Datum: 07.01.2009 20:17
Autor: Жељка Домазет
СAРAЈЕВО – Божић се и сада као и раније слави по традицији и обичајнима, само што је у Сарајеву мали број Срба, тако да је мало оних који га обиљежавају.
Сарајлија Ненад Поповић сјећа се да је некада на Божић сарајевска Саборна црква била препуна, али и она Стара на Башчаршији и Преображењска на Пофалићима.
– Цркве су у овом граду биле пуне и када су комунисти владали. Божић је дан радости хришћанске. Данас, међутим, умјесто честитки између себе у Сарајеву, углавном честитке примамо телефоном од својих пријатеља и родбине из Републике Српске, Србије и свих свјетских градова по којима смо се расули – каже он.
Божић је, вели, дочекао у свом дому, у кругу породице.
– Радост Божића треба да се осјети и на улици, али је такво нешто у Сарајеву немогуће. Радост је на улицама одавно заборављена, јер је Срба јако мало – истиче Поповић.
И његов суграђанин Aлександар Звјеров каже да Божић слави веома скромно, али да се на трпези ипак нађе све оно што традиција налаже.
– Некада су божићи у Сарајеву били много љепши и свечанији. Данас је у цркви углавном старији свијет и како године одмичу и њега ће нестати. Млади су отишли или се спремају да оду. Немам посла, а у четири зида без примања тешко се живи. Имам сестру, па ћу код ње и њене породице провести празник, да не будем сам – каже Звјеров.
Жалости га што за Србе у Сарајеву нема перспективе, поготово не за оне младе.
– Старији живе од пензија, а млади немају ни то и зато морају да одлазе, јер овдје посла за Србе нема. Отићи ћу и ја на крају. Aли ипак ћу мој родни град носити у срцу као најљепши град на свијету кога више нема – каже Звјеров.
Немања Марковић је у Сарајево дошао из Суботице да са баком прослави Божић. Каже да је разочаран што је тако мало људи у цркви.
– У Суботици је на Божић много свијета на улицама који честитају једни другима најрадоснији празник. Aли, ето, ја сам дошао у Сарајево, јер сам одлучио да се замонашим и дошао сам да се поздравим са баком – каже Немања.
Обичаји
Сарајлија Милутин Вуковић живи у Сарајеву већ 50 година. Данас је тужан, јер живи у граду у којем и оно мало Срба крије свој идентитет и обичаје.
– У Сарајеву ће се ријетко гдје срести неко ко носи бадњак или печеницу. Некада је то било и те како, али данас онај ко то чини, чини кришом – каже Вуковић.