Богомоља, приљубљена уз литицу Мокре горе, никада није рушена за седам векова
Манастир оживео после три века: отац Николај (Фото Б. Радомировић) Црна река код Косовске Митровице – На тромеђи Косовске Митровице, Новог Пазара и Рожаја, на делу косовскометохијске и србијанске територије, на четири и по километра од језера Газиводе, сместила се, ево већ седам векова, богомоља. Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила – Црна река.
Приљубљена уз сурову литицу леве обале речног корита Црне реке, изнад које се уздижу планински гребени Мокре горе, јединствена је архитектонска целина, не само код нас, већ како кажу и у свету. Кроз векове никада није рушен па је сачувао свој првобитни архитектонски облик, а претпоставља се да Црна река потиче из 13. века, када је прво саграђена омања црква у пећини изнад саме реке која око пола километра изнад понире, да би поново бучни ток наставила 500 метара испод манастира.
До манастира се стиже мало дорађеним макадамским путем, на сат и по од Рибарића, али то не смета бројним ходочасницима да походе светињу у којој се налазе мошти светог Петра Коришког, српског подвижника из 13. века, који се подвизавао у селу Коришу надомак Призрена, а његово тело је овде пренето у 16. веку, због скровитости. Ту, поред моштију Петра Чудотворца, тражи се олакшање за многе невоље, а Црна река је једно од три култна исцелитељска места Српске православне цркве.
Апсолутни мир
Манастир који датира од пре Косовског боја, како за наш лист прича отац Николај, одувек је био стециште не само духовне обнове. Захваљујући владици рашко-призренском Артемију, који је овде дошао 1979. године, манастир је после скоро три века поново оживео, а у њему су своје прве монашке дане у највећој духовној школи провели осим њега и владика тимочки Јустин, Сава Јањић из Високих Дечана, отац Петар (Улемек) из Ђурђевих ступова и многи други који сада на свим континентима шире православље.
Иако смо по ко зна који пут у Црној реци, не можемо да се одупремо суровости природног амбијента, чистом ваздуху и хладној води испод, како рече отац Николај, букових жила, апсолутном миру. Улазимо преко малог дрвеног моста у манастир од четири спрата. Некада је на првом била тзв. болница, за исцељење поред моштију Петра Коришког, на другом су келије и ходник, који води до цркве и извора Светог Михаила који има исцелитељску моћ, а на четвртом спрату, ту у тој богомољи, на самој литици је некадашња монашка трпезарија и кухиња, које се сада налазе с друге стране моста.
Одувек је манастир Црна река био мушки манастир, а сада у њему има око 30 монаха и искушеника. Од пре две године, на километар и по од манастира, казује отац Николај, отворене су и три испоснице, а то су једина места у Српској православној цркви за испосничко тиховање, после Хиландара и Студенице. Саграђене су две испоснице, прича старешина манастира, на Великој ливади а једна „на тупом кршу” у којој борави отац Арсеније. Силазе у манастир једном месечно, а горе у испосницама служи им се света литургија.
Духовна обнова
– Сурови су услови горе за живот, али сваки дан је нова борба и ново искуство – вели отац Николај, док ка манастиру пристиже река људи, да у овој духовној школи нађу мир и исцељење поред моштију Петра Коришког.
Овде се прави сабор, на Петровдан, 12. јула, када долазе људи из целог света. Долазе православци, и муслимани, да нађу богоугодни мир и лек за своју невољу. Стално се гради, а, како чусмо, манастир живи од продаје воштаних свећа, које сами монаси праве недалеко од манастира. Ту у дворишту гради се нова зграда коју зидају углавном монаси, међу којима има лекара, архитеката, професора, али и занатлија. Питамо их треба ли новчана помоћ, јер објекат је величине 20 пута осам метара. Одговарају да помоћ не траже, али људи добре воље доносе грађевински материјал, а нуде се и да овде сами раде без икакве надокнаде. Пре четири године, од својих 20 хектара, колико земље имају, црноречки монаси су поклонили имање на којем је изграђен Центар за лечење болести зависности.
Како рече отац Николај, мисија цркве је да се људи духовно обнављају и лече, да се православљем и вером враћају у нормалан живот. Тог врелог августовског дана, у порти црноречког манастира, ћутке и без икаквог поговора помагали су монаштву младићи који спас од дроге траже ту, у Центру, на само пола километра од светиње, где су многи, без обзира на веру, нашли исцељење.
Биљана Радомировић
[објављено: 17/08/2008]