Монаси из Горње Лијеске савладали компјутеризовану машину за везење са украсним концима, златном и сребреном срмом и већ шију комплетну свештеничку и монашку одежду
Горња Лијеска: манастир Свети Сава (Фото С. Хелета) Горња Лијеска – Оно што је доскора било незамисливо у планинском крају око Горње Лијеске, петнаестак километара кривудавим путем од Вишеграда према планинском подручју Сјемећ, братство тек формираног манастира посвећеног спаљивању моштију Светог Саве на Врачару остварило је за нешто више од пола године. Једноставно су оживели ретко када отварану цркву, а у конацима славску салу претворили у јединствену манастирску радионицу за кројење, шивење и везење свештеничких и монашких одежди и других црквених предмета.
Отац Симеон, игуман овог манастира, овамо је стигао из Нишке епархије и, како каже, за кратко време је успео да се прилагоди планинском и горштачком крају, толико различитом од његове родне Славоније, села Подриња код Винковаца.
– Није било лако, дошли смо у парохију са великим бројем старачких домаћинстава, у коју су пре нас свештеници из Вишеграда долазили само за велике празнике, прича отац Симеон, напомињући да му је у успостави манастира највише помогао искушеник Стеван Милошевић, рођени Београђанин, који ће се ускоро замонашити.
Након што су окупили вернике из парохије али и оне који су пореклом из овог краја, цркви и новоформираном манастиру удахнули су нови духовни живот.
– Верници су нам се одмах пожалили да не могу да прате неке парајлије који се повремено јаве као домаћини црквене славе, приреде велике гозбе и више се не појављују. Та домаћинства смо укинули, али су нам зато овдашњи домаћини за прошлогодишњу славу манастира даривали, између осталог, тридесет јагњади. Дакле, за кратко време смо успели да вратимо поверење верника, прича отац Симеон.
Но, како је манастир трајније морао да обезбеди приходе одмах су, од фебруара 2008. када су и стигли у Горњу Лијеску, по благослову митрополита дабробосанског Николаја, формирали јединствену манастирску радионицу.
Отац Симеон и искушеник Стеван Милошевић у радионици– За кратко време смо успели да савладамо овај занат, тако да већ шијемо комплетне свештеничке и монашке одежде. Тако радимо брокате, мантије, камилавке, прслуке, ехиме, епитрахиље, као и везене пешкире за иконе, те све што је потребно за богослужење, укључујући црквене барјаке, истиче отац Симеон.
Показује нам нову аутоматску и компјутеризовану машину за везење са украсним концима, али и златном и сребреном срмом.
– На компјутеру урадимо одговарајућу креацију и припрему, а све остало машина ради сама јер је потпуно аутоматизована и заврши вез за кратко време, за шта је везиљама потребно по неколико дана. Машина је скупа, али смо успели да је купимо уз помоћ Митрополије дабробосанске и предузећа „Хидроелектране на Дрини”. Помажу нас и други. Тако смо од предузећа „Текс мода” из Вишеграда добили нову индустријску шиваћу машину, а и у буџету општине Вишеград за ову годину нам је одобрен грант од 10.000 марака, истиче отац Симеон.
Како имају све више наруџбина планирају градњу нових манастирских конака у којима би био већи и условнији простор за ову радионицу.
– Већ сада повремено ангажујемо неколико радника из Горње Лијеске, а уколико успемо да проширимо радионицу моћићемо да запослимо до седам радника. Уз ову радионицу планирамо и формирање сеоске задруге, можда и млекаре, прецизира отац Симеон.
Узорке из манастирске радионице недавно су по први пут јавно представили у манастиру Добрун, на изложби радова секције Кућне радиности Српског соколског друштва „Соко”. Судећи по интересовању присутних, али и по наруџбинама, њихове рукотворине су итекако на цени.
Славко Хелета