. Нити могу, нити желим док не окончам свој амбасадорски мандат. Када почињем нови роман потребно ми је све време овог света; ја то зовем „свакодневна вечност”. Уосталом, постоји време када се риба лови, и време када се мреже суше.
Недавно је у европском издању „Курира” објављено да Вам је мађарски амбасадор у Аустрији, др Иштван Хорват, упутио честитку поводом Средњоевропске награде написану на српском, и то ћирилицом. Крајње необичан гест?
Тај гест амбасадора Иштвана Хорвата јесте необичан. А како у дипломатији ништа није случајно, ја га доживљавам као особити знак поштовања и према мојој земљи коју тренутно представљам у Аустрији.
Да ли Вам тешко пада да помирите професију по избору и ону за коју су Вас изабрали, с обзиром на то да у једној влада потпуна слобода изражавања, док је потоња ограничена на дипломатски језик?
Нисам до сада имао проблема са тиме. Управо чињеница да у дипломатији понекад имате ограничен маневарски простор изискује да јасније и луцидније профилишете оно што желите да саопштите. Као писац, скоро две деценије сам присутан у Аустрији, моји политички ставови у виду бројних текстова и интервјуа су добро познати још из времена када је Милошевићев режим водио Србију у изолацију и из дана у дан увећавао негативни предзнак чији терет и данас још осећамо. Ја своје политичке ставове нисам мењао, и то ми је као амбасадору у Аустрији велика предност.
Да ли читате рецензије својих романа?
Текстове који су сами по себи добри, који имају литерарну висину, сматрам вредне читања. Паметан текст је комплимент чак и када делимично, или скроз негативно говори о некој мојој књизи. Није у питању скромност, већ надморска висина. Неписмени хвалоспев неупоредиво више вређа него жестока али интелигентна критика.
Очигледно је да су Ваш боравак по различитим европским градовима, та честа промена географских средина и контакт са многобројним културама, утицали на живот јунака у Вашим романима. Ипак, чини се да се са сваком причом све више приближавате моменту када ће се један од њих коначно укотвити на месту на коме ће пронаћи свој спокој.
Био би то веома досадан роман о некаквом спокоју. Јер, спокојни људи не пишу романе. Најбоље што писац може јесте да пише о ономе што јесте његов свет, да пише о својим опсесијама. Дакле, не измишљам ја места по којима се крећу моји јунаци, ја их само описујем будући да имам искуство из прве руке. По мени је сасвим природно да се јунаци крећу простором који писац познаје.
Који бисте од својих романа препоручили некоме ко до сада није био упознат са Вашим књижевним делом?
Кога занима нека сам одлучи који ће мој роман прочитати. Препоручио бих књиге текстова и есеја „Псећа пошта” или „Стање ствари”. То су коментари и размишљања о нашем времену и простору, о томе „шта смо сањали и шта нам се догађало”.
За кога сте од својих јунака посебно емотивно везани, и због чега?
Најсвежији у мени је Руди Ступар, главни јунак „Руског прозора”. Био је посебан изазов имати за јунака особу која је дупло млађа од мене. То ми је омогућило да савладам једну нову оптику. Време садашње описујем његовим погледом. Колико сам у томе успео знаће најбоље моји млађи читаоци.
Да ли озбиљан савремени роман може да буде сасвим аполитичан?
Занимљиво питање. Да ли су, рецимо, Бекетови романи аполитични? Или Кафкини? Баш „сасвим” нису. Ето Вам одговора. То „сасвим” је тешко постићи. Али, и зашто? Наша књижевност је дуго била у великој мери „типолошка”. Оно што се учило у школи у моје време, врвело је од типова. Они су били носиоци некаквих идеја. У сваком случају мени је било тешко, просто немогуће да се идентификујем са тим јунацима-типовима. Не верујем у било какав задатак књижевности. Писање је дубоко индивидуални чин. Неки роман је озбиљан и вредан читања искључиво због литерарне снаге коју има, а не због количине аполитичности измерене сумњивим кантаром дневне политике.
Које питање сматрате суштинским за Ваше стваралаштво, а које Вам нико до сада није поставио?
Суштинско, оно најважније у писању јесте да будете доследни, да се не поводите за темама које су тренутно курентне, а нису ваше. Радити на себи, из дана у дан, следити свој пут ма куда пролазио и ма где вас водио.
Марина Бауер