Синдикалци страхују да је око 16.000 просветара вишак, министар тврди да отпуштања неће бити 
Да ли запосленима у основним и средњим школама прете откази? У Унији синдиката просветних радника Србије процењују да је око 16.000 запослених у тим школама – вишак. Упркос томе, министар просвете професор др Жарко Обрадовић наглашава да отпуштања неће бити. Наћи ће се начин да се и „прекобројни” упосле. Биће прерасподеле међу школама, а највише радних места ће се, очекује министар, отворити у области доживотног образовања које је тренд у свету, а треба озбиљно да се успостави и код нас. Уз све то предстоји и израда социјалног програма.
На питање на основу којих се критеријума у Унији процењује колико у просвети има вишка, председник тог синдиката Леонардо Ердељи указује на то да у нашој земљи опада број ђака, али не и број професора и да је чак тешко утврдити тачан број запослених у школама: „Барата се бројем од око 120.000”.
Он сматра да се од 60 ђака не могу правити четири одељења, да у многим нашим школама нема довољно ученика, да чак у 38 школа седи само по један ђак.
– Пројектна група коју чине представници Министарства просвете, синдиката и Управе за трезор још скенира ситуацију на терену. Тек по завршетку тог посла знаће се дефинитивно колико у школама има вишка запослених – каже Ердељи.
Међутим, ако се у просвети Србије буду примењивали стандарди ЕУ, онда је питање да ли у школама има вишка или, у ствари – мањка запослених.
– Синдикати се не брину за просветне раднике, већ, по правилу, само пре почетка школске године заказују штрајк, како би показали да нешто раде. Њих је прегазило време – оцењује Горан Вилотијевић, педагог и директор београдске ОШ „Бановић Страхиња”.
Он истиче да, с једне стране, постоје педагошке норме, а с друге – државна каса, тачније, државна политика.
– Уколико нам је циљ ЕУ, требало би да се повећа проценат буџетског издвајања за просвету. Затим бисмо морали и наше законе да прилагодимо законима ЕУ где се много више пара издваја и улаже у образовање на које се гледа као на најбољу инвестицију – образлаже Вилотијевић.
Он указује на то да је школе потребно савремено опремити, али и оплеменити, јер није свеједно како се деца осећају када уђу у школу. Приснија атмосфера се постиже у малим, а не великим школама, као и у мањим одељењима.
– Немогуће је, рецимо, са ђацима првацима радити као што се ради на факултету. По педагошким нормама, група од осам ученика је најбоља група. Тада се лако може упражњавати и индивидуални рад. Сасвим су прихватљива и одељења која имају од 18 до 25 ђака. У неким ситуацијама се чак боље може радити у тим одељењима, јер ученици уче једни од других, а могу се поделити и у више мањих група подесних за тимски и индивидуални рад. Предност мањих одељења је и у дисциплини. Девојчице и дечаци се лакше концентришу на оно што треба да раде када је у учионици 18 уместо 45 ђака. Уколико су велика одељења наставник тешко може да запамти и имена ђака, а камоли да приступи индивидуалном раду или да их оцени правично. Најбоље би било да сваки ученик одговара сваког часа – објашњава Вилотијевић.
Он упозорава да је нехумано децу држати у школи до 19 или 20 часова. Зато се залаже за то да се у школама настава држи само у једној, преподневној смени.
———————————————————–
Знају за Намибију, али не и за Космај
Педагог и директор ОШ „Бановић Страхиња” Горан Вилотијевић каже да школски програми и уџбеници треба да се прилагоде узрасту ђака. Ови садашњи су, вели, у великој мери направљени тако као да њихови аутори желе децу да припреме за своје матичне факултете. Много је и непримењивог знања које се стиче у школама.
– Ученици, на пример, уче природна богатства Намибије, а не знају где је Космај – примећује Вилотијевић.